Razredni starešina odeljenja koje nam je svima održalo lekciju iz humanosti, Dragana Možek, priznaje da je iznenađena interesovanjem javnosti za ovu akciju, te kaže da smo skloni tome da otpisujemo omladinu jer ih suštinski ne razumemo.
O jednom statusu na Fejsbuku, a potom i o jednom beogradskom odeljenju u martu su pričali svi. Dragana Možek, razredni starešina III/1 Desete beogradske gimnazije, zajedno sa svojim đacima pokrenula je divnu akciju za pomoć drugarima iz školskih klupa i na svom Fejsbuk profilu objavila informaciju koja je izazvala veliku pažnju.
“Dragi drugari, moje odeljenje i ja organizujemo humanitarnu akciju i bilo bi strava ukoliko biste hteli da se uključite.
Naime, početkom septembra trebalo bi da krenemo na matursku ekskurziju i voleli bismo da idemo svi skupa. Ipak, nekoliko učenika nije u mogućnosti da krene sa nama iz finansijskih razloga, a jedan gratis koji dobijamo od agencije nam nije dovoljan da rešimo problem. Zato smo odlučili da do juna sami zaradimo novac nudeći čitavu paletu usluga!
Pazite sad:
Ako radite u velikim poslovnim zgradama u blizini Ušća, GTZ-a i Sava centra, a potreban vam je potrčko koji bi doneo klopu ili kafu, otišao u poštu… imamo 32 volontera.
Ako su vašim firmama potrebni fizikalci za rad vikendom, imamo 13 sedamnaestogodišnjih rmpalija.
Ako vam je u večernjim satima potreban babysitting za vaša čeda, na raspolaganju vam je 19 savesnih, vrednih i veselih devojčica. Ako je vašoj deci potrebna pomoć u savlađivanju gradiva u osnovnim školama, nudimo časove matematike, srpskog, fizike, hemije, engleskog i nemačkog jezika na teritoriji Novog Beograda (preporuka razrednog starešine: imamo štrebera za svaku materiju – srednja ocena odeljenja 4,23).
Ako slavite rođendan ili vam je potreban ketering u vidu svih vrsta kolača, torti, kiflica, knedli, galeta, sendviča i salatica, u pripravnosti pored dece imamo i jednu razrednu i preko 30 mama i baka, tako da garantujemo da ne postoji gastronomska želja koju nismo u mogućnosti da ostvarimo.
Ako ste raspoloženi za degustaciju, pozovite nas da vam jedan dan donesemo domaće kolače, kafu i čajeve u kancelarije. Bićete oduševljeni!
Ako imate još neki poslić koji bi za vas ili vašu kompaniju mogao da odradi jedan gimnazijalac ili gimnazijalka, ili par njih, javite se! I delite dalje!”
Istog dana kada je pokrenuta akcija, naišla je na odličan prijem i javio se veliki broj ljudi voljnih da pomognu. Ovim povodom kontaktirali smo sa Draganom da bismo razgovarali o ovoj zaista ORIGINALnoj akciji, a ona nam je na samom početku otkrila kako se uopšte rodila ideja koju su pokrenuli, a koja je izazvala toliko interesovanje javnosti.
“Ideja je, rekla bih, došla sasvim prirodno. Kao i uvek u životu, kada nemamo dovoljno novca za ono što želimo, moramo da nađemo način da ga stvorimo, tj. zaradimo. Tako je to u svetu odraslih. A moja deca su već dovoljno velika da je vreme da se suoče sa realnošću i počnu da se bore sama za sebe. Na ekskurziju žele da krenu svi. Imamo jedan gratis, a potrebno nam je šest. Dakle, moramo da zaradimo pet. Jedino što je možda specifično i vredno divljenja u celoj ovoj priči je činjenica da su spremnost da rade za sebe i jedni za druge pokazali svi do jednog, bez izuzetka i oklevanja. To je ono što izdvaja ove mlade ljude. Ne volja za radom, već empatija i zajedništvo.”
Jeste li očekivali takve reakcije?
Ne. Status na Fejsbuku sam inicijalno podelila sa svojim prijateljima nadajući se da će nam oni pomoći u okviru svojih kompanija i kruga prijatelja. Otkucala sam ga na malom odmoru, otišla na čas i kada sam posle 45 minuta pogledala telefon, bilo mi je jasno da je vrag odneo šalu i da je priča neslućeno brzo pukla u etru. Krenula je lavina poruka i mejlova, i dalje ne uspevam dovoljno brzo i efikasno da se izborim sa tim i odgovorim svima. Iste večeri su počeli i mediji da me kontaktiraju. Trudim se da odgovorim svima i da ih ispoštujem, ali nekada to jednostavno nije moguće jer na prvom mestu u toku dana moram da se posvetim svom poslu, zatim da pomognem deci u sprovođenju i koordinisanju ove akcije, pa tek onda sve ostalo.
