Od ogromne je važnosti da naša tolerancija i naša dobrota budu svetlo u životima drugih ljudi. To je jedini način da se suprotstavimo kolektivnoj tami! Nije nam potrebna pandemija da naučimo da budemo ljudi. Ili možda jeste?!
Ako obratimo pažnju na taoistički simbol jing i jang, videćemo da on ukazuje na dualnost. Crna tačka na belom i bela tačka na crnom simbolišu red usred haosa i haos usred reda. Međutim, oni ne mogu da postoje odvojeno jer jedno bez drugog nemaju smisla. Zajedno čine celinu, što implicira da mi konstanto balansiramo između haosa i reda, između dobra i zla, između onog što nam je poznato i onog što nam je nepoznato. I upravo u tom večnom balansu pronalazimo smisao. Jer život nikada nije i nikada neće ni biti ravna crta!
Šta nam drugo ostaje nego da se prilagodimo, da tražimo tu tanku liniju između reda i haosa. Sunce ima svoje cikluse, smenjuju se dan i noć, postoje četiri godišnja doba, plima i oseka… Lako je pretpostaviti da je priroda nešto suštinsko, statično. Ali nije, bar ne u nekom jednostavnom smislu. Istovremeno je i statična i dinamična. Okruženje odnosno priroda preobražava samu sebe. Kako to da smo mi ljudi dozvolili sebi čak i da pomislimo da mi ne moramo da se menjamo, da će uvek biti po našem?!
U januaru nam se činilo da je virus nešto se događa tamo negde daleko. Da je to nešto što se nas ne tiče. Samo dva meseca kasnije taj virus je došao i do nas, što znači da smo iz reda prešli u haos, iz poznatog u nepoznato. To je zbog toga što su haos i red naizmenični i večno suprotstavljeni. Ništa u toj meri nije izvesno da ne može da varira. Naša fleksibilnost i sposobnost prilagođavanja sada više nego ikada dolaze do izražaja. Kafiće smo zamenili dvorištima i terasama, trku smo zamenili mirom. Prepušteni smo sebi i svom mindset-u.
Haos je sve ono što nam je nepoznato, neistražena teritorija. Haos su sve one stvari i situacije koje ili ne poznajemo ili pak ne razumemo. On je došljak, stranac, nepozvani gost. Pandemija za nas predstavlja haos, tera nas da u očajanju i nemoći širimo ruke, da se ne staramo o sebi kako treba. Ne zato što smo nemarni, već zato što smo uplašeni i ne znamo šta treba da radimo.
Sa druge strane, red je sve ono što nam je poznato. Naša sigurna luka i miran dom. Red je topla i sigurna dnevna soba, mamina supa sa knedlama nedeljom i štrudla sa makom. Red je pod ispod naših nogu i naš plan za taj dan. A ljudi se retko usuđuju da napuštaju mesta koja razumeju. To je onaj čuveni izlazak iz zone komfora. Dobro smo kada imamo siguran posao, prijatelja na koga možemo da oslonimo, kada su nam računi uredno plaćeni… Međutim, kad se sve to sruši, šta nam ostaje? Vazduh?! Pa ni vazduh više nije siguran!
Možda bi pravo pitanje zapravo bilo šta je to ostalo da stoji? Šta je to što razdvaja haos od reda? Da li ste ikada razmišljali o tome? Ja jesam, možda i previše jer ovih dana nemam šta pametnije da radim. Tako sam došla do zaključka da je ta nit koja razdvaja haos od reda tolerancija.
U trenutku kada nam se čini da je sve u redu, nepoznato može da promili svoju glavu. U trenutku kada nam se čini da je sve izgubljeno, iz katastrofe i haosa može da nikne novi red. Hodati po toj granici znači hodati po linji života.
dr. Džordan Piterson
Bez obzira na to koliko se međusobno razlikujemo, koliko se razlikuju naši geni ili pak životna iskustva, ono što nam je svima zajedničko jeste da moramo da se nosimo sa nepoznatim. Pandemija nas je zbližila više nego ikada. Svi pokušavamo da pređemo iz haosa u red.
Tolerancija će spasiti svet!
Samo će tolerancija obezbediti društvenu koheziju između različitih grupa i spasiti nas da ne naudimo jedni drugima.
Ljudi često na društvenim mrežama nabrajaju svoje vrline i sve nas obaveštavaju o tome koliko su toleranti, otvoreni, saosećajni i potom čekaju da se lajkovi i pohvale gomilaju, dok oni sede u svojoj kući i sa prozora slikaju komšiju penzionera koji je napustio svoju kutiju šibica ne bi li barem na kratko udahnuo svež vazduh i protegao svoje stare kosti.
Ako ostavimo po strani to da govoriti drugima da ste puni vrlina već samo po sebi nije vrlina nego svojevrsan vid reklame, onda dolazimo i do novog problema – hvalisanje je postalo naš porok, a ona prava tolerancija koja se ispoljava preko naših dela zavukla se u mišiju rupu.
Svi smo mi toleranti na društvenim mrežama. Da li smo takvi i u realnom životu? Ne bih se baš kladila u to. Obratite pažnju kako ljudi oko vas, i vi sami naravno, reaguju kada vidi nekog bez maske i rukavica da čeka u redu u prodavnici. Da li osuđujete majku koja je izvela svoju decu u šetnju, penzionera kome se smučilo da tri dana jede jedan te isti hleb, devojku čiji pas ne voli da piški na pelenu pa je morala da napusti svoja četiri zida?! Nadam se da ne spadate u onu grupu ljudi koja snima svog komšiju zato što je 2 minuta nakon početka policijskog časa i dalje na ulici… Sve ove situacije su idealne da se naučite toleranciji, ili da je ispoljavate ukoliko je već posedujete.
Pandemija je na videlo izbacila sve ono što imamo u sebi, između ostalog i to koliko smo (ne)tolerantni.
Little reminder
Svi mi imamo neke svoje ideje o razumnom i tolerantom načinu života. Ove ideje posebno dobijaju na značaju kada smo suočeni sa haosom i neizvesnošću. S obzirom da smo u haos bačeni odmah po rođenju, krajnje je vreme da razvijemo osobine koje će nam pomoći da iz njega isplivamo, ali i da pružimo ruku čoveku koji se davi. Nije nam potrebna pandemija da naučimo da budemo ljudi. Ili jeste?
Ovo više nije trka pacova, trka za uspehom, novcem, napredovanjem u karijeri, većim stanom ili bržim kolima. Ovo je nastojanje ljudi da se izbore sa haosom, sa svojim sopstvenim strahovima i usamljenošću. Zato je od ogromne važnosti da naša tolerancija i naša dobrota budu svetlo u životima drugih ljudi. To je jedini način da se suprotstavimo kolektivnoj tami.
Kada je sve ovo počelo zacrtala sam sebi da ću iz karantina izađi sa nekim novim veštinama. Međutim, jedino što sam promenila kod sebe jesta da mi pomerio prag tolerancije. I ja sam i više nego zadovoljna. Svoju energiju štedim za neke pametne stvari, i vodim se onim – ako ne mogu da menjam svet mogu da menjam sebe!
Tekst ću završiti rečima Meše Selimovića: “Poštujem ljude koji i u nesreći ostanu plemeniti.”
izvor naslovne fotografije: we heart it
