Ars longa, vita brevis, Hipokratov aforizam, upoznaće nas i pre nove ere sa dualnošću i filozofijom naučne medicine. Latinska reč “ars”, tumačena kao umetnost — ali i kao veština i stručnost — jeste duga, a život kratak.
I van te antičke poveznice odnosi umetnosti i nauke su nam često nespojivi ekstremi, poput ulja i vode. Nauka je prirodni notar svega oko nas i svetlosnim godinama od nas, objektivno sagledava i prikuplja podatke dok se umetnost oslanja na naše emocije, njihovo izražavanje kroz čulnost i kreativne subjektivne percepcije. Umetnika i nas kroz umetničko delo.
Negde u tom Venovom dijagramu ove dve strane iste medalje — nauke i umetnosti — međutim, leži bogata vizuelna istorija koja nastavlja da nam približava i objašnjava daleke krajeve poznatog univerzuma. U modernom svetu podeljenom oko stvari koje su nas u prošlosti spajale verovanje da su nauka i umetnost u suprotnim taborima postalo je neosnovani kliše. Poput poređenja ili spajanja religije i nauke. Shvatamo, međutim, da je nauka tihi kompanjon i mecena svakoj umetnosti. Taj se odnos sa brzinom tehnološkog skoka (opet, nauka), sve više prepliće.
Zagrebemo površinu prirode i bude nam jasno da su nauka i umetnost zapravo samo produžene ruke naše radoznalosti. U pitanju je priroda ljudskog pokušaja da razume i opiše svet oko nas. Iako oba sveta imaju različit modus operandi, drugačije polazne tačke, pa u neku ruku i različitu ciljnu grupu — primarni motivi i ciljevi nauke i umetnosti su u osnovi isti.
Lep primer za to bilo bi industrijsko doba, vreme tokom kojeg su se revolucionarne misli i koncepti zapravo izražavali nekom formom dizajna. Umetnost crtanja, dijagrami, strukturne kompozicije i proračuni doprineli su maratonu otkrivanja većini pronalazaka koji su zauvek promenili ili oblikovali svet koji danas poznajemo.
NOVI DA VINČI
Ili, recimo, Leonardo da Vinči. Pronalazač, naučnik, umetnik. Umešno je balansirao između tehničkog znanja i kreativnog izražavanja u svakom od svojih značajnih dela. Njegov inženjerski talenat je nastavio svoj život i pola veka od da Vinčijeve smrti. Umetnik Vebjorn Sand je 2001. godine sagradio pešački most Vinči-Broen u Norveškoj, koristeći isključivo nacrte i planove umetnika za most koji se, po da Vinčijevoj prvobitnoj zamisli, protezao preko istorijskog zaliva Zlatni rog u Istanbulu. Ideja o mostu je, uglavnom zbog dizajna neoubičajenog za 1502. godinu, odbačena kao arhitektonska nemogućnost od strane otomanskog sultana Bajazita II.
Zapravo, nauka je uticala na umetnost otkad je čovek naučio da crta. Od prikaza životnih ciklusa i evolucije u drevnim pećinskim crtežima i simbolima, do nešto kompleksnijih na hijeroglifima iz doba starog Egipta. Umetnost tako nikada nije bila istinski daleko od nauke i vice versa. Takođe, brojna naučna otkrića i analize su periodično menjale samu prirodu i istoriju umetnosti, poput teleskopa, mikroskopa, fotoaparata, moderne tehnike kompjuterski generisanih slika (CGI), veštačke inteligencije, 3D štampača… Od kada umetnički izraz postoji, koketira se sa naučnim principima — bilo eksperimentisanjem sa novim, održivim materijalima, tehnikama i otvaranjem različitih perspektiva. Umetnost nauci vraća istom merom i doprinosom metodologiji rada, ali i komunikaciji i popularizaciji nauke.
Poslušajmo Ajnštajna kada nam kaže da su svi naučnici zapravo umetnici. Poput Fajnmana, koji je svoje naučničke dane istraživanja kvantne elektrodinamike provodio u ritmičnim stvaranjem muzike na bongu.
Savremenici su Alberta Ajnštajna podjednako cenili kao renomiranog naučnika, pacifistu, ali i amaterskog muzičara. Sve dok otkriće i dokaz teorije relativnosti nije stavilo sa strane njegovu umetničku stranu, koju je negovao od svoje 13. Godine, zaljubivši se u violinu i Mocartove sonate. Tokom svog života je često svirao i sa svojim naučnim prijateljima, među kojima je bio i otac kvantne teorije, Maks Plank i Pol Ehrenfest, poznati bečki fizičar i vešti pijanista.