Prošlo je neko vreme, da li se prašina slegla, da li su ponude splasle ili ih i dalje ima? I kako napreduje plan da skupite novac za ekskurziju za sve učenike koji nisu u mogućnosti da je priušte?
Prašina se i dalje nije slegla i svakodnevno dobijamo nove ponude. Kada ne možemo da postignemo, uključimo drugove iz susednih odeljenja. Do sada smo sakupili otprilike polovinu novca i do juna ćemo sigurno ostvariti svoj cilj. Ukoliko nešto pretekne, moji đaci će na odeljenskoj zajednici skupa odlučiti kome ćemo donirati novac. Dobili smo i dosta ponuda za letnje posliće i to me raduje. Drago mi je da će, ko poželi, imati šansu da zaradi džeparac. Ako se neko od njih odluči za neki od ponuđenih letnjih poslova, mislim da je pravedno da sačuva zarađeni novac za sebe.
Javljali su vam se i ljudi koji su želeli da doniraju novac, ali ste vi to odbijali. Zbog čega?
Ovo je školski projekat, a ne humanitarna akcija. Vaspitni i pedagoški cilj tog projekta je razvijanje preduzetničkog duha i izgradnja zdravog odnosa prema radu i prema stečenom novcu. Ukoliko se deci donira novac samo na osnovu njihove spremnosti da nešto urade, bojim se da ništa neće naučiti. To nema veze sa realnošću. Moram priznati da ovoliku medijsku pažnju smatram čak i donekle neprimerenom, jer se nešto što je sasvim prirodno i normalno doživljava i prezentuje kao nešto izvanredno. Ja s jedne strane pokušavam da ih naučim da je rad i angažovanje nešto uobičajeno, a onda se s druge strane javnost time toliko oduševljava, da me u potpunosti demantuje. Vredno divljenja je, ja bih rekla, jedino njihovo nesvakidašnje drugarstvo. Sjajan su sklop i divno se razumeju i podržavaju još od prve godine. Za to im skidam kapu!
Mislite li da ste svojom akcijom pokrenuli lavinu i inspirisali i druge da se pokrenu i učine isto? Da li su vam se javljale kolege, kakve komentare ste od njih dobili?
Ja sam sigurna da ovakve akcije postoje i u drugim školama i kolektivima, samo se možda za ovu našu čulo i u javnosti, jer je pokrenuta putem društvenih mreža koje su najsnažniji medij današnjice. Javilo mi se nekoliko kolega iz različitih škola i tako sa sigurnošću znam da ovo nije usamljen slučaj.
Među reakcijama na vest o vašem odeljenju prednjačile su one da ste pokazali da „nije sve izgubljeno“, odnosno da među decom i te kako ima onih kojima je stalo. Zbog čega mislite da inače vlada drugačije mišljenje? Zašto smo skloni da otpišemo naše mlade, a da im ne damo šansu da dokažu koliko žele i mogu?
Mislim da su ovde presudna dva faktora. Prvi je to što generacija koja ih osuđuje nije u stanju ili se ne trudi da ih razume. Deca danas funkcionišu u dva isprepletana univerzuma – u virtuelnom i stvarnom. Ukoliko ih neko sagledava samo sa jednog aspekta, ne dobija celu sliku. Nije tačno da druženje putem društvenih mreža nije druženje. Na primer, mislim da cela ova akcija ne bi bila ovako uspešna da nemamo moderne načine komunikacija i aplikacije koje nam omogućavaju da se u čet grupama dogovaramo ko će šta da preuzme i sa kim. Takođe moram napomenuti da su oni i dalje vrlo društveni i u realnom svetu, izlaze, uče zajedno, posećuju kulturne manifestacije i praktikuju sve ostale vidove druženja koji su postojali i pre pojave pametnih telefona. Drugi faktor, koji je možda i presudan kada govorimo o stvaranju iskrivljene slike o mladima, jesmo mi sami – odrasli. Čini mi se da su klinci danas sve više pod pritiskom sredine kada je školski uspeh u pitanju, a da su s druge strane prezaštićeni kada je u pitanju realan život. Od njih se očekuje samo da uče, a sve ostalo im se servira. I zašto bi onda bilo ko od njih radio bilo šta ako ne mora. Da i odrasli imaju tu privilegiju, sigurna sam da vikendom niko u porodici ne bi odabrao da slobodno vreme provede npr. perući prozore.
