Umeš li da doziraš kroz sopstveni život?
Doza predstavlja određenu količinu leka koja se daje čoveku, u cilju lečenja ili zaštite od bolesti. Postoji više vrsta doza. Pa tako je tu fiziološka doza koja je zapravo mala količina leka koja ne prouzrokuje nikakve efekte. Terapijska doza koja prouzrokuje koristan terapijski efekat. Toksična je količina leka koja prouzrokuje teške neželjene efekte i simptome trovanja. Postoji i letalna doza koja dovodi do smrtnog ishoda.
U idealnim uslovima, odnos između doze i efekta bi bio proporcionalan. Sa povećanjem doze bi se povećao i efekat. Međutim, u našem organizmu postoje regulatorni mehanizmi koji se suprotstavljaju dejstvu leka. Pravilo glasi da je intezitet odgovora na lek najjači u početku primene. Progresivno povećanje efekta je sve manje, dok se ne postigne maksimalni efekat. Svako dalje povećanje ne daje efekte, osim toksičnog. Još jedno dokazano pravilo glasi – jedna doza nema uvek isti efekat kod svih, iako su jedinke iste vrste, starosti i težine.
Dobro je posedovati umeće doziranja određenih ponašanja. Ako ne razmislimo o tome čemu nam služi već dobro poznato ponašanje, često srljamo nesvesno. Treba da znamo šta želimo da postignemo njime i da ga u zavisnosti od toga doziramo, na dnevnom, nedeljnom ili mesečnom nivou. Podsećanjem na to ka čemu idemo i šta želimo, postići ćemo bolje efekte vodeći računa da ne predoziramo svoja ponašanja, osobine ili emocije.
Zanimljivo je kako često nismo svesni krajnosti sopstvenih osobina, ponašanja ili osećanja. Nismo svesni da proizvodimo toksičan efekat. Nismo svesni da se nalazimo u krajnosti prilikom razmišljanja ili da ka njoj težimo. Sve dok nam neko ne kaže da smo otišli predaleko, malo poleteli ili se mnogo odaljili. Dok sami ne uvidimo obrazac ponašanja koji koristimo u više segmenata života. Ili je dobro ili je loše. Ili je teško ili je lako. Ili je pozitivno ili negativno. Ili je dosadno ili je prezanimljivo. Takvi obrazci ponašanja su kao sujeverje – sve dok to radimo imamo utisak da je sve pod kontrolom, u redu i da će biti dobro.
Kako izgleda krajnost za osobu koja teži idealnim uslovima života? Izgleda kao stremljenje ka cilju sa izostavljanjem grešaka. Izgleda kao samosabotaža ka izmišljenom savršenom. Kao zaboravljanje na postojanje različitih percepcija i na to šta sve čini život. Da je život i dobro i loše. I teško i lako. I pozitivno i negativno. Uglavnom, krajnosti ne služe i nemaju pozitivan uticaj. A osoba silno želi tu pozitivnost. To je ono kad goruća želja sprži mogućnost samog njenog ostvarenja.
Krajnosti na jednom nivou su znak nedostatka na nekom drugom. Zato treba razmišljati o doziranju svega što utiče na nas. Mudro dozirati misli, ljude i sadržaj koji konzumiramo svakodnevno.
,,Sve stvari su otrovne i ništa nije bez otrova; samo je doza ono što čini da neka stvar nije otrov. ”
Paracelzus
Dobro je imati na umu vrste doza, kao i odnos doze i efekta. Kad osetimo krajnost u vidu toksičnog efekta na način da nam je svega dosta, treba da se zapitamo sledeće: Koncentraciju koje osobine smo predozirali? Količinom kog razmišljanja smo prouzrokovali taj efekat? U terapiji trovanja se koristi antidot ili dijaliza. U ovom smo slučaju mi sebi sopstveni antidot. Doziranje ponašanja je moguće. Promena ponašanja je moguća. Samo polako i strpljivo.
Koja je idealna doza tvog ponašanja?
Razmisli i do sledećeg kreativnog povezivanja, čitamo se. 🙂
Fotografije preuzete sa Pinteresta.
