Kasnije sam znala, nakon što je sve prošlo. Sama sa sobom, u dijalogu mene ovakve i druge mene – onakve. Večita dualnost, podeljenost, rascepljenost kao manifestacija ratova i unutrašnjih borbi… Bio je to trenutak svođenja računa, provere koliko sam naučila, da li sam dobar đak koji kapira životnu učiteljicu koja se svojski potrudila da praktično prenese lekciju. I shvatila sam, sada imam znanje, ono koje zovemo iskustvo. Ono koje se može nazvati i predznanje, baza za novu epizodu, sledeći korak i nivo u samorazvoju, rast na skali naše emocionalne inteligencije. Bolje razumem sebe i svoje postupke. I zahvalna sam.
Ne okrivljujem sebe što tog dana nisam uspela, što nisam zablistala onda kad se činilo da su tih par sati bili presudni u mom životu da promenim zauvek njegov tok, da krenem putem snova, manifestujem neviđeni uspeh i popnem se više na lestvici sopstvenih dostignuća.
Ne krivim sebe što sam bila uplašena, blokirana, što su samoočekivanja pokrenula unutrašanji uragan koji je trebalo zaustaviti, a ja nisam uspela.
Ne krivim sebe što nisam primenila tehniku dubokog disanja i ostale načine samokontrole da smirim svoj uzburkani okean misli a potom i emocija.
Ne, jer sada znam. Bila sam hrabra. Iste večeri nakom što je sve prošlo, znala sam to po unutrašnjem glasu koji se javio odnekud i šapnuo – ne brini, biće još prilika. Bio je to tihi glas hrabrosti u meni, i istog trena znala sam da imam junačko srce u grudima. Iako je ludački kucalo tog dana i narušilo skladnu smenu udaha i izdaha. Hrabro je, jer ovaj glas je suočenje sa strahom. Ne kao uzvik, ne kao vika, ni kao moćni urlik lava. Ovo je tihi glas pobednika u miru sa sobom. To je tačka gde se rađa hrabrost, kao u ranu zoru sunce na horizontu. I polako dostiže svoj zenit. Ali počinje tu, na granici straha koji smo rešili da najpre prihvatimo a onda poništimo akcijom. Strah postoji u mislima, a u delovanju se krije hrabrost. Setimo se Hamleta i njegove dileme koja predugo traje i koja nije odjeknula akcijom. Hrabrost nije postojala pre straha, ali plodnog straha koji prerasta u delo. Na žalost, strah je često jalov za one koji ostanu u mislima s njim, umesto da krenu u akciju.
Već sutradan sam se usudila da budem bolja, da verujem u odluku da će biti bolje, da će biti novih prilika i šansi, da je ovaj put potreban kao korak bliže onome što želim a ne kao udaljavanje od cilja.
I sada je imalo smisla ono što sam ranije čula i upamtila – kad postaneš dijamant, znaćeš zašto je život vršio pritisak. Čvrsto odlučujem da brusim sebe i od obične postanem izvanredna, po svojim merilima i na svojoj skali ljudskih vrednosti. Više ne mislim o tome da li strah postoji. Koristim ga kao saveznika, kao signalizaciju. On me upozorava na vreme za akciju. Sve čega se plašim pretvoriću u pokret, u delovanje i postajati hrabra, svakog dana sve više, sve hrabrije, svesnije, predanije, jače i sigurnije.
Izazova je mnogo, i dobro je da je tako. To znači dovoljno težine za jačanje snage.
Ne bežim od nesavršenosti, neuspeha, lomova i pucanja, jer imam strah kao saveznika, signal da je vreme za hrabrost!
Prihvatam strah jer ima potencijal da preraste u hrabrost, a hrabrost rađa uspeh, baš uvek.
