Lako je tebi da dišeš na otvorenom moru, zagledana u pučinu, okružena beskrajem. Hajde ti nauči da dišeš kad ti drugi dišu za vratom, kad te sve pritiska pa ne znaš gde bi sama sa sobom. Kad ti ni sve reči ovog sveta nisu dovoljne da iskažeš šta te to boli, steže, peče i guši… Tesna mi je sopstvena koža, a ne mogu ni da je rasteglim, a ni da je promenim. Nemojte me stoga terati da dišem. Gledajte vi lepo svoja posla.
Toliko toga preispitujem u svom životu u poslednjih meseca dana. Odričem se starih navika, puštam ljude koji žele da odu, grlim još jače one koji su spremni da ostanu. Učim da volim sebe kad je najteže. Učim da dišem i kad mi se ne diše. Mislim da je i više nego dovoljno.
Pre nekoliko dana pažnju mi je privukla fotografija jedne blogerke. Privatna jahta lagano klizi niz obale Sorentinskog poluostrva, dok ona u Dior kupaćem kostimu zagledana u nepregledno plavetnilo poručuje “breathe”. Lako je tebi da dišeš da otvorenom moru, okružena beskrajem i luksuzom…
Hajde ti nauči da dišeš u danima kada ne znaš šta bi sama sa sobom, pa sedneš na bicikli i samo tako voziš bez cilja, bez kraja i početka.
Hajde ti nauči da dišeš kad te steže ispod grudi, a ne možeš ni jednu jedinu suzu da pustiš.
Hajde ti nauči da dišeš kad nisi sigurna da li se sve ruši ili se zapravo slaže.
Hajde ti nauči da dišeš dok ti očekivanja dišu za vratom, dok niz vetar puštaš snove i nade.
Hajde ti nauči da dišeš dok ti za vratom diše sijaset drugih ljudi, dok mere svaki tvoj korak, svaki tvoj pokret.
Hajde ti nauči da dišeš kad bi najradije sve oterala dođavola, ali pobogu to ne rade dame, nije lepo.
Hajde ti nauči da dišeš kad bi najradije pogasila sve društvene mreže i nestala bez traga.
Hajde ti nauči da dišeš kad ceo dan provedeš u zamračenoj sobi sa knjigom u ruci, plačući zbog tuđe ljubavne priče i srećnog kraja koji je ovog puta izostao.
Hajde ti nauči da dišeš kad bi isekla svoj lik sa svake zajedničke fotografije.
Hajde ti nauči da dišeš kad bi najviše na svetu volela da u glavi imaš jedno “delete” dugme pa da lepo sve ode đođavola. Svaka uspomena, svaki dodir, svaki osmeh. Svi oni koji te više ne vole.
Hajde ti nauči da dišeš u prepunom supermarketu kad zaboraviš šta si zapravo htela da kupiš dok se trudiš da preživiš još jedan napad panike.
Hajde ti nauči da dišeš kad na ulici sretneš prvu ljubav, onu nikad prežaljenu, nikad zaboravljenu, pa ti srce preskoči dva puta, a ti nastaviš da koračaš kao da se ništa nije desilo.
Hajde ti nauči da dišeš kad moraš da odeš, a najradije bi trčala u zagrljaj i tu ostala sklupčana danima.
Hajde ti nauči da dišeš kad te usred noći probudi dobro poznati strah, pa moraš da se uštineš da vidiš jesi li još uvek živa.
Hajde ti naučiš da dišeš kad ti se čini da na svojim malim leđima nosiš sav teret ovog sveta.
Nisam na Kapriju, nisam na jahti, ne znam kada ću videti more, zatrpana sam knjigama i sopstvenim strahovima … ali dišem, dišem, dišem. Samoj sebi sam oslonac i podrška. Vetar u leđa i preko potreban šamar kad počnem da kukam. Sedim u dvorištu, pijem kafu koja se polako hladi jer ja ne volim ništa na brzinu (i ne volim navike, ali o tome nekom drugom prilikom). Guštam. Posmatram. I dišem.
Snove koji padnu u vodu lepo izvadim, osušim fenom, spasim ono što se spasti da, ostalo bacim i krenem dalje. Ne da mi se više da osvrćem, krpim, moli, trčim za onim što mi uporno beži…
Nema juče. Nema sutra. Samo sada. Nema strahova. Nema očekivanja. Nema potrebe za praštanjem. Nema izvinjavanja. Sve je na svom mestu. Diše se lagano. Voli se bezuslovno. Grli se tako da svaka kost dođe na svoje mesto. I lepo je.
Jer sve je u glavi. I more. I sloboda. I beskraj… 🌊
izvor naslovne fotografije: we heart it
