U susret Evrosongu, koji nas očekuje, a nakon što su na Beoviziji društveno-angažovanom pesmom osvojile ubedljivo najviše glasova publike, Nataša Guberinić i Una Senić, zajedno sa direktorom Play radija, Nemanjom Kostićem, koji je i idejni tvorac čitave kampanje, za 42. broj magazina „Original“ pričale su o borbi protiv porodičnog nasilja, u koju svi moramo da se uključimo, kao i kako će se nastaviti njihov projekat „Samo bez straha“
Kako se rodila ideja za projekat „Samo bez straha“?
Nemanja: Mislim da sam ja najveći krivac za ovo. Na poslu smo se šalili kako Nataša i Una treba da snime neku pesmu, a sve je proizvelo snimanje pesme baš za Beoviziju. Šala je došla i prošla, ali je ideja opstala. Unu je trebalo ubeđivati neko vreme. Mislim da nije bila svesna da mi to zapravo radimo čak ni kad smo ušli u studio prvi put. Projekat „Samo bez straha“ nastao je tokom pisanja teksta za pesmu. Pošli smo od žena kao inspiracije, nekoliko stihova je navodilo na osnaživanje žena, pošto se Una bavi ženama poslednjih par godina kroz „Klub srećnih žena“. Odmah smo počeli da razvijamo priču pitajući se šta bismo sve mogli da uradimo na tu temu, s obzirom na to da na Evroviziji pobedničke pesme uvek imaju jaku poruku. Složićete se da je naša tema goruća u svetu.
Una: Ideja je potekla od Nemanje, i Nataša i ja smo nekoliko puta snimale pesme za potrebe radija, ali ja nisam mogla ozbiljno da shvatim tu ideju. S obzirom na to da smo svi Natašini verni fanovi i obožavamo njene svirke sa „Di Luna Blues Bandom“, bila sam jedna od onih koji su je sve vreme forsirali da snimi autorsku stvar. Nisam ni slutila da ćemo se zaista zajedno pojaviti na Beoviziji. Nemanja nas je uhvatio na foru i naterao da napravimo pesmu nekoliko dana pre isteka roka za prijavljivanje. Nataša i ja smo se dogovorile da želimo da napravimo pesmu za osnaživanje žena, sa mnogo motiva ljubavi, svetlosti i hrabrosti – svega onog što nam je potrebno da izađemo iz mračne faze u životu. Želele smo mnogo jednostavnih, ali moćnih i pozitivnih simbola koji se urezuju u podsvest i menjaju naš pogled na svet.
Nataša: Mi smo ljudi iz sveta muzike i znamo koliku moć ona poseduje, ali danas je teško naći platformu na kojoj se vaša reč čuje i dopire do šireg auditorijuma. Hteli smo da se pojavimo na jednom ovakvom takmičenju, ali ne da bismo se slikali, bili lepi i promovisali sami sebe, nego da bismo probudili neke ljude koji su možda zamrznuti u svom strahu i ćutnji. Konkretna tema izrodila se iz svakodnevice. Nema dana da ne izgorimo na neku vest u kojoj je žena žrtva. Hteli smo da pevamo o nečemu što nas sve dotiče ili dotiče onaj zdravi deo populacije, a nadamo se da on čini većinu.
Bitno je da je naša poruka tako dobro prihvaćena. Ona pokazuje da ovo društvo, iako patrijarhalno, ipak poseduje klicu feminizma koju sad treba dalje gajiti
I sami ste rekli da ste se na Beoviziji pojavili kao underdogs i da niste očekivali ni plasman u finale. Međutim, publika je prepoznala ideju i jaku priču iza pesme i imali ste ubedljivo najviše glasova. Prošlo je neko vreme, kakvi su utisci sada?
Nemanja: Dok pesma nije izašla u javnost, a njihova imena su se provlačila po medijima, svi su mislili da će naš nastup biti neka zezancija. Sve dok pesma nije izašla. Ljudi su istog trenutka skapirali poruku, ali i čuli savremen zvuk i odmah su počeli da pristižu komentari tipa „niste napravili pesmu za Beoviziju, već za Evroviziju“. To je publika i pokazala. Od trenutka kada je saopšteno da su devojke osvojile više glasova od drugoplasiranog i trećeplasiranog zajedno, mi nismo skinuli osmeh sa lica. Smatramo se pobednicima, barem moralnim. Ili nemoralnim, kako Una voli da kaže. Dani i nedelje prolaze, a mi i dalje na sve strane dobijamo stotine poruka dnevno. Ljudi i dalje ne veruju kakva je šansa propuštena.
