Otprilike 60% startapa doživi neuspeh, a u čak 90% slučajeva uzrok tome je loš ili nepostojeći model distribucije, priča za Original Lazar Stojković, mladi stručnjak koji poslednjih sedam godina živi i radi u Kaliforniji
Kako Lazar Stojković sam kaže, odavde nije otišao trbuhom za kruhom, već zato što je smatrao da ovde dalje ne može da raste. Napustio je San Francisko i trenutno živi u Los Anđelesu, radi kao direktor dizajna u kompaniji ,,Super”, fintech startapu iz San Franciska, osim toga je i mentor u 500 Startups, najaktivnijem svetskom akceleratoru, i u VC fondu za startape u ranoj fazi razvoja i suosnivač i član Upravnog odbora Serbian Entrepreneurs, poslovne mreže koja okuplja uspešne startap preduzetnike, investitore, inženjere i menadžere našeg porekla koji pružaju podršku srpskom startap ekosistemu širom sveta kroz sveobuhvatan pristup veštinama, resursima i mentorstvu.
Po odlasku iz Srbije studirao je na UC Berkeley School of Information, a nakon završetka je, kao asistent profesora Mortena T. Hansena, jednog od najvećih živih stručnjaka za menadžment na svetu, radio na istraživanju aplikacija za promenu ljudskog ponašanja na radnom mestu. Na početku razgovora za Original Lazar otkriva šta ga je pokrenulo na odlazak u Ameriku i da li ga smatra definitivnim.
– Kada sam se 2012. godine preselio u Kaliforniju, startap eko-sistem u Srbiji je bio u embrionalnoj fazi. Praktično ništa nije postojalo. Zajednica, investitori, akceleratori, specijalizovani događaji, tehnološki mediji, coworking prostori – sve te komponente su bile potpuno ili skoro potpuno odsutne. Nije bilo ni nekog sistemskog razumevanja da je tehnologija glavna industrija 21. veka. Država je još uvek uporno i nerazumno forsirala poljoprivredu, nemajući apsolutno nikakvu viziju u kom pravcu bi srpska ekonomija trebalo da se razvija dalje od poslovičnih rala i volova. Cela srpska startap scena je bila samo šačica entuzijasta, kojoj sam i ja pripadao. S jedne strane, super mi je išlo. Napravio sam i prodao tri startapa u Beogradu, živeo sam jako lepo i lagao bih kada bih rekao da sam jedan od onih koji su otišli trbuhom za kruhom. S druge strane, već neko vreme sam bio potpuno svestan toga da okruženje u kom sam se nalazio jednostavno nije bilo preterano podsticajno za moj dalji profesionalni razvoj. U toj atmosferi stigla mi je vest da sam primljen na master studije na UC Berkeley School of Information, za koje sam aplicirao nekoliko meseci ranije. Taj izbor nije bio preterano komplikovan. Evropa je totalna periferija kada je u pitanju tehnološka industrija, a i ne privlači me za život, tako da su Amerika, UC Berkeley i Silicijumska dolina bili sasvim logičan izbor. Faktor koji me je dodatno stimulisao da spakujem kofere je i taj što je Srbija tip zemlje gde je difolt odgovor na sve bio „ne može“, dok je u Americi difolt odgovor na sve „može“, a kada nije – onda je „može, ali će da košta više“.
