Kada se iscelite od odvojenosti, vaše potrebe neće odražavati strah i nesigurnost.
Deepak Chopra
Celog života težimo osećaju sigurnosti. Okružujemo se onima koje zovemo prijatelji. Pored njih se osećamo bezbedno, relaksirano, bez barijera i kočnica. Provodimo vreme kod kuće, sa porodicom ili sami. Svejedno. Jedino mesto koje zovemo dom jer nas vezuje jak osećaj pripadnosti, prijatnosti i spokoja. Sa zadovoljstvom radimo, primenjujemo ili ponavljamo sve ono u čemu smo pronašli neku svrhu, smisao. Tu smo svoji, vladamo, dobro nam je.
A šta kada sve ove i mnoge druge stvari nama važne koje ovde nismo nabrojali, iako njihov naziv implicira pozitivne emocije i slike, to više ne kongruira sa našim unutrašnjim doživljajem?
Kada onaj kog zovemo prijatelj u nama izaziva nepoverenje, nemir? Kuća u kojoj smo se do juče osećali najprijatnije sada u nama budi klaustrofobične osećaje, ili bilo koju vrstu neraspoloženja? Kada hobi, posao ili aktivnost koju smo sa strašću obavljali sada donosi apatiju i besmisao, neizvesnost i strah?
Da li to onda znači da se više sami sa sobom ne osećamo sigurno?
I šta onda?
Da li ti se nešto od ovoga već dogodilo?
Možda upravo ovih dana prolaziš kroz neko od ovih tegobnih emocionalnih stanja.
Nisi sam.
Nisi lud.
Nisi loš zbog toga.
Nisi izgubljen ako si ostao bez kompasa.
Samo si stigao na stanicu koja vodi ka novim perspektivama. I vreme je da se otvoriš za njih.
Nekada je osećaj nesigurnosti baš ono što nam treba kako bismo se pomerili s mesta.
Pa i ptice napuštaju svoja staništa kad osete da više ne mogu biti sigurne na starom mestu.
Ali šta ćemo sa besmislom?
Dobra vest je da smisao svemu dajemo sami.
Taj besmisao koji sada tako intenzivno doživaljavamo, to je naš izbor. Koliko god ovo zvučalo površno, bez trunke empatije i logike.
Zaista je tako, ali do tog saznanja i nivoa svesti se dolazi postepeno.
I to je u redu.
Ne treba da zbog toga osuđujemo sebe ili druge.
Besmisao govori u prilog smislu. Da bi neko ostao bez smisla znači da je živeo sa smislom i zato sada prepoznaje njegov nedostatak.
Ukoliko je osećaj besmisla nastao kao posledica neke vrste gubitka, važno je da damo sebi vremena.
Koliko god vremena.
Niko nema prava da nam određuje period ili način žaljenja za bilo čime u životu.
Samo mi znamo šta nosimo ispod površine i kakva je naša trenutna svest koja nas vraća sebi ili nas, nažalost, udaljava i od sebe i od drugih. I tako vodi u odvojenost.
To treba prepoznati. Locirati sebe u odnosu na druge. Gde smo, čime smo to sebe okružili, jesmo li slobodni da dišemo, ima li prostora u nama za novi udah od tolikog straha, zebnje i osećaja ugroženosti?
Da li je ovo bekstvo od drugih dobrovoljno udaljavanje kako bismo se vratili sebi, ili samo nesvesni eskapizam od Života?
Ima li mogućnosti za dah ispod zaleđene površine?
Razmisli…
Kad osetiš da sebe doživljavaš sasvim odvojeno od drugih, od starog života i stare slike o sebi – sakupi hrabrosti i strpljenja da se najpre dobro i svesno učauriš u sebe, i budeš tu sve dok se ne osetiš bezbedno u svojoj koži. Tada dopusti sebi da osnažen verom i iskonskom ljubavlju za životom, iz svog učaurenog Sopstva koje je upravo pobedilo Tanatos, izroniš među svet.
I nađeš svoje (novo) mesto. Stvoriš novi smisao.
S ljubavlju,
Irena.
Naslovna slika: rad Ivane Živić
Naziv slike: Sloboda na dah, 120 x 120 cm, ulje na platnu.
Izvor: Instagram