Una: Nakon plasmana u polufinale sve se drastično ubrzalo. U pojedinim trenucima sam imala utisak da više ne znamo gde udaramo, ali sam se brzo vraćala u fokus. Nije bilo lako uskladiti sve one dnevne obaveze (porodica, jutarnji program, rad u „Klubu srećnih žena“, časovi kundalini joge i pol fitnes treninzi) sa angažovanjem oko promocije pesme, gostovanjima, probama… Drugi takmičari, koji su se samo bavili svojom pesmom tih dana, bili su tu u velikoj prednosti u odnosu na nas. Bar je trebalo da budu, ali se na kraju ispostavilo da smo imale najbolji nastup, snažnu kampanju, spot koji je pesmi dao novu dimenziju i, naravno, pobedu u glasovima publike. Valjda zato što smo bili vođeni tom jakom zajedničkom energijom, ljubavlju i poštovanjem koje negujemo kao ekipa na Play radiju. Svi smo bili jedan veliki bend i zajedničkim snagama smo podizali celu ovu priču. U kampanju „Samo bes straha“ smo uključili i članove porodice, prijatelje i kolege sa Prve TV, O2 i B92, pa su tako naša ljubav i dobra namera rasle. Poruku je dalje preuzela publika – gledaoci, slušaoci, jutjuberi, tviteraši, influenseri… Promovisali su poruku protiv nasilja i tako smo dobili jak odjek koji prevazilazi muzičko takmičenje. Jasno se videlo da smo kolektivno željni lepe poruke, podrške, ljubavi, sveže energije. Lično, najveću satisfakciju su mi dali klinci koji pevaju našu pesmu kao himnu i žene koje su u njoj našle podršku.
Nataša: Zadovoljni smo. Smireniji svakako u odnosu na početak kampanje kada nismo znali da li će ljudi prepoznati našu ideju. Bilo je mnogo njih koji su nas kritikovali da koristimo položaj koji imamo, što mi je neverovatno. Naravno da ćemo da koristimo položaj da ukažemo na stvari koje možda mogu da se isprave. Svako od takmičara je imao prava da se promoviše i svako je to iskoristio najbolje što je umeo. Teško će me reklama naterati da kupim proizvod koji me ne zanima i ne treba mi. Mi se nismo reklamirali, mi smo slali jasnu poruku i bili smo svesni da u ovom društvu teško da možemo da pobedimo, ali makar možemo da se čujemo.
Koliko je neobično što je u jednom i dalje prilično patrijarhalnom društvu najviše simpatija publike osvojila pesma sa jasnom feminističkom porukom? Kako ste ih osvojili?
Nemanja: Osmislili smo vrlo dobru kampanju i kolege iz svih sfera su nas podržale svim kapacitetima. Najviše pohvala i pokuda smo dobili baš za kampanju. Kad bih sad zahvaljivao svima koji su nam pomogli, ovaj intervju bi bio na desetak strana, ali zahvalnost je tu. Neizmerna. Međutim, proizvod sa najviše reklama nije uvek i onaj sa najvećom prodajom, te je još bitnije da je naša poruka tako dobro prihvaćena. Ona pokazuje da ovo društvo, iako patrijarhalno, ipak poseduje klicu feminizma koju sad treba dalje gajiti. Sve nas poražava statistika iz godine u godinu o broju ubijenih žena u porodičnom nasilju, ali o tome uvek u medijima govore tamo neki stručnjaci, tamo nekim suvoparnim jezikom, u tamo nekim brojkama i sve ove godine ništa nisu uspeli da promene i poprave. Nataša i Una su pak samo žene i ponudile su svoje rešenje: ljubav.
