Ime Željka Pavlovića nećete često videti i čuti u medijima, iako je u pitanju srpski virtuoz na violini kome se ceo svet klanja, uz to i biznismen koji je zahvaljujući dobroj ideji i hrabrosti zaradio milione i vodi Vivaldi Muzičku Akademiju u SAD.
Za portal Noizz Željko je pričao o svom fascinantnom životu.
– Ja sam odrastao u Sarajevu. Onda je počeo rat, svašta smo prošli, krili se u podrumima tokom bombardovanja… Postao sam izbeglica. Sa 14 sam se s porodicom zadesio u Novom Sadu, bez igde ičega. Živeli smo u jednom malom stanu, mada ne bih to sad ni nazvao stanom, više je bila šupa, pečurke su rasle po ćoškovima od vlage. Ali sam svakog dana vežbao po 8, 10, 12 sati, violina je bila moj izlaz iz toga. Bio sam uspešan, išao sam na takmičenja, ali u to vreme je bilo nemoguće izaći iz Srbije. A ja sam oduvek to želeo. Ne zato što nisam voleo Srbiju, već zato što je Srbija mala zemlja i mnogo je ograničenja kad je u pitanju bavljenje klasičnom muzikom. Tako je čak i u tom periodu detinjstva moj “mindset” bio da ignorišem stvarnost i gledam u budućnost. Neuspeh nije bio opcija – počinje svoju priču, i otkriva kako je krenuo uspeh:
– U to vreme ja uopšte nisam razmišljao o finansijskom momentu, ja sam hteo da postanem priznat klasični muzičar. I kad sam napunio 18, samo sam otišao. To nije unikatna priča. Moji roditelji su prodali frižider i šporet i tim parama mi platili kartu do Budimpešte. A ja sam se zaputio u Belgiju, četiri dana mi je trebalo da stignem tamo, autostopom, pešačenjem, autobusima, vozovima… Studije sam završio u Belgiji, ali nisam mogao tamo da ostanem. kasnije smo aplicirali za program u Americi u sklopu kojeg su prihvatili 30.000 izbeglica. Moja porodica bila je među njima.
O tome kako je pokrenuo svoju Akademiju, kaže:
– Ideja se rodila kad sam hteo da mog sina Aleksa pošaljem na časove violine, pošto se ispostavilo da ne mogu ja da ga obučavam, jer smo suviše neozbiljni kad smo zajedno. Guglao sam muzičke akademije i shvatio da ne postoji ništa što mi deluje dovoljno ozbiljno. U trenutku sam shvatio da je to – to, moja prilika, muzička akademija. Trebalo mi je godinu i po dana da svoju viziju prevedem u stvarnost, ali koncept sam imao za samo nekoliko sati. Raspitao sam se i objasnili su mi da je u prvoj godini uspeh ako imaš 80-100 studenata. To mi je bila ambicija. Međutim, prvu godinu završili smo sa 350 studenata. Drugu sa više od 500 studenata. Danas, pet godina kasnije, imamo skoro 2.500 studenata, zapošljavamo više od 200 profesora i najveća smo muzička akademija u SAD.
Željko je napisao i knjigu “Failure Is Not an Option: My Story of Business, Survival, and Success in Life” i o tome šta se iz nje može naučiti, kaže:
– Knjiga je o biznisu, ali počinje pričom o mom životu pre nego što sam započeo svoj biznis. Pokazuje da iz svega kroz šta prolaziš možeš da učiš. Nadam se da će mladi ljudi biti ohrabreni, jer poenta je da ako sam ja mogao, možeš i ti. Jer ja sam bukvalno počeo od nule.
Autor: Ana Kalaba
Foto: Privatna arhiva