Sam Ajnštajn, strastveni violinista, bio je direktna inspiracija i doktorima koji su pokrenuli sopstveni muzički projekat. Medicinski fakultet u Bronksu koji nosi ime ovog naučnika od 1982. godine, ima i amaterski simfonijski orkestar. Ovi medicinski koncert majstori organizuju događaje na kojima muzikom leče doktore. Pored toga što se oslobađaju dnevne napetosti, stvaraju muziku koja im pomaže da pronađu vezu između isceljenja, muzike i nauke.
MUZIKA KOJA LEČI SRCA RITMOM BUBNJA
Šezdesetih i sedamdesetih godina džez perkusionista i bubnjar Milford Grejvs bio je deo u njujorške avangarde. Danas, sa svojih 78 godina Milford je još uvek aktivni muzičar, ali i svojevrsni istraživač. Njegovi eksperimenti pokušavaju da dokažu da muzika može da sanira poremećaje srca. Deo naučne zajednice spreman je da kaže da je Grejvsovo skromno istraživanje podjednako značajno kao i rad u medicinskim laboratorijama sa naprednijom metodologijom.
Grejvs osluškuje svoje i srčane ritmove volonterskih učesnika, koristeći mnoštvo dijagnostičkih alata. U njegovoj imrovizovanoj laboratoriji, muzičar koristi specijalan stetoskop i senzore koji detektuju električne impulse i otkucaje ljudskog srca. Softver zatim raščlanjuje podatke i fokus stavlja na mikroritmove unutar jednog otkucaja srca.
Grejvs kaže da zdravo srce — poput dobrog džez bubnjara — naglašava trećine (1-2-3, 1-2-3), a ne osmine (1-2-3-4, 1-2-3-4). ,,Ako imate neujednačene otkucaje srca, to znači da vaša krv nema najbolji protok. To je cilj — da vidimo šta se tu dešava”, kaže Grejvs. Ako nešto nije u redu, sledi magija nauke i umetnosti. Grejvs manipuliše zvukom, ubrzavanjem ili usporavanjem zvuka na računaru. Ritmični ili kontraritmični talasi se šalju do srca kako bi se mišiću vratio normalniji obrazac otkucaja. Novi, manipulisani zvukovi dolaze do tela, bilo akupunkturnim iglama, bilo kroz čulni opseg učesnika u istraživanju. Profesor sa Harvarda Baruh Kraus ističe da se ono što Grejvs pokušava da dostigne ne razlikuje mnogo od onoga što lekari u urgentnim centrima širom planete čine za pacijente sa poremećajima srca.
Na kraju krajeva, i Apolon smatran je grčkim bogom medicine, isceljivanja i muzike.
,,SVET JE DA SE SLUŠA, DA SE ČUJE, NE SAMO DA SE GLEDA” — KVANTNA MUZIKA
Sonja Lončar i Andrija Pavlović, pijanisti i članovi sastava LP Duo, na putu su promocije nauke kroz svoju virtuoznost. LP Duo deo je projekta “Kvantna muzika” koji nam predstavlja hibridni klavir i prevazilazi granice poimanja muzike, juri i osluškuje atome.
,,Kvantna muzika” je pokrenuta pre pet godina sa idejom povezivanja kvantne fizike i muzike kroz različita istraživanja utemeljena na principima nauke i umetnosti. Rezultati brojnih eksperimenata nude nova saznanja iz ovih oblasti, ali i drugačije poimanje fizičke realnosti i sveta koji nas okružuje. Kvantnu muziku kao projekat pokreće dr Dragan Novković, stručnjak za akustiku, i kvantni fizičar Vlatko Vedral sa Univerziteta u Oksfordu i u Singapuru, zajedno sa Sonjom i Andrijom kao muzičarima. Osnovna ideja je predstaviti kvantnu fiziku kroz zvuk, akustiku i muziku, pomerajući se od ustaljenog vizuelnog predstavljanja pojmova kvantne fizike.
,,Sve je počelo tako što su kvantni fizičari shvatili da u kvantnom svetu postoje zvukovi. Sa tim saznanjem, uspeli su da snime taj zvuk, a mi ga sada prebacujemo u naš čujni opseg. To se dešava uz pomoć hibridnog instrumenta, interfejsa sa laserima koji gađaju atome”, istakao je LP Duo na početku projekta. ,,Mi praktično kontrolišemo njihovo kretanje, snimamo kratke semplove različitih muzika i vidimo šta atomi nama vraćaju kao zvučnu informaciju. Sa inženjerom Darkom Lazovićem smo napravili jedan mehanizam sa 88 senzora, za svaku dirku po jedan, koji se stavi u bilo koji klavir. Senzori naše pritiskanje dirki prenose do kompjutera i trigeruje zvuk. To znači da na klaviru možemo da odsviramo bilo šta, da atomi prime informaciju i vrate nam zvuk”. LP Duo je tako zadužen za komponovanje muzike kao umetničkog aspekta projekta Kvantna muzika.
