Dr Milica Đurić Jovičić: Učinićemo nauku najpoželjnijim poslom

Svojim naučnoistraživačkim radom i sjajnim rezultatima koje je ostvarila na čelu Inovacionog centra Elektrotehničkog fakulteta, kojim upravlja od 2014. godine, Milica Đurić Jovičić zaslužila je poziv iz NASA i postala jedna od retkih žena iz Srbije koja je prisustvovala lansiranju njihove rakete. Osim toga, zaslužila je i poziciju direktorke Fonda za nauku, koji je osnovan na samom kraju 2018. godine, a čija će osnovna uloga biti finansiranje naučnoistraživačkih projekata

Završila je Elektrotehnički fakultet, gde je i doktorirala pre 30. rođendana. Realizovala je multidisciplinarne projekte koji povezuju nauku i privredu i doprinose razvoju društva kroz inovacije i nova tehnološka rešenja, a fokus njenog istraživanja su analiza kretanja, pre svega pacijenata sa neurodegenerativnim oboljenjima, poput Parkinsonove bolesti; razvoj novih pomoćnih sistema za pacijente koji se oporavljaju od moždanog udara; olakšavanje i unapređenje života dece sa autizmom i njihovih roditelja.

Osim toga, Milica je rešila da nauku učini zabavnom i onima koji se njom ne bave. Zbog toga je za diplomski rad odabrala temu „Kako visina štikli utiče na naše držanje“ i potom držala veoma posećena predavanja „Hod na štiklama iz inženjerskog ugla“. Iz razgovora sa njom prvo što postaje jasno je da zaista živi ono što radi, da u svom poslu maksimalno uživa, a ne zaboravlja da pomene ni tim sa kojim radi, a koji smatra temeljem uspešnog rada. Razgovor sa Milicom Đurić Jovičić smo počeli, logično, o njenoj novoj poziciji, jer nas je zanimalo koji su najvažniji zadaci koje je sebi postavila kada je mesto direktora Fonda za nauku u pitanju: „Cilj koji sam sebi zadala je da omogućimo stvaranje i realizaciju kvalitetnih programa za naučnike i istraživače, kao i da učinimo nauku jednim od najpoželjnijih poslova.“

Posvetili ste svoj život naučnoistraživačkom radu. Kada znate sa kakvim ste se izazovima susretali, mislite li da će Fond kojim upravljate mladim istraživačima otkloniti te prepreke?

Prethodnih 12 godina bavila sam se naučnoistraživačkim radom. Imala sam neke neverovatne prilike već na samom početku karijere, ali i brojne izazove i veliku odgovornost zbog tih prilika koje su mi bile date. Fond će mladima pružiti institucionalno finansiranje koje će biti vezano za njih same. Moći će da biraju u kojoj naučnoj instituciji će da rade i sa kojom grupom da sarađuju. Osim finansijske, Fond će im pružiti i druge vrste podrške kroz profesionalno usavršavanje u raznim oblastima i veštinama, saradnju sa naučnom dijasporom, ali i stimulisati konkurisanje za međunarodne fondove.

Prvi u svetu razvili smo bežični senzorski sistem za analizu pokreta, to je bio moj doktorat, mentor je našao investitora, ali su im procedure bile previše spore i za dve godine nas je prestigla konkurencija

Po kom principu će funkcionisati Fond – da li će se na konkursima dodeljivati sredstva?

Istraživači i naučnici će se javljati na konkurse koje će Fond raspisivati. Cela procedura će biti napravljena po uzoru na „Horizon2020“, koji finansira Evropska komisija. Veoma je važno da napravimo dobar i održiv sistem. Osnivanje i uspostavljanje Fonda je veliki projekat, koji pažljivo nadziru Svetska banka i Delegacija Evropske unije u Srbiji. Oni su takođe aktivno uključeni u izradu legislative, pravilnika i preciziranja procedura kako bi se omogućio kvalitetan sistem. Fond će za evaluaciju projekata angažovati isključivo strane recenzente. Bitna nam je nepristrasna evaluacija zasnovana na izvrsnosti i kompetitivnosti što ćemo se truditi da obezbedimo kroz međunarodno priznate eksperte koji će učestvovati u evaluaciji projekata. Takođe, pisanje domaćih projekata na engleskom jeziku približiće ovdašnje naučnike i istraživače međunarodnoj naučnoj zajednici.

