Žene su aktivni učesnici u oblikovanju civilizacije, i to od samog nastanka sveta. Ipak, imamo utisak da se nameće mišljenje da su za svaku vrstu napretka zaslužni muškarci. Malo je žena dospelo u istorijske knjige. Isplivale bi u slučaju manjka muškaraca na vodećim položajima.
Devetnaesti vek je, nagoveštavajući ogromne promene koje će se dogoditi u narednom veku, iznedrio žene koje će zlatnim slovima biti upisane u istoriju sveta – jedna od njih bila je i Mari Tiso.
Javljaju se prve žene preduzetnici, koje su morale da se izbore sa kulturološki uslovljenim vrednostima, odnosno tradicijom. Jer što je društvo tradicionalnije i uloga žene je više određena udajom, rađanjem, vođenjem računa o domaćistvu i slično. Preduzetničke veštine žena se i danas, u određenim sredinama, doživljavaju takmičarski, kao njena namera da preuzme ulogu glave porodice od muža.
Jedna izuzetna žena, strasni vajar, pre više od 200 godina pregazila je sve norme toga vremena – napustila je muža i decu i posvetila život izradi verodostojnih, u vosku izrađenih figura. Čuveni Muzej voštanih figura Madam Tiso u Londonu je imperija zabave, čiji tvorac je žena koju je istorija upamtila kao Mari Tiso (Marie Tussaund, 1761-1850.).
Vrlo rano je pokazala veliko interesovanje za izučavanje anatomije, za izradu portreta i tehniku izlivanja voska. Njen talenat uočila je Madam Elizabeta, sestra kralja Luja XVI, koja je rešila da joj bude mecena. Zbog bliskosti s dvorom, umalo je završila na giljotini posle Francuske revolucije. Bila je već obrijana do glave, zajedno s majkom, kada je stigla vest o pomilovanju.
Uslov za njeno oslobađanje je bio da Mari dokaže privrženost Revoluciji izradom posmrtnih maski ljudi koje su revolucionari giljotirali. I tako se, kao veoma mlada, Mari našla u centru najmračnijih dešavanja u Evropi 18. veka. Među maskama koje je načinila bile su maske kralja Luja XVI, Marije Antoanete, revolucionara Dantona i Robespjera…
Mlada Mari je 1794. godine iz korpe pored giljotine izvadila Robespjerovu odsečenu glavu i do najmanjeg detalja napravila masku. Ovu masku donela je sa sobom u London. Upravo ova maska poslužila je, da se mnogo godina kasnije, rekonstruiše Robespjerovo lice – ekspert za facijalnu rekonstrukciju je pomoću 3D skenera mapirao ožiljke, mladeže i ostale detalje. Interesantno je da je Robespjer na slikama iz svog vremena predstavljen znatno lepše nego što je zapravo izgledao.
Mari se udala za francuskog inženjera Fransoa Tisoa i rodila mu sinove Žosefa i Fransoa. Međutim, glavna njena preokupacija nije bila porodica, već pokretni muzej voštanih figura. Mlađeg sina ostavila je mužu i majci i bez znanja engleskog jezika, u svojoj četrdeset i prvoj godini, sa starijim sinom, krenula preko Lamanša. Pune trideset i tri godine Mari je obilazila Veliku Britaniju i Irsku, uzduž i popreko, sa svojom izložbom.
Kada je rešila da se skrasi imala je sedamdeset i četiri godine. Otvorila je stalni izložbeni prostor u Londonu, 1845. godine. Poslednja figura koju je izradila bila je njena sopstvena i ostavila je u muzeju, na brigu svojim sinovima. Umrla je od starosti, u snu.
Mari Tiso je pokazala svetu da žene i te kako mogu smišljati i ostvarivati nove ideje.
Tekst: Ljiljana Dragosavljević Savin
Foto: Wikipedia, Pixabay
