Kada govorimo o bilo kom obrascu ponašanja ili o nekoj emociji, bilo da su oni kontruktivni ili destruktivni, njihov uzrok gotovo uvek možemo naći u detinjstvu. Ovo više nije izuzetak već je pravilo. Zapravo je sve vrlo jednostavno. Rađamo se sa određenim predispozicijama i materijalom koji treba oblikovati i to jeste zadatak roditelja ili staratelja. Možda baš poput gline koju treba oblikovati u najlepšu vazu na svetu, ali najlepšu vazu na svetu u skladu sa mogućnostima koje glina pruža. Mnogi nisu znali da im je to zadatak pa je tako od gline koja je potencijalno mogla biti najlepša vaza, sada nastala činija koja nije baš toliko stabilna, koja može vrlo lako da se slomi i kojoj su potrebni dodatni ukrasi kako bi, prividno, uvećali njenu vrednost. Neka glina je prosto zanemarena ili gažena i njena vrednost jednostavno nije prepoznata, tako da će možda, ukoliko je ne oblikuje neko drugi zauvek ostati na zemlji. Ovo je savršena analogija koja pruža uvid u to kako se od deteta formira ličnost. Naši roditelji i iskustva koja nam oni pružaju, oblikuju nas, znali oni to ili ne.
Mnogi to ne znaju jer smataraju roditeljstvo čisto instiktivnim procesom. To je delimično tačno jer roditeljstvo podrazumeva dva nivoa; biološki i psihološki. Biološki deo jeste ono što obavljamo instiktivno dok psihološki deo zahteva učenje. Mnogi nisu učili, i posledice toga vidljive su svuda oko nas a jedna od posledica svakako jeste i agresija.
Kako agresija nastaje?
Usled neznanja da postoje 4 osnovne psihološke potrebe; za pripadnošću, autonomijom, prijatnošću i prizanjem ili jačanjem sopstvene vrednosti, roditelji ih ni ne ispunjavaju. Sve su vrlo usko povezane i dešava se, da, kada se ne ispuni jedna od tih potreba, automatski nisu ispunjene ni ostale. Kako je osećaj sopstvene vrednosti epicentar naše psihe i ključ mentalnog zdravlja, vrlo je jasno da nedostatak tog osećaja jeste uzrok skoro svih problema. Osećaj sopstvene vrednosti gradi se od najranijih godina našeg života i jednostavno zavisi od povratne informacije naših roditelja. Neki roditelji su usled svoje nesposobnosti da kontrolišu emocije, usled neznanja i egocentričnosti slali negativne povratne informacije. Posledice toga su bezbrojne i jedna od njih jeste i agresija. Agresivni su oni koji misle da ne vrede, i vrlo često simptomi te agresije javljaju se u vidu destruktivnog ponašanja. Ponašanje, dakle, nikako nije izbor već je znak da nešto nije uredu. Sigurno ste čuli za izreku “Napad je poziv u pomoć.” I jeste, to je vapaj za pravom ljudskom interakcijom koja takvim ljudima nikada nije bila dostupna. Moramo znati da su neki ljudi rasli bez vođstva i pravih uzora. Oni jednostavo nemaju pojma da ljudi mogu imati granice, neka druga osećanja osim destruktivnih, neke potrebe, želje, ili nekakve sklonosti. Oni nisu imali takvog uzora niti su sami imali pravo na to. Važno je imati to na umu kada ispred nas stoji osoba puna agresije ili dete koje je ispoljava.
Kako prići agresivnim ljudima?
Tamo gde je visok nivo agresije nizak je nivo samosvesti. Takvim ljudima ili deci je važno podići samosvest. Najtačnija izreka na svetu, da ljubav leči sve, važi i ovde. Slušajte šta agresivni ljudi ili deca imaju da vam kažu. Slušajte pažljivo i čućete bol, gledajte ih s ljubavlju i videćete u njima uplašeno i nesigurno dete. Budite im prilika tako što ćete im pružiti skroz suprotnu interakciju od one koju su dobijali kao dete. Budite istinski zainteresovani, pričajte iskreno sa njima, i ukažite im na njihovu vrednost. U njihovom vikanju prepoznajte bol, u njihovom bolu prepoznajte povređeno dete a šta biste drugo mogli da uradite sa povređenim detetom osim da mu pružite ljubav?