Recite nam nešto više o sebi – šta predajete, koliko dugo, otkada ste razredni starešina? Čime se još bavite pored toga?
Predajem nemački jezik. Germanistiku sam završila na Filološkom fakultetu u Beogradu 2010. godine i još kao apsolvent sam počela da radim u Desetoj gimnaziji, prvo kao profesor na zameni, a onda sam od početka naredne školske godine dobila svoja prva odeljenja. Ovo mi je druga generacija razrednog starešinstva. Učenike iz prve generacije sada smatram svojim prijateljima i to su izuzetni mladi ljudi i uspešni studenti. Čovek se neminovno veže za svoje odeljenje. Sve ih znam u dušu, znam njihove slabosti i vrline, probleme i bubice. Rekla bih da mi je uloga razrednog starešine omiljeni školski posao. Pored rada u školi, posvećena sam prevođenju i pisanju udžbenika. Sa profesorkom Jelenom Kostić-Tomović i koleginicom Nevenom Čeklić napisala sam seriju udžbenika „Sprachpuzzle Deutsch“, koja se koristi u osnovnim školama u Republici Srpskoj. Suprug i ja iz hobija pišemo i travel blog pod nazivom TripBlogPost, mada je autor tekstova na tom sajtu zapravo Igor, dok ja nosim laskavu titulu „lektora i saradnika za pitanja sinonimije“.
Šta je najbolje što ste naučili od svojih učenika do sada?
Učim svakoga dana. Prvo, mislim da me održavaju mladom duhom. To je zbog smejanja. Mislim da je osmeh neminovni činilac rada sa decom. A najbolja stvar koju su me naučili jeste da kad se baš iznerviram samo malo iskuliram. I stvarno, tako ja malo iskuliram i posle sat, dva problem triput manji.
Zaljubljenik ste u putovanja i sa suprugom Igorom obišli ste pola sveta. Koja su omiljena mesta koja ste do sada videli i zbog čega?
Ovo je najteže pitanje! Ako bih morala da biram, onda bih rekla Ela, Moalboal i Muren. Ela je gradić u Šri Lanki. Nalazi se visoko u brdima i poznata je po plantažama čaja i pruzi koja spaja Elu i Kendi i predstavlja najslikovitiju železničku deonicu na svetu. Oduševila me je Amba – jedina plantaža na kojoj se uzgajaju organski čaj i kafa koji se i dalje ručno obrađuju. Moalboal je malo ribarsko mesto na filipinskom ostrvu Cebu. Krije raj pod vodom, od jata sardina, delfina i kornjača, sve do kit ajkula od 12 metara sa kojima možete sasvim slobodno plivati. U blizini se nalazi i mnoštvo nestvarnih vodopada i kanjona, a u samom selu ćete naći najfantastičniji riblji restoran na svetu. Muren je moja najlepša uspomena sa medenog meseca. Živopisno švajcarsko seoce na obroncima Alpa. Do Murena se stiže isključivo žičarom, usponom uz strmu liticu sa koje se survava vodopad. Sama šetnja uskim uličicama uz stenovitu provaliju na tolikoj nadmorskoj visini stvara neverovatnu distorziju pogleda i prostora. Potpuno veličanstveno mesto.
Koja destinacija vam je prva na listi želja od onih koje još niste videli?
Recimo, Japan ili Zimbabve. Mada, ima i jedna strašna afrička tura koju smo osmislili pre nekoliko godina i mislim da se nećemo smiriti dok je ne odradimo.
Koja je najvažnija lekcija koju nas putovanja nauče?
Da poštujemo različitosti, da se lišimo predrasuda, da verujemo ljudima, da se prilagođavamo i da budemo otvorenog uma, da bez straha iskoračimo iz svoje zone komfora i prigrlimo drugačije običaje i svetove. Reč „normalno“ je najstereotipnija reč na svetu. Ono što se smatra „normalnim“ na ovoj geografskoj širini i dužini često se s druge strane globusa svrstava u kategoriju potpuno apsurdnog. Mislim da su iskustva koja smo Igor i ja stekli obilazeći svet nešto najvrednije što imamo i ne bismo ih menjali ni za šta materijalno.
Tekst: Anja Stanišić
Foto: Privatna arhiva
