Bilo da se bavimo pisanjem knjiga, priča, bloga ili dnevnika, bilo da pišemo za druge ili samo za sebe, svi želimo da ono što zapisujemo bude u što lepšoj i čitkijoj formi. Da bude što razumljivije, a da ipak ne deluje ni kao sastav napisan iz nekoliko prostih rečenica. Svaki pisac zna da se reči koje pišemo razlikuju od stila do stila, od teme do teme, kao i da lakoća sa kojom pišemo zavisi od naše veštine izražavanja, talenta itd. ipak, zajednička stvar svakoga ko se dao u takav zadatak jeste, često, nedostatak inspiracije.
Na primer, kao studenta mi je najviše frustracije izazivao prazna stranica na ekranu i kursor koji ritmično udara čekajući da zabeleži prva slova seminarskog rada. Taj momenat, pre nego pritisnem tipke na tastaturi je bio često i najteži, jer se taj početak uvek sretao sa onim pitanjem „kako početi?“ Rokovi zvone, a ja se borim da sastavim više od dve smislene rečenice. Pa pišem, pa brišem. I opet sam negde nigde. Blokada je nešto što pogađa veliki broj ljudi koji pišu, pa čak se i oni najtalentovaniji neretko nađu u ovom problemu.
Neki instant cure pronašla sam u jednostavnom rešenju, a to je da sam dala sebi dozvolu da pišem prvo što mi padne na pamet (naravno, podrazumeva se da je vezano za temu na koju želim da pišem). Ono što nam stvara blokadu zapravo je potreba za perfekcijom. Ta potreba je ono što blokira našu kreativnu misao da se ispolji. Evo nekoliko koraka kako da otklonimo taj problem:
- Prvo, razmislite o tome šta biste želeli da napišete
- Podesite tajmer na 3 minuta
- Dajte sebi dozvolu da napišete prvo što vam padne na pamet
- A onda krenite! Napišite što više možete u ova tri minuta
Iako bi skeptik u nama rekao „ali ja ne želim da pišem prvo što mi padne na pamet, želim da pišem kvalitetno“. Taj kritički glas koji nam govori da su nam rečenice koje smo upravo ispisali “grozne”, da nisu dovoljno dobre, ili da prestanemo sa ovom lošom idejom, je poslednja linija odbrane od toga da ispadnemo loši u tome što radimo. Međutim, zašto treba taj glas da ignorišemo kada tek počinjemo sa ispisivanjem prvih strana?
Kada nam se javlja ovakva misao, mi kritikujemo nešto što ustvari još uvek ne postoji. A to nas onda ne štiti od loše napisanog teksta, zapravo nas blokira. A evo i zašto – pisanje je proces, i izražavanje ideje na stranicu je samo jedan mali deo tog procesa. Ceo proces se sastoji iz nekoliko stvari: određivanje ideje o kojoj želimo da pišemo, ispoljavanje misli o toj ideji, a potom obrađivanje tih misli tako da imaju vezu sa idejom, odnosno ono što bih ja nazvala poentiranje. Stvar je u tome da kritički glas koji se budi u svima nama ne treba da nas zaustavlja PRE našeg izražavanja, već da kritikuje POSLE napisanih reči. Samokritika je konstruktivna i ima efekta ukoliko se javlja u pravoj meri i ovom slučaju u pravo vreme. Kada smo uspeli da “izbacimo” prve misli, one su uglavnom neobrađene, i verovatno ne izgledaju baš kreativno, ali sa pisanjem postoji jedna divna stvar koja me svaki put iznova raduje. Tih par rečenica kojima smo dozvolili da se ispolje, daće možda domino efekat za sjajne tekstove. One su podloga i stoga su neophodne. Kada kritikujemo posle, onda možemo da dodajemo, izbacujemo i korigujemo koliko god nam volja. A što više pišemo, više nam inspiracije dolazi. Što više rečenica ispisujemo, više reči navire u glavi. Zato je pisanje proces, mi rađamo ideje time što ih stavljamo na stranice. A otklanjanje blokada je takođe deo tog procesa. Dozvoliti sebi da napišemo nešto što ćemo tek obraditi, ionako ostaje samo za naše oči. Pre nego što ugleda javnost, svakako da ćemo uključiti onaj kritički glas. Zato se ne stidite sebe da pišete ono što će vam zvučati “glupo”, jer to je samo priprema za ono sjajno što ćete stvoriti.
