Uloge koje će igrati, Anica Dobra veoma dugo i pažljivo bira. Intervjue koje će dati bira još duže. Kako sama kaže, to se u proseku dešava jednom u četiri godine.
Zbog toga je činjenica da je iz prve pristala da govori za magazin “Original” i za potrebe našeg časopisa stane pred objektiv čuvenog fotografa Nebojše Babića – prava ekskluziva.
O karijeri Anice Dobre zna se gotovo sve. Od njenih početaka pre više od tri decenije u „Pokondirenoj tikvi“, „Kako je propao rokenrol“, „Sabirnom centru“, preko „Crnog bombardera“, kada se nametnula kao jedna od najboljih glumica te generacije, brojnim ostvarenjima nemačke kinematografije… Trenutno snima novu sezonu serije „Ubice mog oca“, nedavno smo je gledali u „Korenima“ u fantastičnoj ulozi Roze, u hrvatskoj seriji „Crno-bijeli svijet“, uživa u predstavama koje igra u „Zvezdara teatru“ i „Ateljeu 212“ i kaže da je gluma i dalje ispunjava.
O njenom privatnom životu zna se taman onoliko koliko je želela – možda i malo više od toga.
Ono o čemu se najmanje zna, a što je nas najviše zanimalo, jesu stavovi Anice Dobre na različite teme, pa smo samo o tome i pričali za magazin „Original“.
Kada analizirate svoj lični i profesionalni razvoj, koliko su oni međusobno uslovljeni i isprepletani, da li ih gledate od uloge do uloge, ili kroz velike događaje i životne prekretnice?
Zašto bih se uopšte trudila da analiziram samu sebe?! Nisam projekat koji se deli na lični i profesionalni, takođe nisam posmatrač svog sopstvenog, jedinog života, već njegov učesnik, dakle ČOVEK koji se, kao i svaki drugi, definiše i gleda dušom, koji se trudi da raste, uz radost, sumnju, strah, pa ljubav i opet radost. U meni postoji dobra namera da iskusim to osećanje kako je život lep i onda, u zavisnosti od toga kako ja gledam na situaciju, svaki događaj može da postane veliki i životno važan, ali i ne mora. :)))
Posmatrate li svoju karijeru građenu u Nemačkoj i onu koju ste izgradili ovde kao dva odvojena života? Svoju karijeru na TV-u i u pozorištu takođe? Koliko jedan glumac živi života, kako se oni sukobljavaju, a kako nadopunjuju?
Čudno mi je to razmišljanje i potreba da se sve stavlja u fioku, da se veruje u šablon kako je negde „ovako“, a negde „onako“. Rad na ulozi u inostranstvu nosi sa sobom isto toliko običnosti i misterije ili različitosti kao i svaki projekat na domaćem terenu, jer to ne zavisi od teritorije, budžeta, jezika ili npr. vremenskih (ne)prilika, već to zavisi od uloge i magije koju ona u većoj ili manjoj meri nosi sa sobom. Glumac ne živi više života, već u tom jednom otkriva uvek nove doživljaje koji ga produbljuju i daju mu smisao. U pozorištu i na filmu na primer nema dobre scene ako nema dramskog sukoba, jer taj sukob vodi eventualno ka nekoj katarzi. I da se malo sklonimo od te metafizike glumačkog posla i da afirmativno napomenem da su glumci na našim prostorima obični ljudi koji samo jako vole svoj posao. A publika, bez koje mi ne možemo, a ona bez nas može, često je veći mađioničar od glumaca, jer nađe način da uprkos besparici kupi karte i na taj način podrži naš trud. :))
Uspeh nikada nije definitivan, poraz nije fatalan, hrabrost je, u stvari, ići dalje
Reditelji su Anicu Dobru uglavnom videli kao zabavnu i šašavu kroz svoje uloge. A kako Anica Dobra vidi sebe? Koja uloga je najviše Anica Dobra – i od onih koje ste odigrali i od onih koje ste možda hteli a (još uvek) niste?
Kakav bi to život bio ako bi bio uloga?! Bilo koja. Želim da verujem da su me reditelji doživljavali kao nekoga ko može da nadogradi napisano, ko je u stanju da se ulozi preda i da aktivno učestvuje u stvaranju iste. Vaše je pravo i privilegija da me doživite kako vam se prohte, za mene je važno da sam u tom trenutku uradila najbolje što sam mogla. Ako sam vam u nekim ulogama bila istinita i uverljiva, onda sami odlučite ko sam ja od tih likova, možda nijedan, a možda i svaki. I uvek ćete biti u pravu. A ja sam samo ono što jesam.
Postoji li uloga koju nikada ne biste prihvatili?
Glumca čine uloge koje je prihvatio, ali i one koje je odbio. Sve što nije u skladu sa ličnim afinitetima, senzibilitetom i mogućnostima, ne treba ni raditi. Uzgred budi rečeno, to važi za sve segmente života. Ljudima je ponekad teško da kažu „ne“, ali to je već druga tema, ta epidemija nije zahvatila samo naš prostor.
Da li vas gluma i dalje okupira – i vremenski, ali i emocionalno?
Posao kojim se bavim podrazumeva stalno učenje, nadogradnju, istraživanje. I dokle god osećam uzbuđenje zbog čitanja novog teksta, na dobrom sam putu da me gluma okupira i vremenski i emocionalno, da me ispuni i odvede dalje, što bi bila velika privilegija.
Šta bi, posle toliko iskustva i takve karijere, za vas bio poslovni izazov?
Svaki novi tekst. Pre uloge je posle uloge. I obrnuto. Kontinuirano trajanje može da bude veliki izazov, a i velika je nagrada.