Una: Nažalost, tema za koju smo se opredelile je više nego aktuelna. Statistika jeste poražavajuća, a nasilje je duboko utkano u svaku sferu našeg društva, a i prevazilazi granice Srbije. Naša pesma jeste usmerena na osnaživanje žena, ali je i poruka protiv svake vrste nasilja. Buđenje ženske energije se dešava na univerzalnom nivou, bili mi svesni toga ili ne. Bez obzira na bilo koje etiketiranje i smeštanje u folder feminizma ili bilo koji drugi, na suptilnim nivoima našeg bića, svakome od nas je bliska ta majčinska energija iz koje potičemo, tu je sva naša nežnost i naša snaga. Činjenica je da je ženama u savremenom društvu potrebno mnogo više snage da se izbore sa svakodnevnim izazovima. Izložene smo diskriminaciji, osudama, nepristojnim ponudama, borbi… a naša pesma u sebi nosi snagu, pokretačku energiju i podršku da shvatimo da nismo same i da snagu uvek možemo naći u svojoj sestri, majci, prijateljici i što je najvažnije – u sebi!
Nataša: Izgleda da mi ipak nismo skroz to društvo! Naša poruka je doprla i do ljudi koji se na bilo koji način osećaju ugroženi i potrebno im je osnaživanje i osvešćivanje. Slali su nam poruke podrške i ohrabrivali nas da nastavimo kampanju i da se naš poziv na akciju ne završi samo na pesmi. Mislim da smo osvojili jedni druge, da smo se prepoznali i utešili. Sad je vreme da se presaberemo, prebrojimo i nastavimo gde smo stali. Srećom, ima nas!
Žrtve bi trebalo da puste glas, ali nije ideja da one srljaju u neku revoluciju i da time rizikuju svoje zdravlje ili živote. Važniji je naš glas u toj početnoj fazi.
Najavili ste da se projekat „Samo bez straha“ ne završava Beovizijom, nego da je tako samo započet. Koji su dalji koraci koje planirate u vezi sa tim?
Nemanja: Nismo imali vremena ni da se naspavamo od Beovizije, a već smo iz priče krenuli u dela. Odmah posle takmičenja pozivali smo slušaoce Play radija da nam šalju najosnovnije higijenske proizvode za žene nastanjene u Prihvatilištu za stara i odrasla lica. Osmog marta smo se uputili u Kumodrašku 226a gde su Nataša i Una, uz podršku prijateljica iz „Kluba srećnih žena“, obradovale preko 50 žena koje nemaju ni ono najosnovnije. Istog dana devojke su animirale dobrovoljne davaoce u Institutu za transfuziju krvi u okviru akcije „Ništa bez žena“. Uključile su se i u zanimljivu akciju gde su poznate žene na popularnim patikama pisale poruke drugim ženama. Sva ta obuća, sa porukama osnaživanja, biće odneta u Sigurnu kuću. I tu nije kraj, u planu nam je i jedan veći događaj koji upravo pripremamo. Kampanja „Samo bez straha“ nema rok trajanja, posvetićemo joj se sve dok glavna tema u vestima ne bude prognoza vremena.
Una: „Samo bez straha“ je kampanja koja je inicirana pesmom, ali ona poziva sve nas, odgovorne članove društva, da se uključimo i damo svoj doprinos bilo kojoj ugroženoj grupi. Odmah po završetku Beovizije uključili smo se u humanitarne akcije pomoći ugroženim grupama. Odgovornost je svih nas koji se bavimo javnim poslom da iskoristimo sve svoje potencijale u borbi za ljubav, pravdu i podizanje svesti društva. Naša je misija da uvežemo ljude koji imaju potencijala da pomognu onima kojima je pomoć neophodna.
Nataša: Ono što nas je iznenadilo i što nismo predvideli je čitava armija devojčica koje nam šalju svoje verzije pesme „Samo bez straha“ i mislim da je tu takođe klica jedne nove ideje. Klinci neverovatno precizno procenjuju šta je ispravno i kvalitetno i ako možemo da dopremo do ovih mladih dama, naša poruka dobija potpuno novo svetlo, smisao i novu nadu.
Za poslednje tri godine u Srbiji gotovo 100 žena ubili su partneri. Zbog čega mislite da je nasilje u porodici toliko rasprostranjeno kod nas?
