Većina nas obično ne razmišlja o Zemljinom kovitlajućem sadržaju sve dok nas ne uzdrma neki iznenadni pokret, zemljotres ili vulkanska erupcija.
Geolozi, koji se bave dinamikom Zemljine unutrašnjosti, upravo su otkrili da se Zemljino čvrsto gvozdeno unutrašnje jezgro – koje se obično okreće unutar rastopljenog spoljašnjeg omotača bez trenja – gotovo zaustavilo.
Pre nego što počnemo da paničimo, setimo se SF filma Jezgro koji je pre dve decenije predvideo ovaj događaj u nadi da će pronaći rešenje – ovo nije prvi put da je zabeležen takav slučaj. Nije čak ni prvi u novijoj istoriji.
„Zabeležili smo iznenađujuće podatke koji ukazuju na to da je unutrašnje jezgro skoro prestalo sa rotacijom u poslednjoj deceniji i da možda doživljava preokret sudeći prema višedecenijskim oscilacijama zabeleženih početkom sedamdesetih“, naveli su geofizičari Ji Jang i Sjaodong Song sa Univerziteta u Pekingu, u svom nedavno objavljenom radu.
Mi tek nekoliko decenija znamo kako Zemljino unutrašnje jezgro rotira u odnosu na omotač iznad njega – to su 1996. godine potvrdili Song i njegov kolega seizmolog Pol Ričards sa Univerziteta Kolumbija. Pre njihovog rada, ideja da se unutrašnje Zemljino jezgro rotira odvojeno od ostatka planete bila je nepotvrđena teorija, nastala na nedokazanom modelu Zemljinog magnetnog polja.
Od tada, naučnici pokušavaju da otkriju – sa udaljenosti od 5100 kilometara – koliko brzo ili sporo se okreće Zemljino unutrašnje jezgro. U početku se smatralo da Zemljino jezgro pravi punu revoluciju svakih 400 godina, pokretano elektromagnetnim momentom i balansirano gravitacionim povlačenjem. Ali drugi naučnici ubrzo su izneli teoriju da se okreće mnogo sporije, i da mu je potrebno hiljadu i više godina da napravi pun krug. O brzini ove rotacije i da li ona varira i danas se raspravlja.
U nameri da dodatno istraži ovaj problem Song se vratio istoj metodi koji su on i Ričards koristili kako bi zaključili da se Zemljino jezgro okreće. Duo je 1996. godine pratio očitavanja seizmičkih talasa od ponovljenih zemljotresa nazvanih dubleti koji su prolazili kroz unutrašnje jezgro, od južnog Atlantika do Aljaske, između 1967. i 1995. godine.
Da se unutrašnje jezgro nije pomerilo, udarni talasi bi trebalo da pređu isti put. Ali Song i Ričards su pokazali da su seizmički talasi bili za delić sekunde brži od šezdesetih do devedesetih godina.
Sada, u novoj studiji sa Jangom, Song je pregledao te stare podatke i uporedio ih sa novijim obrascima skoro identičnih seizmičkih talasa koji ukazuju da se unutrašnje jezgro toliku usporilo da gotovo ne mrda – i čak bi moglo da promeni smer.
Otkrili su da su od 2009. godine putanje koje su ranije pokazivale značajne vremenske varijacije pokazale male promene dok su seizmički talasi prolazili kroz jezgro i izlazili na drugu stranu. Bilo koja vremenska razlika je nestala.
„Ovaj globalno konzistentan obrazac ukazuje da je rotacija unutrašnjeg jezgra nedavno pauzirana“, pišu Jang i Song, prenosi Science Alert.
Takođe se čini da je ovo nedavno zaustavljanje unutrašnjeg jezgra povezano sa preokretom rotacije, dodaju Jang i Song, čvrsta gvozdena sfera klizi nazad u drugu stranu kao deo oscilacija koje se pojavljuju na nekih sedam decenija.
Na osnovu njihovih proračuna, mala neravnoteža u elektromagnetnim i gravitacionim silama bila bi dovoljna da uspori, a zatim preokrene rotaciju unutrašnjeg jezgra kao što je primećeno.
Ali to nije sve. Istraživači ističu da se ova sedmodecenijska promena poklapa sa drugim periodičnim promenama koje se mogu primetiti na površini Zemlje, u dužini dana i magnetnom polju, od kojih obe imaju periodičnost od šest do sedam decenija. Čini se da se višedecenijski obrasci u posmatranju klime, globalne srednje temperature i porasta nivoa mora, čudno poklapaju.
Prema Jangu i Songu, ove česte, sporo pomerajuće, jedva primetne oscilacije koja se okreću napred-nazad svakih 60 do 70 godina, čini se da ukazuju na „rezonantni sistem u različitim slojevima Zemlje” – kao da planeta prati neku melodiju .
Budući da se veruje da je unutrašnje jezgro Zemlje dinamički povezano sa spoljnim slojevima, vezano za spoljašnje jezgro elektromagnetnim talasima i vezano za plašt gravitacionim silama, studija bi takođe mogla da pomogne našem razumevanju kako procesi duboko u našoj planeti utiču na njenu površinu – tanka kora na kojoj živimo, sedi na vrhu uskovitlane unutrašnjosti.
„Ova zapažanja pružaju dokaze za dinamičke interakcije između slojeva Zemlje, od najdublje unutrašnjosti do površine“, zaključuju Jang i Song.
Studija je objavljena u časopisu Nature Geoscience.
Foto: Pixabay
