Ovde besmisao postaje inspiracija. To su teme o kojima se retko gde progovara, posebno ne na ovakav način, direktno, ali bez banalnog, pravo u središte stvari. Sama priča o besmislu zahteva hrabrost, zdrav razum – danas deficitarne kategorije, i zato liči na odmetništvo, glas pobune i nepristajanja na dezorijentisanost modernog čoveka. Ova muzička senzacija svojim tekstovima razbija iskrivljena ogledala stvarnosti a to iskustvo je bolno, ali otrežnjujuće. Svojom poetikom bacaju svetlost na mračni, zagušljivi prostor klubova, zapuštenih gradskih ulica i zgrada, azile modernih eskapista u fiktivni prostor ispunjen bolno praznim pogledima likova osiromašene unutrašnjosti koja traži zamenu jedne praznine drugom…
Kroz svoj elektro-pop-rok-disko zvuk unose svežinu novog talasa u moru kloniranog besmisla. Došli su kao iznenadni šamar muzičkom mejnstrimu posle koga obrazi još dugo gore, a jednom shvaćena poruka ne može se više zaboraviti, sluša se opet i opet i boli toliko da teku suze, a čovek kroz katarzu stiže napokon do sebe, pravog, nesavršenog ali svog sebe…
Sve se dešava u klubu, kod kafe aparata, u prolazima i haustorima mračnih, smrdljivih zgrada, posle noćnih izlazaka kada dolazi trežnjenje i novo suočavanje sa sobom. Noćni klubovi deluju kao bezbedna zona jer tu svako postaje deo grupe, deo galame koja je štit od konverzacije, one koja ogoljava i otkriva prazninu bića… Tu nema odgovornosti, nema suočavanja sa sobom, ali nema ni ljubavi… Ambijent je moderan, onaj sa slika koje gledamo na društvenim mrežama, ali ovde je sagledan izbliza, bez filtera. To je život na ivici, uz alkohol, opijate, zaborav, površnost. Sve postaje nebitno, sve dok jutro ne razori sve jer “buđenje je najgore”. To jutro je onaj šamar koji štipa kao mraz, ledi krv u žilama… Tu đuskanje ne pomaže jer liči na mrtvački ples bića suočenog sa skorašnjom pogibijom duše. To je ples usamljenog čoveka koji nikako da stiša vrišteći osećaj neadekvatnosti, nesposobnosti i strahova… Vikend dolazi kao prilika za bekstvo, a zapravo je sunovrat u besmisao…
Po sredi je estetika ružnog ali ružnog u odnosima koji postoje među novom generacijom koja i jeste okvir i inspiracija. Do rezonance sa tom izgubljenom generacijom došli su kroz poznati jezik, sa toliko snažnim porukama da čak i svemir čuje nemir… Možda je nemir prava reč za kolektivno osećanje društva “zaglavljenog u blatu nesigurnosti” koje u isto vreme, pod uticajem psihoaktivnih supstanci tone u varljivi osećaj svekolike prisutnosti, nadljudske snage i povezanosti sa celim svetom…
Patološka vezanost za pogrešna uverenja, greške u mišljenju koje parališu i spaljuju svaki potencijal za interakciju, time i put do drugog, do sebe… “Nemaš prava da se žališ ako radiš iste stvari” – nemanje hrabrosti da se promeni nešto, da se izađe iz zone komfora, otud i osećaj panike, očaja, bezizlaza i poraza… U svetu laži gde galama i gužva postaju izolacija za glas savesti zbog nebrige o sebi i drugima.
Možda je upravo osećaj duševne purgacije ono što nam toliko prija u ovim pesmama, osim, naravno, fantastične muzike. Osećaj da besmisao i nerazumevanje pripadaju svima i da lek postoji i krije se u povezivanju sa drugima, kroz druge do sebe. Shvatamo da nema ljubavi u klubu, nema je na ulici, nema je među lažnim, izveštačenim lutkama koje se kao zombiji klate uz neke druge “bitove koji imaju za cilj da ti zamagle vid”… Ljubav je jedini spas, i jedini smisao svega, a do nje se ipak stiže samo kroz istinu, čistotu i lepotu – sve to pružaju momci iz benda Buč Kesidi!
Zato, 21. decembra, idemo svi na njihov prvi veliki solistički koncert u Domu omladine, da budemo jedno dok hvatimo nit koja čupa iz lavirinta neukusa i besmisla!
fotografija: Facebook
