Aleksandra Sandra Popović, majka divne osmogodišnje devojčice Isidore, koja je podjednako uspešna i u izgradnji zavidne karijere. Aleksandra Sandra Popović je violinista u Simfonijskom orkestru RT Srbije. Svira i violu. Bavi se pisanjem gudačkih aranžmana i pisanjem muzičkih tekstova. Gudački kvartet Wonder Strings osnovala je sa svojim kolegama Mirjanom Nešković, prva violina, Ivanom Uzelac, viola i Danijelom Milutinović Nenić, violončelo, Sandra je druga violina. Danas sa njom razgovaram o roditeljstvu i karijeri, ona uvek ima šta da kaže. Dok čitate možete uživati u obradi pesme Riblje čorbe Dobro jutro.
Olja : Kako je osnovan Wonder Strings, koji ciljevi su ujedinili njegove članove, i ko su ljudi čiji talenti udruženi zajedno stvaraju na jedan potpuno drugačiji način za ljubitelje muzike neverovatne nastupe?
Aleksandra: Dugi niz godina na ovo pitanje sam odgovarala da je kvtrtet nastao iz želje da se muzičarke, koje se bave klasičnom muzikom, oprobaju u drugim muzičkim žanrovima kao što su tango, latino, džez, pop rok i to je potpuna istina. U ovim zrelijim godinama razmišljam kako je to zapravo bio nagon za samoodržanjem. Iz nekog razloga, koji ne znam i nema veze sa situacijom iz porodice, oduvek sam volela da budem nezavisna. Nikad me niko nije sputavao ili ograničavao u nekoj ozbiljnoj meri, ali oduvek sam volela da mogu sama sebi da odgovaram za svoje postupke. Radila sam i dok sam učila i studirala a kada sam dobila stalno zaposlenje u struci bila sam presrećna. Međutim, ubrzo sam videla da su tu uloge već podeljene a pošto nisam tip koji voli da se podređuje i sluša, ovo je bila dobra ideja da krenem nešto svoje. Ne znam koliko sam u tim godinama reagovala racionalo a koliko instinktivno, tek evo posle 20 godina se bavim ovim poslom i mislim da je već trajanje dobra kvalifikacija. U početku je bila jedna postava, ali rad sa ženama je specifičan u svakom smislu- žene se udaju, rađaju, gaje decu i, pogotovu ranije nije bio običaj da se žena mnogo posvećuje poslu. Zato su se postave kvarteta menjale, opstajale su žene sa sličnim “drajvom”, sličnom motivacijom i ciljevima kao i životnom energijom i snagom. Sadašnju prvu postavu čine Mirjana Nešković-prva violina, Aleksandra Popović-druga violina, Ivana Uzelac-viola i Danijela Milutinović Nenić-violončelo. Vremenom, zbog obima i količine posla, morale smo da uključujemo i druge saradnice pa nas sad već ima dosta koji po potrebi sviramo. Uključile smo i druge instrumente poput harfe, gitare, udaraljki, glasa.
Olja: Snimile ste dva cd-a , kako mogu čitaoci da doođu do njih?
Aleksandra: Čitaoci ih mogu naručiti preko naše FB stranice Wonder Strings https://www.facebook.com/wonderstringsquartet/ I preko našeg instagram profila @wonderstringsquartet.Prvi CD je sa obradama ex Yu rok hitova i zove se Wonder,Yu Rock! a drugi album sa autorskim kompozicijama kompozitora i violiniste Aleksandra Gajića naziva se Ispravnost lične vizije i sadrži kompozicije pisane u world maniru kombinovano sa rok,latino,džez ritmovima.
Olja : Skoro dve decenije nastupate zajedno, kako ste uspeli da održite međusobnu povezanost imajući u vidu da svi vi imate stalne poslove, porodične obaveze, dodatna angažovanja?