Što se tiče definitivnosti, mislim da mi kao narod nepotrebno baratamo apsolutnim kategorijama kada se priča o tim stvarima. Pre svega, današnja visokoobrazovana dijaspora nije isto što i ona stara emigracija pre 50 godina. Većina tih ljudi su iz različitih razloga – što političkih, što ekonomskih – dolazili u Srbiju samo jednom u 10 godina i to bi bio, razumljivo, veliki doživljaj i za njih i za njihovu porodicu i prijatelje. Danas smo neuporedivo mobilniji na svaki način. Ja sam u Beogradu bar 2-3 puta godišnje. Kada mi se dolazi, sednem u avion i dođem. Ako mi je lepo, ostanem i po dva meseca. Dok god imam internet konekciju, mogu normalno da radim. Današnji svet je zbog svega toga suštinski mnogo manji nego nekada. Istovremeno, nije da sedim ostatak godine samo u KA. Supruga i ja volimo da putujemo, tako da sam tokom 2018. godine ukupno preleteo oko 70.000 kilometara. Suštinski, jednom kada napravite taj prvi veliki korak i donesete odluku da se preselite u neku novu zemlju, definicija doma postaje mnogo fluidnija i otvaraju se vrata celog jednog novog sveta.
Nemojte previše verovati senzacionalističkim naslovima po medijima, naročito ne onima kojima su najveći oglašivači banke i finansijske institucije. Nasuprot onome što kažu, bitcoin niti propada niti nestaje
Doskora ste bili u Silicijumskoj dolini, koju mnogi smatraju prestonicom inovacija. Kakva je to sredina za rad? I kako odande izgleda ostatak sveta, posebno ovaj?
– Gledano kroz prizmu tehnologije, zalivska oblast San Franciska ili, što bi se danas reklo, Silicijumska dolina u širem smislu jeste centar sveta, a San Francisko je njena prestonica. U tom regionu su sedišta tehnoloških giganata današnjice: Google, Apple, Facebook, Twitter, Uber, Netflix, Tesla i mnogih drugih. Tu su Stanford i UC Berkeley, dva od pet najboljih univerziteta na svetu. Tu je 40 odsto sveg kapitala investiranog u tehnologiju u SAD. Novi proizvodi najinteresantnijih startapa na svetu se kao po pravilu prvo testiraju na tom tržištu, tako da imate priliku da iskusite stvari koje su za ostatak sveta još uvek naučna fantastika, kao npr.
autonomna vozila. Zaposleni u tehnologiji su izuzetno dobro plaćeni, s obzirom na to da lokalna tehnološka industrija godišnje generiše oko 750 milijardi dolara, više nego cela ekonomija Švajcarske ili Saudijske Arabije. Često se govori o mehuru koji živi i nekoliko decenija u budućnosti u poređenju i sa ostatkom Amerike i ostatkom sveta. Na druge zemlje, pa i na Srbiju, gleda se uglavnom samo kao na turističke destinacije ili eventualno lokacije za outsourcing, a nikada kao bilo kakvu ozbiljnu konkurenciju u svetskoj tehnologiji, s izuzetkom Kine, i to samo u oblastima kao što su e-commerce i veštačka inteligencija.
Iz San Franciska ste prešli u Los Anđeles. Zbog čega ste tako odlučili i možete li da uporedite ta dva grada?
– Osnovni razlog je bio kvalitet života. Ne računajući tehnološku industriju, koja je svetla tačka života tamo, San Francisko se poslednjih godina pretvorio u potpunu urbanu distopiju. Kada inicijalni momenat oduševljenja izbledi, obično posle nekoliko godina, ljudima se otvore oči i shvate gde žive. Kada se to meni desilo, odlučio sam da se preselim u toplije krajeve – i metaforički i bukvalno. Mogu da povučem paralelu, ali s obzirom na to da sam se preselio pre manje od godinu dana i da sam još uvek u fazi medenog meseca sa Los Anđelesom, uzmite moj odgovor s rezervom. Kao što rekoh, LA je mnogo kvalitetnije mesto za život. Prvo, klima je mnogo prijatnija. San Francisko se geografski nalazi u Kaliforniji, ali klimatski kao da je negde severnije uz obalu, hladan je, često oblačan i siv, ujutru ima magle. Oblačenje u slojevima je pravilo cele godine. S druge strane, LA je baš onakav kako ljudi zamišljaju sunčanu južnu Kaliforniju. Sad, da li je do te klime ili nečega drugog, ali i ljudi su ljubazniji i opušteniji. U sebi definitivno nose mnogo više optimizma nego stanovnici San Franciska, gde je epidemija galopirajućeg cinizma već ozbiljno nagrizla većinu ljudi koje svakodnevno srećete. Osvežavajuće je i to što LA, uprkos uvreženom mišljenju, nije grad jedne industrije.