Mnogi uspešni preduzetnički poduhvati su nastali kao rezultat naučnoistraživačkog rada. Google je najpoznatiji primer toga, na domaćoj sceni MotionDSP, nastao na osnovu doktorata Nikole Božinovića, čak i Nordeus i Seven Bridges… Verujete li da će Fond biti odskočna daska za neke nove uspešne biznise?

Svakako! Mnogi finansirani projekti i naučni rezultati će imati priliku da prerastu u proizvode ili nove usluge koji će imati svoje mesto na tržištu. Ovo se ne odnosi samo na tehničke struke i IT kako ljudi misle. Međutim, da bi se to realizovalo, moramo naučnicima pružiti znanje iz drugih oblasti i one koje to zanima usmeriti ka preduzetništvu i dati adekvatnu podršku. Razvijanje proizvoda je posebno teško u zemlji koja nije u EU. Komplikovanije je sa uvozom i izvozom, ljudi su nedovoljno informisani u vezi sa zaštitom intelektualne svojine, sertifikacija je spora i skupa. Za sve to naučnici često nisu spremni. Takođe je teško proceniti šta je dobra prilika kada je u pitanju investitor. Tu ne mislim samo na poslovni dogovor o iznosu investicije i procenata koje investitor dobija u startapu. Jako je bitno i da se poklope vizije razvoja proizvoda ili firme, dinamika rada, i još mnogi drugi parametri. Imala sam priliku da osetim uspone i padove takve saradnje. Mi smo prvi u svetu razvili bežični senzorski sistem za analizu pokreta. To je bio moj doktorat i projekat na kojem sam sarađivala sa sjajnim timom. Moj mentor je našao investitora, izuzetno bogati baskijski istraživački centar „Tecnalia“, koji je imao novac „biznis anđela“ da ulaže u razvoj proizvoda koji doprinose kvalitetu života ljudi. Oni su rešili da investiraju u našu grupu, osnovali su svoj centar u Beogradu, i to nam je u naredne četiri godine svima bio značajni izvor prihoda. Plan je bio da se ovaj projekat pretvori u proizvod i komercijalizuje, a zatim globalno pozicionira. Iako su imali sredstva i kontakte, njihove procedure su bile previše spore, naš tim mali, i za dve godine nas je prestigla konkurencija. Posle smo pokušavali da dodamo neke opcije, senzore, mogućnosti analize dodatnih parametara, ali taj ključni momenat je bio prošao. Nakon toga smo nastavili da sarađujemo na novim projektima i dobili smo sjajnu ekipu nadređenih iz Nemačke i Švajcarske, od kojih sam mnogo naučila o upravljanju projektima, ali onaj trenutak da zasijamo prvi na globalnom tržištu se više nije ponovio. E sad, da li možete da zamislite koliko ima takvih projekata u Srbiji koji ne dobiju ni tu prvu šansu? Želim da pomognemo kolegama da te potencijale prepoznaju i da imaju podršku da rastu dalje. Već sada u Srbiji ima dobrih prilika za razvoj preduzetništva – tu su besplatni kursevi Naučnotehnološkog parka, i konkursi Fonda za inovacionu delatnost, i coworking prostori i Hubovi, i brojni investitori koji često posećuju Beograd, a jako me raduju i najavljene poreske olakšice. Fond za nauku će takođe imati posebne aktivnosti namenjene naučnicima kako bismo ih spremili za takve prilike.

Gde vidite najveći potencijal za razvoj kada je nauka u Srbiji u pitanju?

Zvuči kao kliše, ali ja zaista najveći potencijal vidim u zajedništvu i multidisciplinarnosti. Takođe, mislim da moramo imati visoke ciljeve. Iako mora postojati način za kvantifikaciju naučnog rada, objavljivanje rada u časopisu ne sme samo po sebi biti cilj. Moramo se truditi da naš rad donese doprinos na globalnom nivou kroz novu naučnu istinu ili otkriće, ili razvoj nečega što će uticati na život ljudi. To može da bude novi lek, poljoprivredni soj, novi metod za detekciju bolesti u ranim fazama, robotski sistem za proizvodnju ili rad u ekstremnim uslovima, pronalaženje skrivenog znanja u velikom broju podataka, ili svemirski program. Manje je bitno koja je oblast u pitanju, a mnogo je važno da postoji dobar tim koji je toj temi potpuno posvećen i koji stremi ka vrhunskim rezultatima.

Da li naši naučnici po znanju mogu da pariraju celom svetu? Postoje li neka imena i neki radovi koje biste posebno istakli kao kvalitete najvišeg svetskog ranga?