Aleksandra : Treba uskladiti vremenski termin za vežbanje, konsultacije, planiranje, prihvatanje ponuda za nastupe… Kako sve to funkcioniše? Ovo pitanje je i povezano sa prvim. Kada me to pitate, iskreno ne znam jer nije lako. Sve smo stalno zaposlene i mame i svaka je u svom poslu dobra. Mirjana je zamenik koncertmajstora Beogradske Filharmonije i već dve godine svira u projektu Gorana Bregovića Tri pisma iz Sarajeva a odnedavno je postala i docent na Muzičkoj akademiji u Kragujevcu. Ivana radi kao vođa viola u Beogradskoj Filharmoniji I bavi se organizacijom Master klasova iz oblasti dirigovanja, a Nela radi kao profesor violončela u Muzičkoj školi Vučković i sa svojim učenicima pravi fantastične rezultate. Sama se bavim celokupnom organizacijom vezanom za kvartet, ugovaranjem poslova kao i vođenjem firme a radim i u Simfonijskom orkestru RTS-a. Za sve je potrebno mnogo razumevanja, tolerancije, energije, volje, motivacije i to kod svake od nas. Četiri žene različitih karaktera i sposobnosti na jednom mestu su i potencijal i nevolja. Plus privatni životi koji sadrže brojne obaveze i probleme kao kod svih ljudi. Nikome nije lako u današnje vreme,ali se nas četiri dobro snalazimo. Kako opstaje situacija i da li postoji neki ključ kako se to radi ne znam. Ali u svakom slučaju, mi smo toliko toga prošle zajedno kroz život i privatno i profesionalno da nas vezuje mnogo toga na više nivoa. Izazov je naša reč. Mi nismo samo saradnice, već i prijateljice, kume, tetke, pružamo podršku jedne drugima a poslednjih godina, uključujemo i mlađe saradnice i tako širimo našu emotivno-poslovnu mrežu dobrih vibracija.
Olja: Tvoj posao je specifičan, često putuješ, kako svoje profesionalne obaveze uklapaš sa obavezama koje imaš kao mama ?
Aleksandra: Iskreno nisam uvek sigurna kako. Imam dobre organizacione sposobnosti i Bog mi je podario životnu energiju. Moj posao je zanimljiv, uvek pronalazim lepotu u njemu. To je posao sa mnogo mogućnosti, muzika omogućava upoznavanje ljudi i putovanja, ona obogaćuje sam život. Kako usklađujem sve, ne znam. Vagam kada treba da budem više kod kuće a kada treba da “potegnem”. Razdvajam bitne i nebitne stvari, pravim prioritete. Kada ne radim sa detetom provodim vreme. Ali dobra stvar je da kroz naš posao možeš da nadomestiš sve te nedostajajuće segmente, jer se dosta putuje a uvek radiš sa mnogo ljudi. Drugi način kojim pokušavam to da pomirim je da Isidoru uključujem u svoj muzičarski život. Često je povedem na manifestacije na kojima nastupam, upoznajem je sa svojim kolegama. Kako odrasta sve više zajedno putujemo, posećujemo izložbe, koncerte, i sva ona dešavanja u skladu sa njenim interesovanjima. Nije uvek lako, dešavalo mi se se da dođem uveče kasno kući, sednem i plačem jer sam rastrzana između posla i roditeljstva, a u današnje vreme je teško smanjiti poslovne obaveze zbog obezbeđivanja egzistencije .
Olja: Kako je rađanje deteta i materinstvo uticalo na tvoju karijeru ?
Aleksandra: Isidoru sam rodila kada sam imala 38 godina. Njen otac i ja se nismo odlučili za zajednički život i za sada se to pokazalo kao dobra odluka. Ona ima divnog tatu od koga dobija mnogo ljubavi kao i od svih članova njegove porodice. Mislim da je u redu to što smo joj omogućili da odrasta bez mogućnosti da prisustvuje svađama i neslaganjima između roditelja. Ovaj moj potez nije nikog previše iznenadio, svi me znaju kao samostalnu osobu, pa verujem da niko nije ni sumnjao da li ću to izgurati ili ne. Uvek su me nervirale fraze i umem da budem prilično cinična osoba i oštra na jeziku, ali Isidora jeste dala mom životu smisao. Pre nje sam imala sve što treba ali nisam osećala potpunost. Volim da kažem da me je ona spasila. Vratila mi energiju, životnu radost i udvostručila snage. Nekad razmišljam kako je ona zaslužnija za moj život nego ja za njen. Sve što je bilo bespotrebno oko mene je nestalo. Uvek sam imala dobru organizaciju vremena ali ona je to podigla na mnogo viši nivo. Sve ostalo mi je došlo prirodno. Naravno, kad ovako pričam deluje sve jednostavno, ali nije uvek baš tako. Čujem često majke kako su im deca opravdanje, meni je Isidora pomogla u svakom smislu a takođe i u karijeri. Zbog nje ne smem da popustim. Deca vole da budu ponosna na svoje roditelje 🙂
Olja: Povod za ovaj intervju je u stvari bila tema o deci, pošto smo skoro razgovarale o vaspitanju . Ti jesi jedna od najboljih mama sa kojima sam imala prilike da razgovaram. Zanima me koje strahove i dileme ti imaš kao takva kada je reč o odgajanju ćerke? Kako se nosiš sa njima, i da li uhvatiš sebe nekada da reaguješ pod njihovim uticajem? Koje su to situacije?
