“Smisao i dostojanstvo puta postoje samo utoliko ukoliko umemo da ih nađemo sami u sebi.”- Ivo Andrić
Čujete li nekada svoje dostojanstvo koje kaže: “Odbrani me!”?
Dostojanstvo kao nešto što se zasniva autonomno, zapravo je osećaj samovrednosti i samopriznanja. Na koji način težimo da ostvarimo taj osećaj, zavisi od vlastite doslednosti (moralne, a ne telesnog!) i stanja duha. Ono ima bezbroj kategorija i frontova sa kojih se može izvoditi. Govorimo li o njemu u našem odnosu sa drugim ljudima, rekla bih da svi mi koji težimo da ovaj svet na neki način učinimo boljim mestom, ne možemo dozvoljavati da ga gubimo, zarad nametnutih postulata u koje najčešće ni sami ne verujemo. To je, između ostalog, i ona milion puta pomenuta rečenica: „Neka, meni je čista duša, a njemu na čast“.
Kada smo svesni da će nas neko prevariti i povrediti, a ostajemo samo svedoci igranke na kraju koje ostajemo poslednji, šćućureni u ćošku dok oplakujemo svoju sudbinu, nismo obezbedili čistoću duše, već smo ugrozili svoju ljubav prema vlastitoj duši. Ako smo svesno dozvolili nekome da nas prevari, povredi, i nismo ništa učinili da odbranimo sebe, nismo „spasili“ dušu, već smo dopustili i onom drugom da bude počinitelj još jednog ružnog dela. Zapravo, naša dužnost ogleda se prvenstveno u odnosu – dužnost prema sebi, da bismo razumeli dužnost prema drugima.
Zar se ne bi onda moglo reći da smo delom odgovorni i za onog koji to čini, jer mu dajemo dopuštenje da (nam) to čini? O, i nemojte se brecnuti misleći da želim da menjamo sebe iz ljudi u neljude shodno situaciji koja bi to zahtevala. Nema te situacije koja će od istinskog čoveka napraviti nečoveka, ali ako želimo biti oni koji će negovati i širiti mir i ljubav, trebalo bi prvenstveno sebi da ukažemo poštovanje, kako bismo mogli delovati i na druge.
Dopuštajući da neko radi na tvoju štetu, ne činiš greh samo prema sebi, već i prema drugom, jer mu dozvoljavaš da to čini. A time udvostručuješ negativnu energiju koja ti onda pripada.
Ovaj princip je vrlo jednostavno primenjiv. I ne treba se brinuti o tome da ćemo, ukoliko čuvamo sebe, postati sebični, jer to su sasvim dve različite stvari. Etika morala bi glasila: „ne čini drugima ono što ne bi želeo da drugi čine tebi“; ako živimo već u skladu sa ovom maksimom, onda bi produžetak nje mogao glasiti: ne dopuštati da drugi čine nama ono što mi ne bismo činili drugima. Isprva to možda ne zvuči gandijevski, ali itekako ima smisla ukoliko se to nedopuštanje shvati u kontekstu nenasilnog otpora. Kada vidiš da neko želi da ti učini zlo, „kazni“ ga dobrim delom. Ja dobrim delom smatram i sprečavanje činjenja zla. Jer kako bi drugačije Gandi dobio borbu koju je vodio nenasilnim otporom prema zlu? Zar bi Tolstoj mogao izvršiti tako veliki uticaj da nije napisao velika dela kao što su „Rat i mir“, ili „Carstvo Božije je u vama“ zbog kojih su mnoge generacije, usvojivši jedini istinski princip života, uspele da žive i deluju sa tim principima? Zar to nije ono o čemu upravo govorimo – sprečavanje zla nenasilnim otporom. Rečju koja je obasjana ljubavlju, i znanjem okupanom u istini.
Naš duh je zapeo u dugovekovni jaz. On se toliko dugo vremena nalazi u rascepu „šta je ispravno činiti?“, da se moralna dilema prenosi generacijski s kolena na koleno. Zapetljan, s jedne strane, u hrišćanskoj misli o neopiranju, i sa druge strane učitan u sistem našeg ega, čovek kao umno i misaono biće ostaje u večitoj nedoumici kojoj će se strani prikloniti tokom svog šarenolikog života, punog iskušenja i izazova. U tom previranju, skloni smo da izaberemo samo jednu stranu, ali kako je naša priroda često dinamičnija i složenija nego što mislimo, ne nalazimo ispunjenje za kojim toliko tragamo. Ali šta ako postoji put kojim sebi bar malo možemo olakšati ona duboka pitanja: da li sam pravedan, da li sam dobar ili da li sam postupio u skladu sa svojim uverenjima? Kako da znam koja je razlika između sebičnosti i samopoštovanja?
Ako bi postojala definicija koja bi bila najpribližnija istini, ona bi glasila da samoljublje nije ni ljubav prema sebi, ni ljubav prema Bogu, jer samoljublje podrazumeva dobro meni na štetu drugih. Stoga je sebičnost slabost, koja u strahu od preuzimanja odgovornosti prema osećaju od povređenosti, ugrožava našu dušu i čini je teskobnom. Duša koja je sebična postaje otuđena i lišena svake mogućnosti da primi i da jedino istinsko osećanje, a to je osećanje ljubavi. Lično smatram da ljudi koji svesno povređuju druge, ne mogu voleti sebe, jer ne poseduju veštinu davanja, pa samim tim ni primanja. Tako se ljudsko dostojanstvo, kao najvažnija tačka našeg života, gasi, a takav čovek ostaje potpuno sam da luta u beznađu sopstvenog mraka i haosa.
Odbraniti sebe, ne znači „napasti“ drugog. Ne želimo usvojiti model – „oko za oko zub za zub“, jer nesreća drugog ne može nikada biti dobar kamen temeljac našeg unutrašnjeg mira i sreće. Ali se našom visprenošću da čuvamo sopstvo od naleta loše energije, i učenjem veštine da na jedan nenasilan i dobar način odbranimo svoje dostojanstvo, može graditi ukoliko postanemo svesni toga da je naš život VAŽAN!
Svaki dan, svaki sat, pružio vam je priliku da donesete odluku. Odluku koja bi utvrdila da li ćete se potčiniti onome što je pretilo da vam ukrade vas, vašu unutrašnju slobodu; odluku koja bi utvrdila da li biste postali igračka okolnosti, koja se odriče slobode i dostojanstva kako bi postala oblikovana u tipičnog zatvorenika. – Viktor Frankl