U SF se kompletna ekonomija vrti oko tehnologije i maltene svi razgovori koje čujete oko vas su isključivo o ovoj aplikaciji ili onoj rundi finansiranja. Najveći poslodavac u gradu je ,,Salesforce”, sa svojih 8.400 zaposlenih i novim neboderom koji je koštao preko milijardu dolara. Ako se bavite tehnologijom, sve to je u početku vrlo uzbudljivo, ali posle nekog vremena počne da vas zamara što se svuda vrti ista traka. U Los Anđelesu nije tako. Iz istorijskih razloga svi misle da se u tom gradu sve vrti oko Holivuda, ali ako je to nekada i bilo tačno – danas više nije. Manje od dva i po odsto stanovnika radi u filmskoj industriji, čak je i tamošnja restoranska industrija bukvalno četiri puta veća od filmske! Ekonomija Los Anđelesa je diverzifikovanija od ekonomije San Franciska i samim tim interesantnija. S druge strane, upravo ta uska specijalizacija i fokus na tehnologiju u SF su izgradili jedan neverovatno kompleksan tehnološki ekosistem koji još uvek nema realnog takmaca nigde na svetu. Zbog toga sam i sam još uvek poslovno vezan za San Francisko. I baš zbog toga, i pored toga u šta se on kao grad pretvorio, smatram da bi svako ko se bavi tehnologijom morao da proživi nekoliko godina tamo da bi suštinski razumeo industriju u kojoj je.
Što se mana Los Anđelesa tiče, čujem da se dosta ljudi žali na to da je automobil neophodan i da saobraćaj ume da bude pakao kada pet-šest miliona vozila izađe na ulicu svakog dana, ali ja iskreno nemam taj problem. Organizovao sam sebi život tako da mogu lako da stignem peške do svega što mi je potrebno, a najduža vožnja mi je do aerodroma, oko 20 minuta.
Na čemu trenutno radite i kakvi su vam planovi za dalje?
– Kao i ceo tim Supera, startapa iz San Franciska čiji sam deo, fokusiran sam na to da on uspešno izraste u fintech jednoroga koji će biti dominantni igrač na home warranty tržištu u SAD. U poslednjim smo fazama pred rundu finansiranja Series B i u 1. godini nam predstoji puno posla sa skaliranjem kompletne organizacije i distribucijom na novim tržištima. Takođe, kako firma bude rasla, voleo bih da u narednih godinu dana Superov tim za razvoj proizvoda koji sam osnovao u Beogradu podignem sa desetak na pedesetak ljudi.
Mentor ste u 500 Startups. Da li je postojao neki startap za koji ste bili sigurni da će uspeti, a da ipak nije? Kada analizirate, možete li da zaključite zbog čega se to desilo?
– 500 Startups ima odličan program akceleracije startapa u koje investira i ono na šta se stavlja ubedljivo najjači akcenat tokom te akceleracije jeste distribucija. I to je s razlogom tako. Većina osnivača koji se prvi put nađu u ulozi CEO je potpuno pogrešno opsednuta proizvodom umesto distribucijom. Iznenađujuće veliki broj inteligentnih ljudi i dalje ima onaj stav “build it & they will come”, i obično im je u početku teško da shvate da je čak i portfolio najboljih proizvoda na svetu bezvredan u njihovoj kompaniji ako ona nema jasan model distribucije. I ne samo to, već će takvu
kompaniju na tržištu kao od šale razbucati čak i konkurent sa osrednjim proizvodom, ali s izgrađenim robusnim kanalom distribucije. Na App Storeu za svaku osrednju aplikaciju koju koriste milioni korisnika postoji po hiljadu odličnih, lepo dizajniranih konkurentskih aplikacija koje je skinulo manje od 100 korisnika.
