Šta se zapravo krije ispod zlatnog sjaja prestižnih statua koje su nekada dobijala ostvarenja koja su ostavila traga u decenijama nakon nastanka i kako se od toga došlo do godina dominacije ljudi amfibija i crnih pantera?
Urbana legenda kaže da članovi brojnih američkih udruženja za dodelu filmskih nagrada i ne gledaju filmove o kojima odlučuju. Čine to po inerciji – bilo da svoj glas daju onim ostvarenjima za koje se najviše lobira, ili jednostavno glasaju za filmove koji su na poslednjim festivalima visokih kategorija (misli se tu na Veneciju, Montreal i naročito na Toronto) osvajali nagrade ili dobijali dobre kritike. Poslednjih godina, međutim, ta urbana legenda pokazala se izgleda tačnom, s jednom velikom novinom koja je u međuvremnu postala očiglednija – o najboljim filmovima odlučivale su najviše aktuelna politika i politička korektnost koje su svetu filma nametnule brojne aktivističke organizacije.
Tako je 2018. godine najboljim filmom na dodeli Oskara, gotovo ničim izazvano, proglašeno delo Giljerma del Tora Oblik vode, koji je u godini dominacije aktivista sadržavao apsolutno sve komponente za ,,mir u kući”, u ovom slučaju u svetu filma. Bila je to godina ,,autovanja” mnogih nezadovoljstava, počev od politike aktuelnog predsednika Donalda Trampa do mnogih optužbi na račun poznatih ličnosti iz sveta filma. Brojni aktivistički pokreti koji su godinama tražili svoje mesto na javnoj sceni dočekali su konačno svojih pet minuta i bespogovorno progovorili i javno o problemima koji su ih tištili. Tako su mnoge karijere srušene, neke trajno, dok su neke tek privremeno pauzirane. Haotična situacija jednostavno je morala da se reflektuje i na umetnost filma, gde se sve manje govorilo o filmskim kvalitetima jednog dela, a sve više o njegovom političkom i društvenom značaju.
Tako je i došlo do toga da trijumfuje film kao što je Oblik vode. Iako optuživan za brojna plagiranja, od raznih kratkometražnih ostvarenja preko francuskih klasika do televizijskih i pozorišnih komada, film Giljerma del Tora, inače briljantnog meksičkog reditelja, tako moćno povezuje gotovo sve frustracije o kojima se govorilo u tom trenutku da ni neujednačena dramaturgija niti brojne repetitivnosti nisu mogle da ugroze njegov trijumf na ceremoniji dodele najviših filmskih priznanja. Ako izuzmemo zaista impresivnu scenografiju, koja je jedina stopostotno zaslužila priznanje, ili muziku koja odgovara bajkovitosti filma mada nije toliko originalna, razlog da se film proglasi najboljim isključivo je nefilmske prirode. Oblik vode je do nepodnošljivosti politički korektan film, koji, smešten u doba Hladnog rata, u fokus stavlja gotovo sve (rasne, seksualne, verske) manjine, čiji spokoj kvari heteroseksualni beli muškarac nacrtan po uzoru na čoveka iz Trampovog kabineta, koji je osujećen u pokušaju da zavede ženu bez glasa (i bez prava glasa), inače čistačicu u vojnoj bazi, zbog čega postaje opsesivno agresivan, dodatno podstaknut činjenicom da je ona beznadežno zaljubljena u – čoveka amfibiju!
I već tada je bilo jasno da će već za nekoliko godina, kada se aktivistički talas bude stišao, biti smešno što se ovaj film uvrstio u red filmova koji su odneli najviše priznanje u svetu filma. Međutim, upravo njegov trijumf progovorio je o pravom stanju u kome se svet filma našao. Političnost, koja se od filmskih autora traži, najviše se poslednjih godina odražavala kod američkih filmskih autora, čija je kinematografija i dalje najdominantnija u svetu premda političke parole jednako često potiskuju filmske programe i na najvećim festivalima na evropskom i azijskom kontinentu.
Minula godina, međutim, sudeći već po prvim nominacijama za nagrade i priznanja, nije bila toliko loša, ali nije donela ništa novo filmskoj umetnosti. Bila je iznad proseka, ali i bez velikih umetničkih zahvata. Ako je posmatramo iz perspektive onih filmovima koji su, recimo, nominovani za Zlatni globus, nagradu koju dodeljuje udruženje stranih filmskih kritičara akreditovanih u Holivudu, gotovo svi naslovi zadovoljavaju uglavnom komercijalne i tek donekle umetničke domete.
Čak tri filma u kategoriji drame tiču se položaja crnaca u svetu danas, bilo da oni pričaju svoje priče iz Harlema (If Beale Street Could Talk autora Berija Dženkinsa, koji je pre dve godine trijumfovao takođe jednom politički korektnom tročinkom Mesečina), iz doba Kju-kluks-klana (BlacKkKlansman Spajka Lija, koji je sasvim sigurno imao bolja ostvarenja u dosadašnjoj karijeri, no nije se uklapao u tadašnje političke agende) ili iz sveta superheroja (Crni panter, čiji je toliki uspeh i kod kritičara zaista neobjašnjiv). Ukoliko se Crni panter bude našao i na listi najboljih filmova nominovanih za nagradu Oskar, biće to prvi superherojski film ikada nominovan u toj kategoriji, no to će pokrenuti brojna druga problemska pitanja – zašto baš taj film a ne Osvetnici, na primer, čija je on samo jedna usputna epizoda? Nominacija ne samo za Zlatni globus već i za druga priznanja koja je taj film pokupio pokrenula je sijaset nezadovoljstava čak i kod publike koja ga je volela (u pitanju je jedan od komercijalno najuspešnijih filmova protekle godine), smatrajući ovo ostvarenje ipak pre idealnim za popodnevnu razbribrigu uz kokice, a ne za ozbiljno dramsko delo.
Druga dva filma nominovana za Zlatni globus kao drame zapravo su muzički filmovi – Zvezda je rođena više je nego uspešan rediteljski debi glumca Bredlija Kupera sa Ledi Gagom u glavnoj ulozi; i Boemska rapsodija smenjenog, a opet potpisanog reditelja Brajana Singera, kojeg je kritika prvo iskasapila, a onda se izgleda predomislila, pa ga nominovala za nagrade kada su uvideli kolika je zapravo njegova gledanost. Film o grupi “Kvin” i njenom lideru Frediju Merkjuriju zapravo je jedan od najboljih američkih filmova snimljenih u minuloj godini, u kome je mladi Rami Malek u glavnoj ulozi podigao standarde kada je u pitanju tumačenje istorijski poznatog lika. Kolebanje kritike da ga prizna, te iznenađenje kada se našao među najboljim nominovanim ostvarenjima samo pokazuje koliku je konfuziju unela politička korektnost u svet filma.
Sudeći po svemu navedenom, u godinama opšte krize dobrih scenarija, novih stilova i svežih autorskih poetika umetnost filma svela se očito na politiku i na zaradu. I zato ne treba nikoga da čudi to što se Crni panter tako visoko vinuo. Koliko god se složili s tim da tom filmu nije mesto među ostvarenjima koja će ostati upamćena u istoriji sedme umetnosti po svojoj relevantnosti, on ipak na osoben način spaja dve krajnosti koje čine suštinu postojanja filma danas. A istinska celuloidna ostvarenja ipak će sačekati neka bolja vremena.
Tekst: Dragan Jovićević
Foto: Profimedia
