Severa Zolaka smatraju jednim od naših najuticajnijih modnih fotografa, ali on kao najvažniji fokus u svom radu vidi društveni angažman.
Kaže da “uvek postoje načini da se društveno angažujemo na temama koje smatramo važnim i damo onoliko koliko možemo, ne tražeći ništa zauzvrat”. U tom pravcu ide i njegov projekat “We Exist”, koji estetikom modnih fotografija skreće pažnju na marginalizovane grupe.
Serija fotografija “We Exist” nastala je 2015, kad je publici postavila neka od ključnih pitanja za LGBT+ zajednicu, a istim pitanjima ih je uvela i u ovogodišnju Nedelju ponosa. Međutim, kako njihov autor ističe, glas “We Exist” odnosi se i na sve druge marginalizovane grupe u našem društvu: žene, Rome, bolesne i stare… Sve koje je društvo nateralo da se osećaju drugačijim u negativnom kontekstu. U razgovoru za “Original” Sever Zolak nas vodi iza scene ovog projekta.
Šta je za vas bilo najmoćnije iskustvo tokom rada na seriji fotografija “We Exist”?
– Mogućnost da postavim znak jednakosti između svih nas. U borbi za ljudska i manjinska prava u prvi plan se ističu prvenstveno razilaženja, nepravde i problemi.
Svaki problem, ma koliko god delovao nerešiv, ima svoje rešenje. Mi smo deo problema, ali smo i deo rešenja. Trudim se da pronađem dobro u svakoj osobi, a kada imate takav pogled na svet, rešenje postaje mnogo prirodnije stanje svesti od problema.
Ko su ljudi s fotografija?
– Uglavnom su to bili umetnici, ali i aktivisti koji se trude da svojim radom menjaju svet oko sebe i samim tim su inspirisali mene. Nije bilo lako pronaći osobe koje će bez problema i predrasuda pristati da stanu pred objektiv. Ljudi u našoj zemlji žive u konstantnom strahu od posledica koje bi njihova društvena angažovanost mogla da izazove. Na projektu su učestvovale većinom osobe heteroseksualnog opredeljenja. Procenite sami zašto je to tako.
Da li ste nešto naučili od njih?
– Uvek naučim nešto novo od ljudi s kojima radim, naučim dosta i o njima, a neretko i o sebi. S obzirom na to da nisam imao previše vremena, uslova ni mogućnosti za ovaj projekat, želeo sam da fotografije prikažu i pogode pravu emociju ljudi na njima. Nije mi bilo bitno da li će na kraju ispasti onako kako sam ih zamišljao u glavi. Neke poruke su vrednije od umetničkog stila. Bilo mi je zadovoljstvo raditi sa tako hrabrim ljudima jer me oni motivišu da uvek guram dalje.
Budući da živite na relaciji Beograd–Šangaj, a neko vreme ste proveli i u Njujorku, možete li da napravite neku paralelu između ova tri grada kada je u pitanju odnos društva prema marginalizovanim grupama?
– Njujork je grad buntovnika, ljudi koji se nisu plašili da izađu na ulice i svojom borbom, zalaganjem i trudom dođu do rešenja. Situacija u Šangaju je dosta drugačija. Mlađi ljudi u Kini su angažovani uglavnom kroz umetnost, i zaista to odlično rade. Mislim da bi i naši umetnici mogli da se ugledaju na njih. Posebno mi se dopada činjenica da koriste internet na najbolji mogući način. U Srbiji deluje kao da stvari idu nabolje, ali nedovoljno brzo po mom mišljenju. Prioriteti novih generacija su okrenuti ka nepotrebnim stvarima dok se o bitnim pitanjima ne govori. Beograd čine ljudi i dokle god je ovo grad svih, a ne samo određenih, on može da se meri s bilo kojim velikim gradom na svetu.
Na čemu sad radite?
– Trenutno se pripremam za Shanghai PHOTOFAIRS, najveći festival fotografije u Aziji. Imaću čast da učestvujem u nekoliko radionica i primenim svoje znanje i iskustvo na novim modelima kamera Leica. Istovremeno radim na projektu čiji je cilj da se skrene pažnja na prekomernu upotrebu plastike u svakodnevnom životu.
Već četiri godine angažovan sam i na projektu koji ukazuje na sve veći porast broja beskućnika na Balkanu. To je naišlo na veliku podršku relevantnih umetnika i uticajnih ljudi iz celog regiona. Čvrsto verujem da će fotografije izazvati veliku pažnju celokupne javnosti i, nadam se, samim tim da će se pronaći i rešenje za probleme s kojima se beskućnici suočavaju. Voleo bih da se ova izložba realizuje ove zime, to jest u periodu kada su njihove neprilike najizraženije i najteže. Mogu da vam obećam da vas izložba neće ostaviti indiferentnim jer je jedna pogrešna odluka dovoljna da se i sami nađemo u istoj situaciji.
Razgovarala: Ana Kalaba
