Morale su da biraju – da li će biti umetnice ili će živeti u skladu s onim što se od njih očekuje. Jer umetnost je bila rezervisana samo za muškarce.
Sve dok se nisu pojavile one i ispisale nova pravila. Nova izložba priređena u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu pokušava da otvori pitanja ženske (re)prezentacije i uloge žene u prošlosti i u današnjem društvu.
Danica Jovanović, koja danas važi za jednu od najznačajnijih srpskih
slikarki 20. veka, 1914. godine je naslikala autoportret kojim je sebe predstavila u košulji i sakou, sa kravatom, kratkom kosom i kapom. Zapravo, mnogi bi pomislili da je na slici muškarac, posebno u nizu njenih slika na kojima predstavlja žene u narodnim nošnjama. Iste godine, na samom početku Prvog svetskog rata, Danica Jovanović je uhapšena i streljana na Petrovaradinskoj tvrđavi. Imala je 28 godina i trebalo je da prođe skoro pola veka da bi zauzela svoje mesto u istoriji srpske umetnosti. Jer Danica Jovanović nije bila „žena po meri društva“.
Čuvena Nadežda Petrović umrla je godinu dana kasnije od tifusa kao bolničarka na frontu i loša slikarka, prema ocenama domaćih kritičara. Iako su njena dela u Parizu samo nekoliko godina ranije izlagana zajedno sa delima slavnog Matisa, Bonara, Kandinskog…
U društvu koje im nije davalo ni pravo glasa neke jake žene su pokušavale da izgrade svoje mesto na umetničkoj sceni, koja je uglavnom bila rezervisana samo za muškarce. Zato su morale da biraju – da li će biti žene po meri društva ili umetnice.
– Upravo Nadežda Petrović mogla bi biti jedna od najznačajnijih srpskih slikarki u tom kontekstu. Nadežda Petrović je zahvaljujući svom umetničkom radu dobila počasno mesto u istoriji umetnosti kao umetnica koja je uvela modernost u srpsku likovnu umetnost. Nesporni uticaj u uvođenju novog likovnog jezika koji je promenio tok razvoja srpske umetnosti dopunjen je njenim velikim zalaganjima u osnivanju Prve jugoslovenske umetničke izložbe, Društva umetnika „Lada” i Prve jugoslovenske umetničke kolonije. Takođe, Nadežda Petrović je otišla i korak dalje jer se kako na kulturnom, tako i na društvenom planu borila za svoju domovinu. Svojim angažmanom unapredila je društvo kroz učešće u osnivanju Kola srpskih sestara i Narodne odbrane, a neizostavan deo njenog delovanja je i dobrovoljno učešće u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, koji je na kraju uzrokovao njenu smrt. Mogli bismo reći da je probijanje žena na mušku umetničku scenu značilo da moraju biti mnogo više od umetnika – smatra Jelena Ognjanović, kustos izložbe „Percepcije. Žena po meri društva?”.
Izložba priređena u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu u susretu dela nekih od najznačajnijih savremenih umetnika i umetnica Srbije i Velike Britanije stavlja u centar ženu – kao umetnicu i kao muzu – u pokušaju da otvori pitanja ženske (re)prezentacije i uloge žene u prošlosti i u današnjem društvu. Neka od pitanja koja se nameće glase: Da li i koliko umetnica je poznato javnosti u odnosu na njihove muške kolege? Koji je položaj žena i posebno umetnice u društvu nekada i sada? Kako društvo vidi ženu?
– Mogli bismo reći da je savremena umetnička praksa uglavnom heterogena. Ne postoji jedan glavni tok u kojem se umetnost kreće ili, ako i postoji, on iz naše perspektive još nije vidljiv. Srpske umetnice se danas bave najrazličitijim umetničkim praksama i činjenica da se ne usredsređuju isključivo na feminističke teme govori o njihovoj ravnopravnosti da umetnički slobodno tretiraju svoja najrazličitija razmišljanja – ističe Jelena Ognjanović.
Međutim, tom ravnopravnom statusu prethodilo je mnogo borbe četkicom i bojom protiv konzervativnih društvenih shvatanja, koja su tek u 20. veku popustila – i to zahvaljujući ženama kakve su bile Nadežda Petrović, Danica Jovanović, Zora Petrović, nešto kasnije Milena Pavlović Barili, Ljubica – Cuca Sokić… Prva je, svakako, bila Katarina Ivanović (1811–1882), prva priznata i obrazovana srpska slikarka.
Katarina Ivanović odrastala je kao ćerka uglednog građevinskog preduzimača u maloj srpskoj zajednici u Stolnom Beogradu (Šekesfehervar, Mađarska). Slikarstvo je počela da uči u Pešti, a zahvaljujući podršci mađarske grofice Čaki, poznate mecene koja je prepoznala njen talenat, uspela je da upiše Bečku umetničku akademiju i našla se na upravo otvorenom odeljenju za devojke. Ipak, devojke su imale poseban tretman – mogle su da uče slikarstvo, ali ne anatomiju i istorijsko slikarstvo, koje je podrazumevalo slikanje velikih i komplikovanih kompozicija. A upravo portreti i istorijske kompozicije bili su njen fokus.
Pet godina kasnije Katarina Ivanović kreće na putovanje tokom kojeg razvija svoje stvaralaštvo, tražeći uzore po Italiji, Holandiji, Francuskoj… Na Akademiji u Minhenu upušta se u studije istorijskog slikarstva, gde započinje rad na „Oslobođenju Beograda 1806”.