Kvantni svet funkcioniše na potpuno različit način i sa drugom logikom od našeg fizičkog sveta, ali je zaista moguće svirati atomima. Ispostavlja se da postoji dodirna tačka — kvantna akustika i Boze-Ajnštajnov kondenzat — eksperiment u kvantnoj fizici u kojem se prilikom tretiranja kvantnih čestica ispoljavaju akustički fenomeni. Naučnici tvrde da ćemo, ako preuzmemo pravila koja važe u svetu kvantne fizike, dobiti potpuno nov muzičko-naučni žanr.
,,Vrlo je interesantna priča da je zaista moguće, pomoću modulacije lasera, dobijati odgovor od skupine atoma u smislu mehaničkih vibracija, odnosno zvučnih talasa. Mi ne znamo šta se to čuje, ali ćemo saznati šta bi te neke male ‘kvantne uši’ čule u eksperimentu koji ima veze isključivo sa kvantnom fizikom“, kaže dr Novković kao idejni pokretač Kvantne muzike.
,,NAUKA JE MOJA MUZA”
Mala staklena posuda, deo neophodne laboratorijske postave za rad sa gljivicama, bakterijama, pa čak i embrionima – nazvana po bakteriologu Julesu Petriju – nije samo polazna tačka svih laboratorijskih istraživanja, već i pop-kulturna ikona. U seriji digitalnih umetničkih dela “Remote Sensing” (Udaljena čujnost) vizuelna umetnica i bio-art pionirka Suzan Anker koristi Petrijevu posudu za spajanje, poređenje i suprotstavljanje mikroskopskih i makroskopskih svetova. Naslov serije ukazuje na nove digitalne tehnologije koje mogu uočiti i približiti toksična i nepristupačna mesta. Suzan kao teoretičarka koja radi u preseku umetnosti i bioloških nauka, istražuje načine na koje se priroda menja u 21. veku. Anksioznost koja nam donosi nova pitanja razvoja genetike, klimatskih promena, izumiranje biljnih i životinjskih vrsta i toksična degradacija, inspiriše Suzan da podseća na ,,lepotu života i neophodnost prosvetljenog razmišljanja isprepletenosti svih oblika života u prirodi”.
Your Body is a Space That Sees (Tvoje telo je prostor koji vidi) predstavlja seriju otisaka cijanotipa ili takozvane plave štampe, koji slave astronomski doprinos žena od antike do danas kroz istorijske slike i prateće naracije. Serija velikih otisaka cijanotipa umetnice Lije Haloran pretražuje astronomsku istoriju i predstavlja katalog otkrića kratera, kometa, galaksija i nebula koje su otkrile žene. Postavka je izvedena iz fotografija i istorijskih zapisa o Hipatiji Aleksandrijskoj, Karolini Heršel, Helen Savijer Hog i grupi žena poznatoj kao,Kompjuteri sa Harvarda”, koje su krajem 1800-ih obrađivale ogroman broj astronomskih podataka. Cijanotipovi se štampaju iz naslikanih negativa koji se zasnivaju na predmetima i narativima koji su bili povezani sa ovim ranim ženama astronomima.
Cijanotipovi ovog naučno-umetničkog poduhvata oponašaju rane astronomske staklene ploče, artefakte korišćene za prva fotografska prikazivanja neba. Haloran je u saradnji sa Arhivom Univerziteta Harvard, u kojem se nalazi najveća kolekcija istorijskih astronomskih fotografskih ploča na svetu, pronašla one koje su koristile ili napravile istaknute žene u istoriji astronomije i koristila ih je kao referencu za svoje velike slike.
NASA, PIONIR SPAJANJA SVEMIRA I UMETNOSTI
Umetnički program koji je NASA pokrenula 1962. godine, svega četiri godine nakon svog osnivanja, uključio je neke od najvećih vizuelnih umetnika iz različitih disciplina i delova sveta u projekat predstavljanja najsavremenijih istraživanja Svemirske agencije. Cilj je bio uneti živost, kreativnost u javnom shvatanju i predstavljanju nauke, astronomije i astrofizike. Umetnički program činile su dela Endija Vorhola[3] , Normana Rokvela i Eni Libovic.