Srbija ima kvalitetno obrazovanje, a za bavljenje naukom su potrebni odlično znanje i uspeh ostvaren na studijama, što samo po sebi predstavlja jednu vrstu selekcije. Dalje se naučna slika malo raslojava. Imamo ljude koji bukvalno žive za ono čime se bave. Njih taj rad ispunjava, uzbuđuje, intrigira, oni sanjaju te svoje naučne probleme i sjaje im se oči dok vam pričaju o tome. Postoje i oni koji su pristupili menadžerski i naučili zanat uspešnog pisanja projekata. Svojim timovima obezbeđuju kontinuiran rad na međunarodnim projektima i kvalitet života koji je ekvivalentan onome u razvijenijim zemljama na Zapadu. Imamo mlade ljude o koje se strani profesori otimaju kada ih pošaljemo na konferencije u inostranstvu. Takođe, nekoliko naučnika u Srbiji je dobilo prestižan ERC grant za svoja istraživanja, što znači da pojedinac dobija iznos od preko milion evra za naredne tri godine, koji koristi da napravi svoj tim i sve šta je nemu/njoj potrebno za realizaciju tog projekta. Ne bih izdvajala imena jer ima toliko uspešnih ljudi iz raznih oblasti i sigurno bih nekog izostavila. Volela bih da sa vašim časopisom napravimo saradnju da u svakom broju predstavite jednog uspešnog naučnika i njihov rad, ali i međunarodna iskustva, izazove i uspehe.

Kao direktorka Inovacionog centra, možete li da izdvojite neke od inovacija koje su odatle potekle a na koje ste posebno ponosni?

Projekti na koje sam najponosnija kao inženjer i koji su najveća referenca su pod NDA i o njima ne smem da pričam, jer su to uslovi naručioca. Međutim, još veće zadovoljstvo je zapravo tim koji je tamo napravljen, koji ostaje tamo, u razvojno-istraživačkim projektima koji se realizuju u našoj zemlji. Vole da putuju, ali ne maštaju da odu iz zemlje.

Svi moramo da budemo svesni da je svaki projekat i svaki podvig pun uspeha i padova – i da je to normalno

Jedan od vaših novijih projekata je igrica za decu sa autizmom. Kako funkcioniše i kakvi su rezultati primene kod dece?

To je projekat koji smo započeli još 2014-15. godine. Tada smo razvili igrice i aplikacije za razvoj komunikacije i vežbanje motorike dece sa autizmom. Partneri iz privrede su tražili spisak ustanova koje rade sa decom sa autizmom i donirali tablete na kome je ovaj komunikator bio razvijen. Nama se priključilo još nekoliko programera, dizajnera, ali i lekara, terapeuta, roditelja. Nakon toga smo napravili još nekoliko igrica koje su namenjene toj deci. Uskoro će biti predstavljen novi komunikator koji će pokrivati različite modele komunikacije i složenosti. Potrebe i mogućnosti dece se jako razlikuju i trudili smo se da objedinimo sve zahteve koje su nam roditelji ili lekari tražili i da napravimo dobar softver koji će im pomagati u komunikaciji sa decom. Ovaj novi komunikator je pravljen po uzoru na jedan američki koji se pokazao kao najuspešniji, ali naravno prilagođen na naš jezik, sa mogućnošću da prilagodi slike, nazive i dijalekte. Sve igrice koje Inovacioni centar pravi su dostupne besplatno. To je realizovano uz podršku profesora koji vode ove projekte i koji su rešili da pomognu. Mislim da ima mnogo problema koji mogu da se ublaže tehnologijama i gde možemo da doprinesemo poboljšanju kvaliteta života, a mi kao društvo moramo da se uključimo i pomognemo, svako u skladu sa svojim mogućnostima i znanjem.

Tema vašeg diplomskog rada je veoma neobična – kako visina štikli utiče na naš hod. A od štikli došlo se do prvog bežičnog senzora za analizu hoda u Evropi. Po kom principu on radi i postoji li neka univerzalna zdrava visina štikle, odnosno šta se ne preporučuje?