Ipak, kad je konačno došla u Beograd puna velikih očekivanja, njene slike nisu prošle slavno. Nije stekla priznanje, ostala je bez posla i razočarana se vratila u Stolni Beograd, gde je provela ostatak života.
Njen izbor za počasnog člana Srpskog učenog društva, današnje Srpske akademije nauka i umetnosti, desio se paralelno s njenom odlukom da Narodnom muzeju pokloni zbirku svojih dela. Među njima i „Autoportret” iz 1836. godine, koji se danas smatra antologijskim delom, a kojim ona izražava svest o sebi kao samouverenoj umetnici sa misijom, čija raskošna haljina ukazuje na približavanje evropskoj kulturi u vreme kad se Srbija još nije otrgla od orijentalne. Srbija ju je kasno prepoznala kao takvu.
„Sve te slike imaju ne samo svoju nacionalnu nego i umetničku vrednost. One su jasno svedočanstvo da je naš narod kulturan kada u njemu i ženske, danom prilikom, mogu da dođu do znatnog savršenstva u umetnosti”, pisalo je u dopisu Narodnog muzeja povodom smrti umetnice 1882. godine.
„Ne želim da budem žena, želim da budem slikarka. Žena ima puno, a slikara malo”, govorila je Nadežda Petrović, danas najznačajnija srpska slikarka s kraja 19. i početka 20. veka
Otac joj je bio nastavnik crtanja, a majka učiteljica, pa je Nadežda, uporedo sa Višom ženskom školom, pohađala privatne časove crtanja. Položila je stručni ispit za nastavnicu crtanja, ali želela je više. Upisala je Slikarsku školu kod profesora Kirila Kutlika kao prva učenica u ženskom odeljenju, a onda se otisnula na dalje školovanje u Nemačku. Nastajanje nemačkog impresionizma ispratila je u Minhenu, a slike iz tog perioda predstavila je 1900. na svojoj prvoj samostalnoj izložbi u Beogradu.
„Zar posle rada na Akademiji, zar posle dugog kretanja među radovima i starih i novih majstora, Gospođica ne nađe boljih i lepših uzora sebi i svojoj oduševljenoj mladosti do ’impresionističke’ radove, to bolesno i trulo shvatanje bolesnih i trulih mozgova?”, glasila je reč kritike u “Novoj Iskri”.
To je ipak nije obeshrabrilo. Evropska umetnička scena bila je spremna da je prigrli, za razliku od naše. Nastavila je da se usavršava, prvo u Nemačkoj, pa u Francuskoj, a veliko priznanje bilo je prijem na Jesenji salon u Parizu, gde se njeno delo tretiralo jednako kao slike slavnih Anrija Matisa, Pjera Bonara i Vasilija Kandinskog. Ipak, rodoljublje je pobedilo i s Prvim balkanskim ratom odriče se umetničke karijere i prijavljuje se da bude bolničarka… Ostalo je tužna istorija.
„Iako je slikarsko delo Nadežde Petrović veliko, nju su tek ratničko, a ne umetničko izjednačavanje sa muškarcima i njena prerana smrt na frontu, a ne za štafelajem učinili heroinom”, podvukla je istoričarka umetnosti Lidija Merenik.
Autoportret Danice Jovanović, pomenut na početku teksta, možda je najupečatljivije svedočanstvo o statusu, ali i nepokolebljivim ambicijama žena na umetničkoj sceni tog vremena.
– Danica Jovanović i Zora Petrović su, uprkos velikom otporu svojih porodica koje su očekivale od njih da budu „žene po meri društva”, odlučile da se umetnički obrazuju i postanu umetnice. Zato one danas ravnopravno stoje uz imena velikih srpskih umetnika. Kroz autoportrete svaka u svom umetničkom maniru odslikava borbu i želju za predstavljanje svoje slike u javnosti. Autoportret kao večita igra između ličnog i društvenog ideniteta govori nam zapravo o njihovoj ulozi i osećaju (ne)pripadnosti društvu. Kroz negaciju ženstvenosti one postavljaju pitanje, ali i daju jedan mogući odgovor na svoj položaj u društvu. Danica Jovanović je čuvenim autoportretom predstavila sebe kao emancipovanu ženu, sa čvrstim i samosvesnim likom koji je ukazivao na njene težnje ka oslobađanju od rodnih stereotipa. Bilo je to veoma hrabro za početak 20. veka – objašnjava Jelena Ognjanović.
Nažalost, ta hrabrost joj je donela priznanje tek mnogo godina posle smrti. Danas ove žene slavimo kao revolucionarke, umetnice koje su mogle da promene svet i koje su bile spremne da se žrtvuju zbog toga. Njihova dela, međutim, svojevrstan su podsetnik i na poraz umetnosti u borbi sa društvenim ograničenostima.
– Umetnost, iako bismo to želeli, nije dovoljno uticajan medij koji može da donese promenu. Umetnost je uglavnom reakcija ili odgovor na određeno društveno stanje i sigurno je, kako kroz istoriju, tako i danas, podsticala na razmišljanje. Promena u poimanju uloge žene je dugotrajan proces koji u čitavoj Evropi traje decenijama. Nije moguće odjednom promeniti vekovima ukorenjen sistem odnosa između muškarca i žene u društvu – zaključuje Jelena Ognjanović.
Tekst: Ana Kalaba
