“If you wait for inspiration to write you’re not a writer, you’re a waiter”
–Wow, kakva spozaja! – odnekud se javio moj uspavani unutrašnji glasić mudrosti, iz meni nepoznatog razloga prilično tih već neko vreme. Sekund pre toga mrzovoljno sam skrolovala po ekranu virtuelno konektovana sa svetom a u stvari u nekoj vrsti diskonekcije sa sobom, sa nejasnim očekivanjem da treba nešto van mene da se desi pa da onda krenem u akciju, nešto kao slučajni nalet sveže inspiracije, na primer.
U stvari, signal je svuda okolo, samo se treba malo pomeriti s mesta, promeniti ugao i konektovati se. Od nas zavisi hoćemo li iskoristiti tačku pristupa ili ćemo je isključiti svojim negativnim mislima i oklevanjem.
Hvala tim malim prosvetljenjima koja zasijaju nekada kao jedna reč ili rečenica, nekada kao moćni motivacioni govor, ili misao posle pročitanog poglavlja knjige, sjajnog uvodnika u omiljenom časopisu, odličnog bloga ili jednostavno kao prepoznavanje poruke u naizgled naivnim i svakodnevnim situacijama.
Iako nam se nekada čini da smo izgubili punu konekciju sa sobom i svetom, signal života je uvek otvoren i strpljivo treperi čekajući nas da se povežemo. Nema tu nikakve posebne šifre, osim ostati prisutan i ne oklevati!
Danima sam imala izazov sa inspiracijom koja se gubila negde u zamršenom klupku mogućih tema – delovale su mi ili nedovoljno izazovno za razmotavanje ili, naprotiv, prezapetljano. To je stvaralo nezadovoljstvo u meni i dodatno ubijalo želju za pisanjem. Bila sam zaglavljena između uverenja da je to normalno i da pustim da vreme odradi svoje i osećaja da rešenje nije u protoku vremena, već promeni misli i vibracije, svesnom pokretu kao akciji koja će otvoriti novi pogled. Predugo sedenje u istom položaju umrtvulje i zaustavlja energiju. Tada misao o čekanju na spoljni znak i vraćanje dobrog osećaja pukom slučajnošću, ne donosi mir! I onda jedna rečenica u pravom trenutku kao spoznaja, kao odgovor da čekanje često nije dobra opcija, i da odlaganje zna da poremeti prirodni ritam i udalji tačku pristupa kojom smo povezani sa kreativnim impulsom. Odmah sam krenula sa pisanjem i tako je nastao ovaj tekst. Odlučila sam da ne čekam pun signal jer sve kreće sa jednim malim pokretom, povezala sam se.
Mi u oklevanju i čekanju na savršene uslove i inspiraciju ostanemo često u unutrašnjem mraku jer smo nemarno dozvolili da nam se iskrica ugasi, umesto da je razgorimo i pretvorimo u živi plamen! U pitanju je trenutak u kome se lome naše dalje sudbine. Ma koliko nevažno delovalo da li smo napisali tekst više ili ne, da li smo uradili extra seriju čučnjeva ili ne, istrčali još jedan kilometar, prešli novo ispitno pitanje iako nas već odavno bole oči i spava nam se… upravo to odlučuje gde ćemo biti sutra, sledećeg meseca ili za godinu dana.
Prepoznaj taj trenutak – kada si na granici da odustaneš, ti ipak ustani, daj sebi još malo sebe i napravi razliku!
Ako samo zamislimo gde smo mogli biti danas da smo godinu dana unazad radili predano na svojoj ideji… Ne bih da zvučim kao neko ko će dodatno pojačati temperaturu na vreloj ringli nespokoja i frustracije i tako sasvim spržiti preostalo nam poverenje u sebe. Mi već svakodnevno sebe kinjimo mislima o neuspehu, neproduktivnosti i nesavršenosti. Samo želim da sa punim poverenjem stvorimo prostor u glavi za neku produktivnu misao, onu koja nije klaćenje u ljuljašci kao iluzija kretanja, nego zaista iskorak u bolji život.
I nije problem u nenapisanoj stranici ili odlaganju još jednog treninga, neodlasku na planirani razgovor. Biće još dana za to. Stvar je u formiranju negativnih obrazaca razmišljanja, ponašanja i upadanja u živo blato – drugim rečima zaglavljenost. Putanja ovog lutanja u mestu ide ovako – najpre oklevanje, nečinjenje, potom samoosuda, pa gubitak samopouzdanja da mi možemo i da smo vredni. To dalje ubija kreativnost i tako nas vezuje za uvek isti stub srama koji sami projektujemo u glavi. Stub nedovoljnosti, neadekvatnosti… Postajemo okovani Prometej čiju unutrašnjost kidaju misli samoosude i griže savesti.
I to donekle i jeste kazna jer smo otkrili vatru. Naličje stvaralačke iskre – strah od neuspeha, sujeta, ambicija, upoređivanje sa drugima, pogrešan mindset. Spoznali smo dar zbog kog znamo da vredi živeti, osećaj da smo deo božanske energije. Da imamo snagu da ugrejemo druga srca i pokrenemo ih na akciju. Da budemo deo sveta i imamo neku ulogu. I šta se desi kad okrenemo leđa toj vatri u nama jer smo prezauzeti mislima o ograničenosti, oskudici i nedostatku bilo koje vrste? Desi se to da vatra postane pepeo i onda patimo za njom i tražimo je na pogrešnim mestima, misleći pogrešne misli koje nas stavljaju u okove tako da sami sebi kljucamo unutrašnje organe. Strast i inspiracija su u posvećenosti, radu i u stvaranju rutine koja nas drži prisutnima i spremnima za nova ponavljanja i stalno usavršavanje svojih pokreta, ma čime da se bavimo. Jedino predanim radom otvaramo prostor za nova znanja i nove spoznaje, a kao što sam ranije pisala Znanje je moć, i što više znamo više možemo da volimo – sa znanjem rastu inspiracija i strast za stvaranjem.
Normalno je da nismo uvek sa sto posto svojih mogućnosti, možda je taj procenat zauvek nedostižan. Nekad ćemo svakako potonuti, iz raznih razloga… Svi se oni svode na unutrašnje čak i kad je okidač spoljna okolnost. Ali na nama je da promenimo ugao, da čak i dok je nevreme u nama, ne dozvolimo da se vatra ugasi. Uvek treba imati puno poverenje u život i njegove tačke pristupa neograničenom polju mogućnosti i obilja. Samo moramo biti prisutni, negovati svoju strast i povremeno promeniti položaj i vratiti protok energije u svaki deo tela i uma.
I dok se gubimo u mislima da li smo dovoljno dobri, da li je naša ideja vredna truda, ima li smisla to što radimo, oni budni uveliko jure svoje snove i pretvaraju ih u realnost, jer ne sumnjaju u njih, prihvataju dar života i ne gledaju mu u zube.
Naslovna fotografija: Facebook stranica The Writers College
