Dođu tako dani kad analiziramo sebe, šta smo uradili a šta nismo. Kome smo trebali a kome možda nismo trebali. Da li su nama oni trebali? Ovih dana sam razmišljala o onim „pijavičastim“ ljudima koji su uvek neki lutajući motiv u mom životu. O onima koji su se pojavljivali s vremena na vreme da bi uzeli šta im je potrebno, a to je obično bilo 100 g saosećanja, 200 g razumevanja, i nekih 150 g saveta, na kraju prstohvat smeha taman toliko da im zasladim trenutak pa da mogu mirno da se vrate svojoj kući. Znam da im je to značilo i srećna sam zbog toga, ali znam da to, nažalost, nije popravilo onaj kvar koji imaju. Slušam tako bluz jedno veče, i mislim se, ej, koliko je život lep kada ga živiš svojom muzikom, a ne tuđom, kada si svoj na svome, kada se ne trudiš da budeš ono što nisi. Koju muziku su slušali svi ti ljudi? I znam odgovor. Tuđu.
Kada uđeš u pogrešan voz, sve stanice su pogrešne.
Veoma važna stvar je, da svako kopiranje, svako pretvaranje u nešto što nismo, nije dugotrajan recept za sreću. Potiskivanjem onoga ko smo je kao kada u kesu stavljate više stvari nego što može da stane. Pod teretom koji ne može da podnese, ona na kraju pukne, a sve iz nje ispadne. Na kraju se još ispostavi i da je polovina stvari iz te kese tuđa, a ne vaša. I vi ste onda još i kradljivac. Prisvojili ste nešto tuđe.
Znate ono, da čovek ne može da promeni svet, može da promeni samo sebe i svoj pogled na svet. To je delimično tačno, ali ako delimo komadić sebe, ako dozvolimo sebi da učinimo nešto a da nas to ne ugrožava, verujem da možemo promeniti i svet. Bar neki njegov deo. Zato ne treba žaliti ako smo dali sebe u nešto u šta smo verovali, pa čak i ako nije uspelo.
Neki ljudi sigurno imaju potencijal da se menjaju na bolje. Zašto ne bi sledili primer koji ćete im vi dati, a koji će biti dobar. A najbolji primer koji se može dati jeste originalnost, biti svoj.Treba se odvažiti pa iskočiti iz svega što je isto, izuti tuđe cipele i ući u svoje. Izlazak iz tuđeg i ulazak u stvarnog sebe je kao kada izujete cipele koje vas žuljaju, i uđete u udobne patike. Onda možete da hodate a da vas ne boli, onda ste slobodni da trčite koliko vam duša ište.
Ljudski strah od neprihvatanja drugih je trauma današnjeg čoveka. Traumatizovani će pojuriti da se prilagodi ma po koju cenu. Da nosi garderobu koju nosi sredina, da živi kako živi sredina, pa čak i da priča kako pričaju oni koje slepo slede. Dati sebe je žrtva koju poklanjaju ne bi li se približili idolima.
Ideja o izlasku iz konformizma je naširoko pogrešno shvaćena i utemeljena. Ona se stalno brka sa plagiranjem, kopiranjem drugih, „boljih“. Izlazak iz konformizma, kao put ka napretku ne znači pretvaranje u druge, naprotiv, to je put vraćanja i pronalaženja sebe.
Tako se, oni „pijavičasti“ s početka priče, pretvarajući da su neko drugi, lepe za one koji žele da budu, i na tom putu koji je staza duhovnog stradanja, s vremena na vreme traže sigurnu luku u onima koji ih vide i prihvataju onakvim kakvi jesu. Te luke su prijatelji koji će im oprostiti svaki „greh“ i pružiti utehu kada kiksnu sa onima za kojima jure na pogrešne vozove.
Zato vi, koji ste prijatelji, nemojte da se potrošite. Nemojte da se razočarate. Dali ste deo sebe, a to je najlepši osećaj. Biti iskren, biti slobodan, biti original. U to ime, evo još 300 grama osmeha! I ni jedan gram suza. Ostanite svoji, i ne dajte sebe da ne bi neko otišao od vas. Onaj koji odlazi da postane neko ko nije, je odavno već otišao.
Haiku za danas: I want to break free