Kako bi ova umetničko-naučna saradnja bila što moćnija, NASA je umetnicima omogućila pristup opremi i objektima agencije da bi utisak bio autentičan. Džejms Veb, koji je vodio pokretanje ovog NASA programa, rekao je da umetnički zapis o programu istraživanja svemira ima veliku vrednost za buduće generacije i daje značajan doprinos istoriji američke umetnosti. Tako se umetnički NASA projekat zapravo savršeno sinhronizovao sa misijom američke svemirske agencije: ,,Posegnuti za novim visinama i otkriti nepoznato, kako bi ono što radimo i naučimo bilo od koristi za čitavo čovečanstvo“. U vreme kada je čovečanstvo tek počinjalo da osvaja svemir i istražuje njegove granice, NASA je prepoznala važnost prikazivanja emocija astronomskih istraživanja, poput uzbuđenja, napetosti, sreće i neizvesnosti pred potpuno nepoznatim, kako se i godinama unapred možemo osvrnuti i ceniti svaki učinjen korak i dostignuća.
ANATOMIJA JEDNOG AI
Vladan Joler, osnivač SHARE fondacije i profesor na odseku za nove likovne medije Akademije umetnosti u Novom Sadu, i Kejt Krauford, profesorka sa njujorškog univerziteta i koosnivačica Instituta ,,AI Now”, prošle godine su postali dobitnici nagrade britanskog Muzeja dizajna.
Pobednički dizajn čine esej i mapa u okviru kojih je Amazon Echo, poznatiji kao Alexa, virtuelni asistent kompanije Amazon. Mapa istraživanja “Anatomija jednog AI[4] ” visoka dva i široka pet metara, traga za nama nevidljivim procesima koji se dešavaju tokom životnog veka jednog od najkompleksnijih proizvoda današnjice: uređaja koji pokreće veštačka inteligencije kao što su Alexa ili Siri. Za specifični naučno-detektivsko-umetnički poduhvat, Joler i Krauford su koristili sajber-forenzičke metode, analizu i vizualizaciju velikih količina podataka, kartografiju, medijske teorije i filozofiju.
Osim ovih komponenti, u infografiku su uključeni i društveni i ekološki uticaji koje proizvode pametni uređaji. Tako je vizuelno i umetnički maltene prikazan uticaj na životnu sredinu usled iskopavanja retkih minerala potrebnih za izradu uređaja, razlika u prihodima između maloletnih lica koja te minerale iskopavaju i onih koji razvijaju i prodaju pametne uređaje, koje podatke uređaji prikupljaju o korisnicima, kao i količinu znanja koju AI treba da primeni. Vizuelni prikaz ,,Anatomije jednog AI” nam pruža analizu posledica koje često nisu u prvom planu i postavlja pitanje da li su pogodnosti koje pružaju kućni asistenti vredne društvenih i ekoloških posledica koje nose sa sobom.
MOLEKULARNA GASTRONOMIJA
A gde je umetnost, tu je i hrana. Molekularnom gastronomijom spojićemo fiziku i hemiju kako bismo izmenili ukus i teksturu hrane. Pravimo koktele u ledenim sferama. Kavijar od maslinovog ulja. Prozirne raviole.
Formalno, termin molekularna gastronomija odnosi se na naučnu disciplinu koja proučava fizičke i hemijske procese koji se javljaju tokom kulinarskih procesa. Hrana sama po sebi jeste i nauka i magija i umetnost, a molekularna gastronomija nastoji da prodre više od hemijskih razloga koji stoje iza transformacije sastojaka, uz socijalne, umetničke i tehničke komponente kulinarskih i gastronomskih fenomena.
Istaknuti hemičari Nikolas Kurti i Herv Tis su 1989. godine postavili osnove molkularne i fizičke gastronomije. Dodavanjem kompleksnijih naučnih principa umetnosti kuvanja, kulinarstvo posmatramo u novom svetlu. Tu su sada molekuli koji se pokoravaju hemijskim procesima, promenama agregatnih stanja, strukture i ukusa. Odjednom je umetnost izbora, pripremanja, posluživanja i uživanja u finoj hrani postala nauka.
Eksperimenti molekularne gastronomije donose nam jela poput vrućih želatinastih slatkiša, sladoleda od rakova i spirale od maslinovog ulja. Potencijal molekularne gastronomije je ogroman. Revolucija tradicionalnog kuvanja i trpeze dosnosi nam nova i nesaglediva emotivna i senzorna iskustva.
Izvesno je da Hipokrat u svojim delima ipak nije izjednačavao medicinu sa umetnošću. Ipak, umetnost, kao i nauka ostaju utemeljeni dugo nakon njihovih stvaraoca. I jedno i drugo donose nam utabanu stazu za civilizacijski napredak. Učimo od naučnika i umetnika.
Tekst: Nataša Kilibarda
Foto: Pexels