Aleksandra: Hvala ti što to misliš. Ipak, ne volim da u tom smislu pridajem značaj sebi. Mislim da je neobično važno da dete odrasta u mirnom okruženju, bez tenzije. Da neki strahovi koje postoje treba da se sakriju od deteta jer dete traži sigurnost a to je ono što mi treba da im pružimo,oslonac. Ali isto tako mislim da od dece ne treba ni sve da krijemo, nego da u nekoj minimalnoj razumnoj meri stavimo njima do znanja da je i nama teško,da i mi osećamo nemoć ili da ne znamo.Deca treba da nauče da je sasvim u redu da ne znamo sve. Da imaju realnu sliku o svojim roditeljima i o sebi. Sigurno da odreagujem nekad pod uticjem straha.Trudim se da kontrolišem svoje reakcije i da joj ne nabacujem osećaj krivice jer mislim da je bitno da dete stekne samopouzdanje i da nauči da postavlja granice. Ne slažem se u potpunosti ni sa modernim afirmativnim roditeljstvom jer vidim da vodi ka jednom prezaštićenju, a svakako dete treba naučiti neke problem samostalno da rešava Za mene je samostalnost ključna reč-dete treba osposobiti da u što većoj meri bude samostalno, iskreno i da otvoreno pokazuje svoja osećanja. Mi roditelji smo tu da decu usmerimo, podržavamo i podstičemo. Sad kad razmišljam koji su to strahovi, više imam sopstvenih nego što imam strahove vezano za nju (osim onih da se ne razboli, padne i polomi se i da je nešto ne boli). Da li zato što sam je rodila posle trideset i pete ili što sam kroz ceo život dosta učila i bavila se takvom poslom koji,osim zadovoljstva donosi i stalnu potrebu za takmičenjem, dokazivanjem, neprijatnim osećajem od neuspeha, tek ja nemam nekih izraženih ambicija vezanih za nju. Kada se osvrnem oko sebe, muka mi je od te sveopšte ambicije, deca uče kao luda utrkuju se, tačnije ne znam da li se utrkuju deca ili roditelji.Tempo u školi je sve brži, zahtevi za decu su sve veći i teži. Često kažem da takvim tempom jedino šta možemo to je da deci otvorimo put ka odlasku u inostranstvo. Nejasan mi je taj nesklad ambicija. Postoji dakle taj izražen strah kako ćemo se nositi sa tom sveopštom ambicijom oko nas. Naravno, strah od toga kako će ona gledati na našu odluku da nismo stupili u brak i na naš malo neobičan način života, Ali, kažem sebi, šta god da je odlučeno uvek bi bilo nešto da se zameri. Imam I onaj standardan strah da li se u dovoljnoj meri posvećujem detetu.
Olja: Kako i kada nagrađuješ a kako i kada kažnjavaš Isidoru?
Aleksandra: Kada sam krenula da pišem intervju, Isi je izlazila iz kuće i ja sam je pozvala da vidi zašto ostajem i šta ću raditi. I baš sam joj rekla da pročita ovo pitanje. Ona je pročitala, nasmejala se i rekla “Bože mama, pa to nikad ne radiš”. Obožavam koliko su deca bistra. Ono što radim je tačno došlo u deo koji treba i to volim. Moja omiljena vaspitna rečenica je kada dođe do toga “Isi, nećeš valjda sad da te kaznim? Pa nemoj to sebi da dopuštaš” 🙂 i ona odmah spusti loptu. Iz nekog razloga ne podnosim kažnjavanje pa je nisam nikad kaznila. Umem da budem ozbiljna mama kada je to potrebno i to bude sasvim dovoljno. Da li je pametno to što radim, ne znam. Nisam psiholog i nisam čitala previše o vaspitanju dece ali jesam ranije čitala mnogo o svemu i poznajem dosta ljudi i situacija iz kojih izvlačim pouke. Umesto kazni se uvek nekako odlučujem za podsticaje i to za sada lepo funkcioniše.
Olja: Skoro u svakom tekstu o deci se provlači priča o korišćenju interneta, mobilnog telefona ili tableta. Zanima me tvoje mišljenje o tome? Da li tvoja osmogodišnja ćerka ima svoj mobilni telefon i koliko vremena joj dozvoljavaš da provodi na internetu tokom dana?
