Slike iz života marginalizovanih, odbačenih, usamljenih i bolesnih nadovezuju se kao segmenti Fibonačijevog niza Jasne Dimitrijević i vode nas pravo u zapitanost da li ono gde smo sada jeste rezultat neizvesnosti sveta u kome živimo ili je to u stvari jasno determinisano ili predvidljivo baš kao zbir poznatih sabiraka onoga što je prethodilo. Nije uvek lako odvojiti okolnosti od poimanja tih okolnosti onog ko se u njima zatekao. Upravo u toj sveukupnosti leži tačna vrednost sume sa kojom izlazimo pred ogledalo sa zadatkom da se suočimo sa onim s čime junaci ovih priča nisu mogli do kraja. Nedovršenost situacija u kojima ih zatičemo navodi nas da krenemo u potragu za sopstvenim pravilom po kome pristupamo životu ili se naprasno odlučimo na odstupanje od njega ako, posle prepoznate reakcije na pročitano, spoznamo svu njegovu promašenost. Posle svake priče, iako bez odgovora onih koji priču grade, mi ćemo rešavati njihove unutrašnje drame sve do postizanja sopstvene katarze kojoj se možda nismo ni nadali. I to je najveća vrednost ovih majstorski napisanih priča.
Priče Fibonačijevog niza imaju i sloj društvenog aktivizma koji je odlično utkan u izvanredan književno-umetnički kvalitet ove zbirke. One naš pogled usmeravaju na teme i ljude od kojih često okrećemo glavu jer ne nude viziju sveta kao lepog mesta za život. To su tikve bez korena – nomadi bez bilo čega za šta se mogu uhvatiti i ukoreniti onda kad nije dovoljno samo postojati i lutati svetom, to su telesni kepeci, žene verovatno bez mogućnosti da rode, homoseksulaci, i tako strukturisane ličnosti koje ne uspevaju da se maknu sa tačke u kojoj se guše.
Ovde život deluje kao zatvorena petlja, a njegova prividna dinamika kao kruženje istom linijom razdavajanja. Tematizovana je praznina, gotovo provalija, između nas i drugih produbljena predrasudama, predubeđenjima i pogrešnim uverenjima, greškama u razmišljanju – sve ono što nažalost, determiniše ovdašnjeg čoveka, čak i onda kada je u kretanju da li kroz novo iskustvo ili kad fizički pusti korak u drugo podneblje, on ostaje usamljen, otuđen.
Tu je i priča koja pokazuje spremnost da se otvorimo za druge, i to one koji se smatraju neprijateljem (po poreklu, u našem društvu dovoljan i često jedini razlog za mržnju). Šta se tada desi – postajemo bliski jer smo se otarasili težine predrasuda, i toplo nam je, osećamo se kao kod kuće, ali čim se ponovo zatvorimo postaje hladno.
Kroz sve priče provejava zimska atmosfera hladnoće i uvek je svežina vazduha okvir za situacije koje bude niske slojeve emocija sa kojima je uvek hladno oko srca. Zaboravljamo da što smo udaljeniji od drugih, time smo dalje i od sebe, jer nas nema bez drugih.
Jasna Dimitrijević zna kako da sruši granice nas i drugih, kako da nas spoji u jedinstvo poniženih i odbačenih iako tu ne pripadamo. Ona zna kako da svoj niz simbolično poveže u celinu kao prostor gde se možemo razumeti i gde se uprkos svim našim distinkcijama prihvatamo. A upravo to najviše nedostaje junacima njenih kratkih priča – prihvatanje, suživot u kome zaista imamo onog drugog i nemamo problem da ga imamo.
Autorka zna kako da naglasi grube ivice tuđih nesavršenih društvenih anatomija a da ih onda savim ublaži i uglača toliko da ih mi kao čitaoci bez straha, gađenja i bilo kakvog otpora dodirujemo i čistimo sebe od svega čime smo kolektivno kontaminirani.