Razlika? Samo distribucija. Kada vidim startap koji nije uspeo, prvo gledam kakav je bio model distribucije. U devet od deset slučajeva ispostavi se da upravo tu leži razlog neuspeha.
Ne računajući tehnološku industriju koja je svetla tačka života tamo, San Francisko se tokom poslednjih godina pretvorio u potpunu urbanu distopiju, zbog čega sam Silicijumsku dolinu zamenio toplijim krajevima – i metaforički i bukvalno
U jednom intervjuu pre nekoliko godina rekli ste da je budućnost u bitcoinu. Koliko se tu stanje promenilo za ovo vreme? Da li su ispunjena očekivanja koja ste imali?
– Da, i dalje verujem da je bitcoin (BTC) osnova budućeg decentralizovanog globalnog finansijskog sistema bez posrednika i digitalni zlatni standard koji ima dobre šanse da iskoreni i bankarski sistem kakav danas postoji i kejnzijanski inflatorni fiat novac, koji je njegovo pogonsko gorivo. Ta dva su zbog svoje uske sprege sa centralnim bankama i državama do danas bili manje-više jedan potpuno izolovan prostor, ušuškan i zaštićen od bilo kakve tržišne konkurencije. Srećom, ta žurka se sada bliži kraju i informatička revolucija je konačno došla po svoje. Predstojeća ekonomska recesija u SAD 2019. ili 2020. godine i globalna finansijska kriza koja će doći na njenom repu će samo ubrzati kraj tog tradicionalnog sistema. Čak bih rekao da ako su ideje Džona Mejnarda Kejnsa obeležile 20. vek kao jednu monetarnu eru, 21. vek pripada idejama Satošija Nakamota i Ludviga fon Mizesa. To je sada već postalo očigledno i pametnim ljudima van tehnologije i finansija. Na primer, izraelski premijer Benjamin Netanjahu je u neformalnom razgovoru sa novinarima 2017. godine izjavio da će banke nestati i da je to ono što gura cenu BTC gore. Nasuprot tome, najglasniji BTC skeptik među intelektualcima u SAD je Pol Krugman, nobelovac koji je 1998. godine rekao da će uticaj interneta na ekonomiju biti manji od uticaja faks-mašine, a to mu očigledno nije bilo dovoljno, pa sada ima nova predviđanja. Nažalost, i pored istorijskog značaja BTC, onaj deo javnosti koji je uopšte i svestan tektonske promene koju donosi protokol za transfer vrednosti, suštinski ne razume ovu tehnologiju i posmatra je na najpovršniji mogući način, fiksirajući se isključivo na dnevno kretanje cene. Tako onda dobijamo poređenje sa holandskom manijom za lalama iz 17. veka ili neinformisane komentare kako je, eto, jedan BTC pre godinu dana vredeo 19.500 dolara, a sada vredi oko 4.000 dolara, i to je onda siguran znak da je sve to jedna velika prevara, takoreći virtualni Jezda i Dafina. Hajde da stavimo stvari u perspektivu: u trenutku kada sam dao intervju koji ste
pomenuli cena BTC je bila 265 dolara, što znači da je od tada do danas skočila oko 1.400 odsto. Šta nas to uči? Ako neko već želi da prati grafikon sa cenom, preporučujem da se BTC posmatra isključivo na duži rok, i to u logaritamskoj skali jer je u pitanju eksponencijalna tehnologija. Taj aspekt rasta je donekle sličan kao kod uspešnih startapa koji od runde do runde finansiranja eksponencijalno vrede sve više, dok na kraju ne postanu džinovi od stotinak milijardi kao „Uber“, samo što je ovde reč o open-source projektu bez stotine miliona VC investicija. Postoji puno drugih indikatora koje su mnogo važniji od same cene. Jedan od njih je broj transakcija – najprecizniji podatak koji trenutno imamo o tome koliko se BTC zapravo koristi u stvarnom svetu. Dalje, tehnički fundamenti koji su jači nego ikada. Upotreba SegWit adresa se 2018. godine učetvorostručila, što znači da sada
više transakcija može da stane u svaki blok. Ukupni hashrate se utrostručio od početka godine, čineći BTC mrežu bezbednijom.