Aleksandra: Ah da čuveno pitanje, da, da internet je njihov medij – naši su bili drugačiji. Često upadnem u rasprave sa mojom generacijom ili starijima oko toga. Ne može to da se poredi, oni nemaju predzanje koje mi imamo. Moje mišljenje jeste upravo takvo da roditelji jesu ti koji često koriste internet.Bilo bi licemerno da branim svom detetu nešto što sama koristim ili radim. Nisam ljubitelj igrica, i znam da one agresivnije mogu da budu opasne. Kontrolišem saržaje koje moje dete zanimaju na internetu, i mislim zbog bezbednosti dece da to treba da radi svaki roditelj. Youtube je riznica najboljih i najgorih sadržaja a on najviše zanima klince. Deci treba ukazati na to šta je dobro a šta ne. Ali šta da kažemo detetu kad većina dece još u prvom razredu krene upravo zbog druge dece da sluša muziku koja nije primerena za njihov uzrast? Nije lako detetu objasniti da kvalitet nije ono šta većina dece sluša i bira na internetu. Pre nekoliko dana primetila sam da moja ćerka gleda video klipove neke Yutjubrke. Ona se prvo uplašila da ću reagovati strogo ali sam je samo zamolila da pogledamo zajedno da vidimo o kakvom sadržaju se radi. Onda sam izimitirla šta one rade i pokušala da joj jednostavnim načinom dočaram koliko je to besmisleno i nekorisno. Shvatila je sadržaj, smejala se i prestala da gleda te video snimke. Deca mnogo više vole da se igraju i ako imaju društvo i isplanirane aktivnosti retko koriste telefon i internet. On jeste nekada sastavni deo njihove igre, ali ne bih pravila preveliku dramu oko toga. Mislim da roditeljima više treba dobro odvikavanje od interneta i društvenih mreža nego deci i trebalo bi svi odrasli koji kritikuju decu zbog interneta da razmisle o tome čemu služi internet njima i da li ga uvek i koliko ga koriste za neke korisne stvari.
Olja: Koliko često omogućavaš čerki boravak u prirodi?
Aleksandra: Imamo sreću da je Isi morska ljubav, tata joj je sa primorja a i porodica mu živi na moru a i ja imam kuću na moru pa ona provede dva meseca na obalama i uživa u tome. Na more se odlazi i za novogodišnje i prvomajske praznike, svaki put kada možemo da spojimo nekoliko dana a da njoj put ne bude naporan. Kada smo u Beogradu, uvek kada je lepo vreme i kada nam obaveze dozvoljavaju idemo u prirodu. Svake godine odlazi i na zimovanje. Čekam da još malo poraste pa zajedno krenemo u neke duže šetnje, hajking ture ili vožnje biciklom. Mislim da je neophodno povezivanje sa prirodom kao i to da da decu naučimo da je poštuju i čuvaju.
Olja: Kako roditelji koji odgajaju decu da izbegnu zamku prezaštićenosti?
Aleksandra: Nisam sigurna da znam odogovor na to pitanje, osećam da je važno da budemo svesni te zamke i da je važno da analiziramo neke naše postupke u kojima dozvoljavamo deci slobodu izbora, i uopšte slobodu. Ja često ponavljam sebi da je ispravno da osamostaljujem dete. Nekad bih je najradije privila uz sebe, ali onda udahnem i kažem: “Ona ovo može sama, neka je, kada uspe, osetiće radost”. Ja sam uvek tu za nju, i moja ćerka to zna. Volim da je gledam kako raste i kako neke stvari samostalno uči, kako se čeliči, kako rešava problem i slaže neke svoje impresije u najlepše doživljaje detinjstva.
Olja: Jednom prilikom si mi rekla da mame neće uopšte da slušaju, za razliku od tebe mi većina majki kaže da deca neće uopšte da slušaju i to mi se jako dopalo. Kako to mame treba da slušaju?
Aleksandra: Da, to sam uočila kod majki ,da strepe da li će dete umeti ovo ili ono, da li će moći samo, da li će naučiti itd. I uvek im kažem da to nisu dečiji strahovi već njihove dileme, strahovi i strepnje. Pustite decu da ne mogu sve, imajte poverenja u vašu decu. Mislim da poruke “ da li možeš, ili neka ja ću “ deci signaziliraju da roditelji nemaju poverenja u njih a mislim da to nije put ka izgradnji uzajamnog poverenja. Zato mame trebaju više da slušaju svoju decu, da im dozvole da deca pokažu sve šta mogu sama, i da ih puste da neke veštine razvijaju bez njih, sa vršnjacima, sa rođacima, kroz igru, u vrtiću i školi.
Foto: Predrag Novaković
