Upitao sam Boga: “Zašto me vodiš kroz uzburkano more po noći bez meseca i zvezda?”
Odgovorio mi je: “Zbog tvojih neprijatelja koji ne umeju da plivaju.”
Svakodnevno se borimo sa neočekivanim situacijama koje nam deluju nerešivo. Od malena usvajamo uverenja da je život neprestana borba, patnja i mučenje i da nikad ne smemo biti mirni niti previše srećni i opušteni, jer uvek postoji opasnost koja vreba. I pored toga što smo navikli sebe na te misli, na pričanje istih mračnih priča – niko nas nije naučio borilačkoj veštini za odolevanje izazovima života, niko nas nije na adekvatan način pripremio šta činiti u trenucima, danima ili mesecima kada doživljavamo neku od najtežih borbi.
Često ostajemo nepripremljeni i slomljeni, srušenih očekivanja, izgubljeni u lavirintu, zgaženi, bez snage da podignemo glavu i uspravimo se. Borimo se sa jednim pitanjem, zašto baš ja, zašto baš meni to da se desi. Koliko samo tereta sebi dodajemo tim jednim pitanjem. Time pokrećemo lavinu misli koje nas zatrpavaju, ostajemo bez vazduha, u mraku, nemoćni. To je koprcanje u sopstvenom bolu, patnji, najgora vrsta tihe samodestrukcije.
Ne postavljajte sebi nikada to pitanje, ono je zapravo prizivanje sopstvenih demona.
Da bi se rana zacelila, moramo prestati da je stalno dodirujemo
A da li ste sebe isto to upitali, zašto baš ja, u trenutku kada ste doživljavali najveću sreću u svom životu, kada ste imali utisak da ste najradosnija osoba na svetu. Da sunce sija samo za vas, da se sve posložilo savršeno i da je kiša stala u pravom trenutku i sada svedočite prelepoj dugi kao najavi boljih dana. Da li ste tada upitali nebo, zašto baš ja imam toliko sreće.
Često olako uzimamo sve ono što može stati u svakodnevne zahvalnosti. Nikada nismo upitali višu silu zašto baš ja imam sve organe, posao, dete, zdravlje, lepotu, toliko toga… to nam se negde podrazumeva, na to smo navikli, to nam pripada, je l tako?
Svaka suza je pesnik, lekar i učitelj.
Rune Lazuli
Poenta priče je da svi mi imamo svoj put, koji je nekad trnovit, nekada mokar, blatnjav, klizav, padamo i mažemo se u blatu, bez izgleda da će nam neko pružiti ruku a svoju smo polomili i nemamo način da ustanemo, ili nemamo razlog? Put nam je zatvoren i vodi pravo u ponor…
Setite se onda da je to život. Da svaku stazu koja se otvori pred nama moramo sami da pređemo, ali je odlično kad poverujemo da imamo snage za to putovanje, kad ubedimo sebe da smo jaki, da posle teškog pešačenja dolazi prilika za odmor, da nas čeka nešto vredno.
Tvoj položaj sam morao učiniti neprijatnim, inače se ne bi nikada pomerio s mesta…
UNIVERZUM
Ne okrećite sebe protiv sebe, nemojte buditi očaj i bezizlaz, već recite sebi, biće bolje, i to će proći, kao u staroj poznatoj priči. Jer, na kraju, sve prođe, i dobro i loše, ostaju pouke, mudrosti i dragocenosti koje baštinimo u sebi, talismani koji nam ulivaju veru da je život ipak lep i vredan.