Jednom prilikom izjavili ste da svaku ulogu igrate kao da vam je i prva i poslednja. Mislite li da je to tajna vašeg uspeha?
To sam ja upravo naučila i videla od mojih kolega. Dakle, ima nas jako mnogo koji smo predani i posvećeni ovom poslu. I diskutabilno je to šta znači „uspeh“. Uspeh nikada nije definitivan, poraz nije fatalan, hrabrost je, u stvari, ići dalje.
Jeste li ikada pomislili da je možda trebalo da odaberete neki drugi poslovni put? I jeste li došli u iskušenje da skrenete sa ove trase koju ste izgradili i okušate se u nečem potpuno drugom i novom?
Živimo u svetu brzih promena, gde je sve moguće, kada malo šta može da nas iznenadi uprkos trudu medija da nas stalno kljukaju bombastičnim naslovima, živimo u vremenu koje od nas traži da budemo fleksibilniji i mobilniji nego ikad pre i kada je najpametnije baviti se samo sadašnjim trenutkom. Šta će biti – biće, ali verujem da će to zavisiti od onoga šta činim DANAS.
Glumca čine uloge koje je prihvatio, ali i one koje je odbio. Sve što nije u skladu sa ličnim afinitetima, senzibilitetom i mogućnostima, ne treba raditi. I to važi za sve segmente života
Kada gledate vaše početke, kako ste morali da krčite svoj put, i kada poredite kako to rade mladi glumci danas… Možete li da povučete paralelu? Ne toliko da li je nekom bilo lakše ili teže, već na koji način je drugačije?
Svim mladim ljudima danas koji prave svoje prve korake u željenim profesijama treba skinuti kapu. Bez obzira na to što su oni po prirodi stvari superiorniji, žilaviji i brži (a nama matorcima se čine mekšim), nego što smo bili mi u naše vreme, njihove šanse da se pronađu i realizuju su manje. Po mom osećanju jeste drugačije, ali to je nužnost. Prilagođavamo se svetu koji smo sami napravili.
Čini se posle dugo vremena, u filmu „Šavovi“ dobili smo ponovo jedan jak ženski lik u domaćoj kinematografiji… Vidite li to kao početak nove ere ili samo kao izuzetak od pravila? A opet, i u ovom slučaju reč je o ulozi majke. Da li žena mora da bude određena kao „nečije nešto“ – majka, supruga (udovica, kao u slučaju Mirjane Karanović u „Rekvijemu za gospođu J“)… I da li je to generalno pravilo dobrih uloga, nevezano za pol i da li vrednost jedne osobe određujemo njenim odnosom sa drugim osobama?
Ne znam kako se to objektivno određuje vrednost jedne osobe? Moje je mišljenje da smo svi podjednaki, kako u vrednosti, tako i u važnosti. Ako sam gledalac, onda ne definišem dobru glumu po pripadnosti nekome ili nečemu, kao što kažete, već po svom unutrašnjem doživljaju koji imam kada gledam nečiju kreaciju, dakle, ono što me ispuni je nečija istinitost u kojoj i sama mogu da se prepoznam, snaga i momenti prevarenog očekivanja. Ženske uloge su jake ako pokažu da ne pristaju na tuđu sliku o sebi. Nije nikakva mana glumiti ulogu koja je „nečije nešto“, jer se tako mogu odrediti i muške uloge, već je mana ako je ženski lik samo funkcija, dakle, nema nikakvu dramaturšku bitnost za priču. Ali ipak, jakih ženskih uloga nije malo, bilo ih je u seriji „Jutro će promeniti sve“, seriji „Pet“, „Koreni“, kao i u gorepomenutim filmovima. Pogledajte samo sve dobitnice prestižne nagrade „Žanka Stokić“! Vrhunske glumice! Pokazuju nam da je era jakih ženskih likova stalna! A nije ništa novo da za glumice starije generacije, kojoj ja pripadam, nema mnogo jakih, relevantnih likova na filmu, pa je sreća da se oni mogu naći u pozorištu. Po tom pitanju će se stvari tek menjati nabolje, u skladu sa duhom vremena. Do promene se uvek dolazi jaaako polaaako, a onda odjednom i naglo! :))
Prethodnog meseca pričali smo sa Milošem Timotijevićem na temu #MeToo pokreta koji je krenuo u Holivudu, kao i o tome zašto se kod nas niko nije oglasio tim povodom. Da li ste se vi kao žena sretali ili znate za slične slučajeve kod nas?
#Moja podrška ženama iz Brusa.
Šta je za vas feminizam?
Sirovi dijamant koji se još šlifuje.
Šta je osnovna dužnost svakog od nas?
Da pronađe svoju svrhu.
Kako pronalazite i čuvate svoj mir?
Kroz kretanje. I disanje je kretnja.
Da li se ikada preispitujete da li nešto možete i smete, ili puštate da vas vode instinkti, a ne koče strahovi? Verujete li da je oklevanje prvi korak ka neuspehu?
Preispitivanje i sumnja, strah i nespokoj, to su za mene normalne reakcije mislećeg čoveka. I ne verujem da one nužno moraju da vode u neuspeh, već naprotiv, mogu da postanu podsticaj i motivacija da se nešto postigne. Ali na tome treba raditi. Prihvatiti i suočavati se. Ne zaboraviti da sam događaj i vlastiti doživljaj istog nisu iste stvari. U našoj reakciji je naša moć.
PS. Da se razumemo, ovo je samo teorija, nisam sigurna da je primenjujem i u praksi. :)))
Tekst: Anja Stanišić
Foto: Nebojša Babić
Make up: Milena Maza Banjac
