„Tražio sam nekog da me inspiriše, motiviše, podrži me, da mi fokus…Nekog ko će me voleti, ko će me usrećiti i kome ću biti dragocen. Na kraju sam shvatio da sam sve vreme tražio sebe“.
Nedavno sam naišla na gore navedene reči nepoznatog autora i razmišljala sam koliko su, u stvari, ove reči istinite. I pisala sam ranije o tome, kako u ovom svetu čovek nikada nije sam i koliko je potreba za drugim ljudima usađena u ljudsko biće, potreba da su tu, da ponekad crpimo snagu baš iz pomoći drugih, da nam je bitno da se okružimo ljudima koji nam znače.
Uvek nam je dobrodošla podrška drugih. Kao vetar u leđa. Postoji ona da „koliko god bio snažan, jedan stub ne može nositi kuću“. Mislim da će se većina složiti sa time, jer čovek mnogo toga može, ali ne može sam. I postoji nešto što može tlo pod nogama da nam prodrma, da nas izbaci iz koloseka. Da, važna nam je podrška. Da budemo podržani i da mi podržimo. Bilo da je rečima, razumevanjem, ćutanjem, slušanjem, ramenom za plakanje, zagrljajem, jednostavno samo biti tu. U bilo kojem trenutku, i kada nam je sve crno i kada je belo.
Problem je što se ljudi dele na one koje nisu spremni, ne umeju, da podrže, ne prepoznaju to u sebi, ne prepoznaju tuđe potrebe, želje, snove. Savet koji se meni učinio korektnim u takvoj situaciji je da takve spoljne uticaje brišemo. Tek tako. I postoje oni, uvek spremni da podrže, koji veruju. Prepoznaju taj momenat sopstvene sreće u pomaganju drugima u njihovim težnjama. Svakodnevnica nas zatrpava raznim obavezama, zadacima koje stavljamo pred sebe, ciljevima koje planiramo. Tempo života nameće uvek nove izazove, bilo da su dobri ili loši. Za neke verujemo da nisu rezervisani za nas, sve dok nam realnost ne lupi šamar. I to je trenutak kada nam je važna i kada tragamo za podrškom.
Odsustvo podrške ume da obeshrabri i učini nas ranjivim. Često nas i onesposobi. Neko sam ko potencira da je u redu dopustiti sebi sva stanja, da život, ipak, nije samo „smej se i budi pozitivan“. Dešava se da ponekad ne naiđemo na očekivanu podršku. Ili brinemo da li smo drugima dovoljno pomogli. Pitanje je kakva smo podrška sami sebi?
Da bi došli do ovog odgovora potrebno je da se zagledamo u sebe. Bez pretvaranja da smo nešto što nismo. Da se u svim ulogama, koje po rođenju dobijemo, osećamo zadovoljno. Da osluškujemo sebe, svaki svoj izbor, svoje „da“ ili „ne“. Da možemo da nećemo. Da ne ćutimo. Da smo radoznli u spoznaji svojih težnji, želja, ciljeva, zašto nešto želimo a zašto ne. Da se usudimo da ih živimo, bez osuđivanja. Da nemamo strah da menjamo unutrašnje nezadovoljstvo. Napustimo toksične odnose. Da gradimo odnose i život po našoj meri. Da pravimo kompromise u kojima ćemo se osećati dobro. Da prigrlimo promene i upolovimo u iste sigurni u sebe.
Nije lako. Čini mi se da ide mnogo lakše kada smo sigurni u svoje razloge. Dok, kada nas ispuni nesigurnost nedostaje nam potpora. Upravo nam je to alarm da zastanemo i da se zapitamo da li ćemo podržati ili izdati sebe? Podsetnik da ako volimo sebe podrška nikada neće izostati. Bar ne, ona najbitnija, naša. A nikad nije kasno da počnemo, korak po korak. Da čistimo svoj prostor i oslobodimo se svih stega i onoga što nas guši. Biti nežan prema sebi, verovati i biti sebi na prvom mestu. I ne, nije to sebičnost. Ako nismo sposobni sebi da se nađemo na putu kada zatreba, kako ćemo drugima?
