Putovanja služe da usrećite srce, a ne da imate što više pečata u pasošu.
Imam jednu kutiju. Limenu. Plavu. Koja na sebi ima razglednice. I slike. Slike aviona, vespe, autobusa i kola. U toj kutiji čuvam opipljive uspomene. Čuvam avionske i autobuske karte. Čuvam razglednice. Čuvam karte iz muzeja. Čuvam karte iz pozorišta i bioskopa.
Otvorila sam tu kutiju srećnih uspomena i divnih putovanja koja mi sada neizmerno fale. Možda bih i mogla sada negde da odem. Možda bih mogla da putujem. Ali neću. Ne želim da stvaram uspomene bez gužvi. Bez ljudi. Ne želim da stvaram uspomene sa maskama. Zato sada čeznem. Za putovanjima. Za gradovima. Za državama. Za novom kulturom. Fali mi čak i kešnjik. Začin iz Azerbejdžana koji mi je tada izazivao mučninu.
Fale mi putovanja!
Nije bitno da li se putuje u drugu državu ili si u svojoj, putovanja su prelepa, ali su teža ona izvan granica države, jer je jako teško da se čuješ sa najmilijima.
Razgledajući karte i razglednice u glavi se prisećam svih tih putovanja. Bili su to trenuci sreće i tuge. I baš ti se stalno ponavljaju na svakom putovanju. Bližimo se svome domu, najbližima i najdražima i presrećni smo zbog toga. Znamo da će nas sačekati ti topli zagrljaji i poljupci dobrodošlice i sa nestrpljenjem to iščekujemo. Ali sa druge strane, tužni smo. Konačno smo bili na slobodi, daleko od obaveza. Bili smo slobodni i radili smo šta smo želeli. Uživali smo u obilascima najlepših predela te strane zemlje.
Ko bi rekao da se svo to savršenstvo nalazi tako blizu, a opet tako daleko?
Pevali smo po ceo dan, pričali, smejali se, trošili tolike kalorije. Slikali se, pravili video zapise. Šetali, šetali i đonovi naših starki su tapkali po betonu.
A onda bismo uveče došli u te preslatke stare hotele i tražili wi-fi šifru kako bismo se čuli sa onim najbitnijim osobama. Od sreće bismo se rasplakali na neke poruke. A od želje za njihovim glasovima i smejanju, trošili bismo pare na razgovore preko telefonske govornice.
I tako danima, svaki dan iznova. Svakog dana neki novi izazov.
A onda poslednjeg dana sednemo u avion i gledamo naš pasoš koji nam se daje u ruke. Shvatamo da je tom ludom putovanju došao kraj. I ne znamo da li da budemo srećni ili tužni. Uvek kažemo oba, ali nikada nisu oba. Nikada!
Karta u ruci, odredište kuća!
Meni je i sada karta u ruci, ali je i polazna i krajnja destinacija kuća.
Još neko vreme, a onda ćemo ponovo putovati!