Moja predavanja na temu „Hod na štiklama iz inženjerskog ugla“ su uvek bila jako posećena, a uvek me iznenadi koliko muškaraca se javljalo da postavi pitanje. Iako tema asocira na modu, zapravo je ozbiljna studija kinematike i kinetike pokreta pri hodu na različitim visinama potpetica. Pre četiri godine nas je jedna strana avio-kompanija angažovala da uradimo analizu obuće i zamora kojim su izložene njihove saradnice, jer su pravila uniforme zahtevala cipelu sa potpeticom, a želeli su da povedu računa o ergonomiji i minimizuju zdravstvene rizike usled dugoročnog nošenja ovakve obuće. Naša studija im je pomogla da standardizuju ovaj deo uniforme, a opet poštujući anatomske karakteristike i osobenosti saradnica. Globalni zaključak je da mnogim ženama najviše prija potpetica od dva do četiri centimetra, više i u odnosu na ravnu obuću. Međutim, mnogo je bitnije da svaka od nas obrati pažnju na to kako hoda. Nekad je potrebno promeniti način na koji hodamo, što je za odrasle izuzetno težak zadatak.

Jedna ste od retkih žena iz Srbije koju je NASA zvala na lansiranje rakete. Kakav je osećaj prisustvovati događaju toliko važnom za nauku?

Naši studenti su te godine pobedili na takmičenju NASA, napravili su robota koji može da puzi i leti i kreće se u raznim uslovima koje zahteva bestežinsko stanje. Jedna od nagrada je bila pozivnica da posetimo NASA u Kejp Kanaveralu na Floridi i gledamo poletanje rakete koja je nosila kargo na istraživačku stanicu. Morate imati na umu da smo mi koji smo inženjeri-naučnici zapravo u duši velika deca, a pritom i štreberi, tako da je ovo bilo nešto draže i od finansijske nagrade. Tako je jedna vesela i uzbuđena delegacija krenula iz Beograda na Floridu. Tamo su nas srdačno dočekali, pokazali nam neke projekte na kojima rade, probleme sa kojima se sreću u svemiru. Međutim, kada smo se malo sprijateljili, otvorili su se i počeli da se žale na nedovoljna finansiranja, ali i radnu snagu koja odlazi u industriju ili SpaceX. Mnogi mladi dođu u NASA na doktorat ili jedan post-doc deo, a zapravo kroz to grade CV i čekaju priliku da odu dalje na plaćenije ili prestižnije poslove. Za nas je to bilo veliko iznenađenje, mada sada to ima smisla. Kada je došao dan velikog lansiranja, bili smo počasni gosti, dobili najbolja mesta na VIP tribinama, uzimali su od nas izjave pre lansiranja – a onda raketa nije poletela usled kvara. Zamislite našu nevericu kad pređete toliko hiljada kilometara i raketa se pokvari. A tek zamislite njihovo očajanje kada potroše toliko miliona dolara i desi se kvar na dan poletanja. Lansiranje je bilo odloženo za naredni dan, ali ni tada nije poletela, navodno zbog drugačijeg vetra. Sledeći dan nisu ni probali. Četvrti dan je poletela, ali više nisu organizovali svečani ispraćaj. Jedan profesor sa Kalteka nas je pozvao da sa njim odemo kod šefa laboratorije koji ima kuću sa velikim dvorištem i pogledom na poligon. Taj dan je raketa konačno poletela. Ova anegdota je jako značajna. Svi moramo da budemo svesni da je svaki projekat i svaki podvig pun uspeha i padova. Ili u ovom slučaju – kvarova. I da je to normalno. Mislim da smo mi suštinski dobar narod, ali često smo skloni da osuđujemo i komentarišemo, a da je jako loše upravo zbog ljudi koji imaju snove, znanje i talenat da nešto veliko urade. Moramo da više podržavamo i ohrabrujemo ljude, i da promovišemo prave vrednosti. Fond će to raditi kroz Science Hub koji će okupljati i povezivati naučnike, promovisati njihova dostignuća i povezivati ih sa drugima koji mogu da im pomognu u daljem razvoju.

Veoma ste mladi, a veoma uspešni. Kakve su vaše ambicije za budućnost? Koje su to lestvice koje još niste dostigli?

Hvala vam, ali verujte mi da ništa od ovog nisam mogla da planiram niti predvidim. Imam veliku energiju i entuzijazam koji su moj unutrašnji pokretač. Do sada sam uživala da učestvujem ili nadgledam kako se neke sjajne ideje u Inovacionom centru Elektrotehničkog fakulteta transformišu u projekte, a zatim i proizvode. Takođe, gledala sam kako tim raste jer su kvalitetni projekti i zadovoljni mladi saradnici najbolja preporuka koja je privlačila druge saradnike iz raznih oblasti i zvanja. Verujem da će Fond omogućiti da se u Srbiji stvori još puno takvih timova sa rezultatima na koje će svi biti ponosni. Trenutno me to motiviše više od bilo čega.

Tekst: Anja Stanišić
Foto: Vladimir Živojinović