Važno je istaći i to da za ovih devet godina, koliko postoji, ona nijednom nije kompromitovana ili je prestala s radom i pored toga što su razni maliciozni akteri, od struktura pojedinih država do black hat grupa, pokušavali da je hakuju. Dalje, kapacitet Lightning Networka, rešenja za off-chain poravnanja, konstantno raste i deluje kao da bi mogao biti solucija za neke od najvećih izazova pred tehničkim skaliranjem BTC, poput broja transakcija u sekundi i njihove brzine. Pojavljuju se polako i novi projekti za implementaciju pametnih ugovora, poput Rootstocka.
Naravoučenije? Nemojte previše verovati senzacionalističkim naslovima
po medijima, naročito ne onima kojima su najveći oglašivači
banke i finansijske institucije. Nasuprot onome što kažu, bitcoin
niti propada niti nestaje.
Šta je to što nedostaje Srbiji da bi mogla da postane konkurentnija na IT tržištu, ne samo kao rasadnik kvalitetnih programera već i na polju inovacija? Ideja svakako ne fali…
– Srpski tehnološki ekosistem je još uvek u relativno ranoj fazi razvoja i postoji dosta toga što je potrebno da se desi da bi Srbija ispunila svoj potencijal na tom polju i jednog dana postala sledeći Izrael ili Irska. Već sam više puta pričao u javnosti o tome da našoj tehnološkoj industriji na prvom mestu nedostaje ono što nedostaje i svim ostalim granama privrede u Srbiji – ljudi koji znaju da rade kvalitetan business development. Tehnička ekspertiza bez biznis-ekspertize neminovno vodi u outsourcing, a to je najgori mogući ishod za zemlju. Ako želi da uspe na globalnom tržištu, Srbija mora da bude orijentisana ka proizvodima, a ne ka uslugama. Dalje, nedostaje svest o samim pravilima igre u tehnološkom biznisu. Navešću samo dva primera. Do pre par godina većina ljudi po srpskim startapima nije znala šta su opcije na akcije, iako je to osnovni mehanizam kompenzacije zaposlenih u startapima, bez kog im se više isplati da odu da rade u nekoj velikoj kompaniji nego da rizikuju. Imao sam čak prilike da čujem od prijatelja koji su prodali svoje startape u Srbiji za milionske iznose da su njihovi zaposleni pre toga odbijali procentažu u firmi kao deo svoje
kompenzacije uz komentare “ma jok, bre, šta će mi to, daj ti meni 300 dolara više mesečno”. I, naravno, direktno kao posledicu te odluke gubili su stotine hiljada evra kada dođe do prodaje firme.
Drugi primer je boostrapping, odnosno izgradnja startapa bez uzimanja novca od investitora. Par srpskih startapa koji su uboli taj džekpot i uspeli da naprave uspešne firme bez ijednog centa investicija sada propagiraju da je fundraising opciona stvar. Iako razumem nameru promotera te ideje, koja prividno jeste plemenita – slanje poruke “ostanite potpuni vlasnici svoje kompanije i njene sudbine” – moram da kažem da je taj savet dosta loš. U Silicijumskoj dolini ne postoji nijedna velika tehnološka kompanija
koja je nastala bez VC kapitala. Baš nijedna. U poslovnom svetu SAD kažu: “Koja je razlika između preduzetnika i budale? Preduzetnik radi sa investitorskim parama, a budala sa svojim.” Sve su to neke dečje bolesti koje srpska tehnološka scena tek mora da preleži da bi se takmičila u prvoj postavi globalne lige.
Tekst: Anja Stanišić
FOto: Đurđica Marčetić
