Najbitnije životno pitanje glasi: Šta činite za druge? – Martin Luter King
Nikada nismo sami. I kad je naš izbor da jesmo, kada nam se čini da jesmo, zaokupirani onim što trenutno radimo, negde u podsvesti razmišljamo kako ćemo to da podelimo sa drugim ljudima, nama dragim, naša dela, misli, reči. Kada smo u samoći preživljavamo sećajući se lica poznatih ljudi, situacija, razgovora, slika…Onoga što smo učinili za nekog i što je neko učinio za nas. Pamtimo kako smo se osećali i kako su se drugi osećali zbog nas. Tim osećajima se uvek rado vraćamo. Rođeni kao društvena bića imamo tu potrebu da se uključujemo u odnos opštenja sa drugim ljudima, da gradimo i stvaramo neprekidne veze. Veze koje nas čine onim što jesmo, kroz koje učimo, razvijamo se. Okruženi ljudima koje volimo i koji vole nas, uvek se trudimo da dajemo sve od sebe, delimo osećanja, trenutke, uz kafu prepričavamo događaje, slušamo, podržavamo, kad treba rado se odazivamo i pomažemo…Pružamo ruku. Nekako jesmo uvek tu za one koje poznajemo.
A šta je sa onim ljudima koje ne poznajemo, a koje svakodnevno srećemo? Koliko sebe možemo njima dati? I da li uopšte imamo šta da damo?
U vremenu u kojem živimo, čini mi se da će ljudi pre naći razlog da ostanu nemi i slepi prolazeći pored drugih ljudi, okrećući glavu i ne pokušavajući da se zapitaju da li su mogli nešto da učine za njih. I ne znam čemu to da se pripiše, da li sebičnošću, kućnom vaspitanju, neznaju, strahu, očekivanje nečega zauzvrat…? Teže mi ide da poverujem u to da postoje ljudi kojima je teško da budu fini, kao i da se pojedini vode time da se danas biti dobar ne isplati. A da li je stvarno tako?
Često ćemo pomisliti kako nemamo šta da damo drugima, pod time podrazumevati vreme i novac. U većini situacija nam to uvek prvo pada na pamet kada je reč o davanju. Dok ćemo zaboraviti na one prave vrednosti koje svako od nas u sebi nosi i koje uvek možemo da podelimo. Svaki put kada čujem čuvenu izreku da u svetu u kojem možeš biti šta god poželiš budeš ljubazan, znam da je to moj izbor. Da, ljubaznost jeste izbor i danas nam je i te kako potrebna. Kada smo ljubazni prema drugima, ne samo što pomažemo njima, već na taj način pomažemo i sebi. Volimo sebe, prihvatamo sebe, živimo kvalitetnije u miru sa sobom. Jedina nagrada koju dobijate kada ste ljubazni je vaš dobar osećaj i osećaj sreće onog koga ste iznenadili ljubaznošću. I taj osećaj nema cenu.
Pa počnimo od toga, dajte ono što imate. Jedno „Dobro jutro“ u liftu komšijama, jedno „ Kako ste?“ , topla reč, molim, hvala, izvoli, osmeh, pridržana vrata zgrade, klimanje glave u znak pozdrava, objašnjenje za pravac kada vas pitaju… Koliko god to bile sitnice, nekom su krupne stvari i nekom znače. Nekom će biti razlog za dobar dan, bolje raspoloženje. Nekog će promeniti i pokrenuti. U vama će probuditi neverovatan osećaj zbog kojeg ćete poželeti iznova i iznova da dajete sebe. Baš kao i sreća, ljubaznost je zarazna.
Ukoliko niste od tih ljudi, nije kasno da već danas pokušate. I na taj način sami otkrijete lepotu i radost davanja. Neka to bude vaša svakodnevnica. Brinite o sebi, ali i o drugima.
Čovek može da izdrži bez mnogo čega, samo ne može bez čoveka. – Karl Ludvig Berne