Nemanja: Loši primeri. Ne znam šta drugo da kažem. U emisiji na javnom servisu možemo da vidimo kako mladoženja priznaje da nekad šamara svoju verenicu, dok njena majka kaže da je ona to zaslužila. Godinama i na drugim televizijama imamo 24 sata dnevno rijaliti programe gde se učesnici huškaju da se svađaju i tuku u prajm tajm terminu. Ne kažem da su mediji jedini krivi, ali u zemlji koja je rekorder po vremenu provedenom ispred TV prijemnika imamo baš loše primere u svakom trenutku.
Una: Nasilje i objektivizacija žena kao da je postalo deo našeg folklora. Žene se kupuju na svadbama, kao predmeti. Postaju vlasništvo kupca koji onda sebi daje za pravo da može da uradi sa njima šta god želi ukoliko se ne ponašaju u skladu sa njegovim očekivanjima. Godinama su nas bake i majke učile da ćutimo i trpimo jer to tako ide i uvek može gore. U isto vreme, dečake učimo da nije muški plakati, pokazivati emocije… Mnogo će godina morati da prođe kako bismo iskorenili ove navike iz naših gena.
Nataša: Institucije su tek odskoro počele sa uvezivanjem resursa i razmenom informacija. I dalje imamo sindrom da lečimo, a ne da sprečavamo. Mi nismo bogata zemlja, nema mnogo opcija za one koji odluče da napuste situaciju koja ih životno ugrožava ili jednostavno nemaju snage. Žrtvama je fokus na tome kako da preguraju dan, one su oslabljene na fizičkom, psihičkom, emotivnom, socijalnom i još ko zna kom nivou i to nije samo srpski, već je globalni problem. Takođe, nema mnogo organizacija koje se bave preventivom, a treba prepoznati nasilnika, treba strateški reagovati u tim situacijama, bilo da vas neko napadne na ulici ili da živite sa zlotvorom.
Nazire li se rešenje i kako ga vi vidite? Da li je dovoljno da samo žrtve nasilja puste glas ili moramo svi da budemo mnogo, mnogo glasniji? I u kom pravcu usmeriti glas da bi se stvari konačno promenile nabolje?
Nemanja: Baš kao što su i Nataša i Una pustile glas, da, tako moramo i svi mi. Ono što je nas iznenadilo tokom čitave kampanje jesu poruke koje smo dobijali od slušalaca jer smo najviše o svemu pričali na svom radiju. Pored neverovatne podrške, stizale su i poruke zahvalnosti žena koje su bile žrtve nasilja. One su bez straha ispričale svoju priču i dale vetar u leđa Nataši i Uni, svima nama uključenim u projekat, a verujem i mnogim drugim ženama. Srećni smo što Play radio čuje najviše ljudi u Srbiji i što možemo da koristimo svoju kuću za ovakve projekte. Međutim, nekada nemamo radio-stanicu na raspolaganju, imamo samo svoj telefon. I to je nekad dovoljno. Pozovite pomoć, prijavite nasilnike, tvitujte poruke podrške, delite slike i snimke upozorenja… Samo bez straha!
Una: Prve korake možemo preduzeti tako što ćemo učiti svoju decu da vole i poštuju druge; da rešavaju probleme iskrenošću i razgovorom; da ne trpe i ne ćute po svaku cenu; da je u redu biti sam sa sobom jer jedino u miru sa sobom možemo biti u ljubavi i u miru sa drugima. Ne treba da čekamo na sistemske promene sa vrha jer onda odgovornost prebacujemo sa sebe na druge i tu nema nekih većih promena. Moramo da budemo promena i da živimo tu promenu koju želimo da vidimo u svom društvu. Naravno, država nosi veliku odgovornost, ali (kao što je i sama Beovizija bila primer) izgleda da je narod mnogo spremniji na ovu poruku.
Nataša: Žrtve bi trebalo da puste glas, ali nije ideja da one srljaju u neku revoluciju i da time rizikuju svoje zdravlje ili živote. Važniji je naš glas u toj početnoj fazi. Glasno ih upućujemo na one koji mogu da pomognu, uvezujemo sa organizacijama koje imaju fizička i pravna rešenja za njihovu situaciju. To su sitni koraci i ne zahtevaju mnogo od žrtava, a mogu mnogo da im znače. Nekada vam detalj, informacija, kontakt otvara potpuno novi put.
Tekst: Anja Stanišić
Foto: Webtise
