Što sam starija sve više volim sebe. Što sam starija sve se više trudim da odgurnem što dalje one modele ponašanja koja mi se ne sviđaju. Davno sam još naučila razliku između odmerenosti i arogantnosti, galantnosti i bahatosti, iskrenih i lažnih osmeha. Toliko se ljudi smenilo u mom životu, neki su bili brzoputujući, neki traju sa mnom još uvek, a neki nisu tu, ali kao da jesu. Od svih onih koji su otišli naučila sam po nešto.
Nikada nisam bila od onih što znaju da se zaustave kada treba. Prema onima koje volim, ljubav im delim iskreno i beskrajno. Stajalo me je to nekoliko puta u životu. Razočarenje, tuga, suze. Ali ne žalim, za iskrenošću ne treba žaliti. Zašto su neki ljudi takvi? Međutim, da neki ljudi nisu takvi, ni ja ne bih, verovatno, bila ovakva. Koliko se samo puta održalo suđenje u mojoj glavi, okrivljeni Ja. Sebe preispitujem gde sam pogrešila, kakav samo splet trnja svaki put pređem da bih došla do odgovora, koji nikada nije odgovor već samo ono što na njega najviše liči.
U horoskopu devica a u zivotu muva, bez glave. Ona, glava, uvek se negde tamo nalazi gde se vodi borba srcem i razumom da se „ne može baš tako“. Davati i voleti bez ostatka. Bez rezerve za „šta ako“. Nemam rezervno srce za slučaj kolapsa ovog, iako bi mi često dobro došlo. Koliko puta sam poželela da amputiram ovo koje pulsira kao da je svuda u isti mah, glavi, grlu, stomaku, i poželela da umesto njega stavim led. Da ne osećam, da moj razum bude reč i red. Dostojevski je jednom rekao, nakon što je pročitao ono što je zapisao, kako je mnogo pametniji od onog što je napisano. Otkud to da je u pametna čoveka ono što je izrazio mnogo gluplje od onog što je ostalo u njemu? Kako je teško opisati jedno ljudsko osećanje. Kako izraziti ljubav, tugu, kako objasniti radost, a kako ispisati bol? Nikada neke trenutke ne možemo preslikati na papir identično osećanju u kojem smo se tada nalazili. A ja sam pisala i pisala. Bilo mi je lakše da pišem nego da izgovaram. Svako izabere izraz koji mu najviše prija. Tako bih svaki put kada bi me neko povredio, zapisala to na papir, i jednog dana čitajući sve to, shvatila da ne želim da ta knjiga bude moj život. Ali sam shvatila da ne želim ni da samoj sebi napravim hendikep, emotivni. Da mi nije potrebno srce od leda, već da mi je sasvim u redu i ovo.
Ne želim da pokušavam da menjam svoj prirodu, niti svoju narav, samo želim da modifikujem svoj karakter.
Tako sam počela da više volim sebe. To je značilo da sam počela da učim šta je samopoštovanje. Nije to značilo da sam odbacila osobine koje sam imala, već da sam neke vrednosti transformisala u druge, dala im nešto drugačiju formu. Gradila sam svoj imunitet protiv svega lošeg. Vežbala sam, jačala sam svoju dušu. Napravila sam filtere koji su skrojeni od iskustva, i oni su konačno počeli da rade kako treba. Nisam izgubila veru u ljude, niti poverenje, niti poštovanje, naprotiv, počela sam više da ih cenim tako što sam ih počela gledati onakvim kakvim jesu. Sa svim dobrim i lošim stranama. Sa nekima sam se nažalost rastala, dok su drugi došli kao da su uvek i bili tu. Više nisam ulazila u teške konflikte sa samom sobom. Moja sklonost da iza svega tražim neku pozadinu, polako se smirivala, jer znate, ponekad jednostavno nema ništa iza toga. Više nisam sebe stavljava na optuženičku klupu. Ako bih i bila kriva, rešavala bih to, ali ne sa onim razarajućim osećajem koji nam nanosi samosvest. Nisam dozvoljavala samoj sebi da mi više bilo kakvi loši uticaji spuštaju samopouzdanje, već sam samopouzdanje koristila kao gard. Kada počnete da verujete da imate samopouzdanja, na kraju ćete ga i imati tako da se o njemu i ne pitate. Ono je tu. Sve polazi sa verom.
Loša iskustva ponekad dolaze i od ignorisanja našeg unutrašnjeg glasa.
Od pokušavanja da budemo nešto što nismo, od blagog pritiska na sebe da nam se sviđa ono što nije deo nas. Ali i od zavaravanja kao što su „nije ona/on baš takva/takav“, „nije baš sve tako“. Nažalost, uglavnom jeste. Uglavnom on i ona jesu baš takvi, a tako jeste kako jeste. Naše je samo šta ćemo dalje uraditi sa tim. Fokus je na meni, šta ću ja uraditi dalje. Da li ću se prilagođavati drugom ili sebi, i u kojoj meri ću sebe slušati ili ignorisati.Da li ću izabrati da nešto učim iz svakog odnosa, ili ću sve prepustiti uvek i samo slučaju, pa šta bude. Ne može da bude šta bude, mi treba da pravimo kako da bude, koliko god da možemo. Svaki međuljudski odnos se neguje, u njemu se učestvuje i na njemu se radi koliko i na sebi. Na poslu se radi, na planovima se radi, na snovima se radi…
Sve naše nedaće, nesreće, koje se tiču odnosa sa drugim ljudima, polaze od nas samih. To ne znači da smo mi krivi ako su nas drugi izneverili, prevarili, ali nosimo deo odgovornosti za kako dalje. Treba biti hrabar prema sebi, pa se menjati, usavršavati. Od svakog lošeg iskustva zadržati ono što bi poslužilo kao dobar materijal za neku drugu građu. Zato je fokus samo na meni.
