Posebna, predana, glumica specifičnog osećaja, Sanja Mikitišin već godinama u kontinuitetu niže značajne role u Srpskom narodnom pozorištu.
Kako opisuju njene kolege, Sanja Mikitišin je prijatna i predusretljiva i posvećena stalnom usavršavanju. Još jedna uloga naći će se u njenoj bogatoj biografiji – uloga Eve Šulc u predstavi „Osamnaest mačaka i limar Herman Brum“ Miloša Nikolića. Biće premijerno izvedena 23. aprila, na Kamernoj sceni SNP-a.
Ovaj laki komad o smešnom i gnusnom na scenu postavlja reditelj Ivan Cerović, dok su u podeli i Nebojša Savić i Ljubiša Milišić. Za dramski oblik bio je zadužen Božidar Knežević.
Za ulogu Eve Šulc, Sanja kaže da ju je zanimljivo igrati jer je vrlo nepredvidiva.
„Usled bola koji je trpela godinama, ona je našla jednu drugu vrstu percepcije, a to je čitanje. Takođe, ona obraća pažnju na detalje, primećuje one koje drugi, možda, ne bi videli. Otuda njena opsesija čitanjem novina, kao i fotografsko pamćenje. I ona se razvija u predstavi – vrlo tiha žena, postaje vrlo opasna”, ističe Sanja.
I ova uloga od Sanje je zahtevala fizičku spremnost ali ona je svakako u treningu budući da svaki slobodan trenutak koristi da bude u prirodi pored Dunava ili u šetnji, trčanju i vožnji bicikla. Takođe, pohađala je program glume po metodama Čehova i Strazbera – ključnim glumačkim i pedagoškim metodama XX veka. Te radionice promenile su je i profesionalno i privatno. Tango je posebno inspiriše i dala je sebi zadatak da ga savlada. Ali kako sama naglašava, ona je na prvom mestu mama!
Sanja Mikitišin je od 2011. godine stalna članica Srpskog narodnog pozorišta. Svoj profesionalni angažman počela je u Kikindi, a nakon toga je gotovo 10 godina radila u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“. Njene značajne uloge u pozorištu su Lora, u predstavi „Staklena Menažerija“, Ljubov Andrejevna u „Višnjiku“, uloga Filamente u predstavi „Učene žene“, Barbare u „Audiciji“, Sonje u predstavi „Profil Vanja“. Zapaženu ulogu ostvarila je predstavi „Na Drini ćuprija“ reditelja Kokana Mladenovića.
Za Original, Sanja Mikitišin pričala je o novoj predstavi, o miru, o izazovima majčinstva, ali i o tome koliko su je uloge menjale.
Radnja predstave smeštena je u ’99. godinu i dvorište limara Hermana Bruma, koji u goste poziva snimatelja Gerharda Kesela jer želi profesionalno da ga angažuje. Dvorište je sa svih strana zatvoreno, poput zatvorskog i uz pomoć Eve Šulc, limar počinje svoju malu zavereničku igru. Zbog čega se on i Eva opredeljuju na to? Osvrnimo se na fabulu komada.
– Svaki od ova dva lika ima svoje razloge zbog kojih se upustio u ovu zavereničku igru. Ne bih puno da otkrivam fabulu komada, jer je u pitanju psihološka drama sa elementima trilera, horora i linčovske crnohumorne začudnosti. Eva je arhetipski žrtva, kolateralna šteta jednog vremena. Njen devojački, nevini život je prekinut u momentu kada je tek trebao da se rascveta. Uzrok tome je, na društvenom nivou, tragični Drugi svetski rat, a na ličnom nivou, gubitak voljenog brata koji je ubijen od strane kolega vojnika, jer je odbio da snima streljanje nevinih ljudi.
Do kraja rata ona je bila sestra izdajice, a posle rata, njen brat nikad nije rehabilitovan, samim tim ni ona. Učinjena je nepravda, a ona nije umela da se nosi sa time. Zaplovila je u neku vrstu „autizma” – zatvorenosti prema svetu. Živela je u svetu novina, a ljubav prema bratu nadomestila ljubavlju prema liku i delu Elvisa Prislija, simbolu lepog i nežnog, što je njoj na ekstreman način oduzeto. Neko je morao da plati za tu nepravdu.
Zbog čega je Evi Šulc krivlji Kesel od Bruma, koji jeste zločinac?
– Tu postoji momenat priznavanja krivice, katarze, koju je Brum proživeo i Eva to zna. To ne umanjuje njegov zločin, ali ona duboko u sebi oseća da je dželat priznao krivicu i na neki način mu prašta. Na kraju krajeva, nema tu racionalnog objašnjenja. Ona, kao žrtva, je morala da oprosti dželatu koji se kaje, da bi sama ostala živa i našla neki smisao. Ja tako vidim njeno postojanje.
Kako posmatramo svedoke u zločinu? Da li ih opravdavamo činjenicom da je rat i da je u ratu sve dozvoljeno ili su ipak imali izbora? Da li uvek imamo izbora?
– To je generalno veliko pitanje. U jednom momentu Kesel pita: „Vi mislite da je snimanje ubijanja jelena isto što i ubijanje jelena?”. Svedoci koji ćute i mirno posmatraju nepravdu, jesu zločinci. Toliki ratovi, zločini, genocidi su se desili iz baš tog razloga. Svi mi imamo izbora, samo antičkih heroja više nema ili ih skoro uopšte nema.
Eva je u komadu autistična. Ona razume samo Bruma, ali ne i ostale. Da li je Evin “autizam” deo zavereničke igre ili je zaista takva? Kakva je Eva žena?
– Taj “autizam” je više posledica niza okolnosti koji su se desili u njenom životu. To je mehanizam odbrane, način da opstane. Ona je vrlo svesna zavereničke igre. Tokom komada ona se opušta i otkriva se neka druga Eva, koja na njen svojstven način uživa u sprovođenju pravde, isterivanju Đavola. Srećemo puno Eva u našim životima i često ih nazivamo jadnicama, čudakinjama, a ne pitamo se koji je uzrok njihove nesreće.
Predstava otvara mnoštvo pitanja. Kako vidite njenu budućnost?
– Mislim da smo napravili predstavu kakvu nemamo u SNP-u. Uzbudljiva je, začudna i kako odmiče radnja, sve postaje jasno. Gledalac će se sigurno poistovetiti sa žrtvom u komadu, gospodinom Keselom, jer kao u nekom filmu publika gleda šta se dešava na sceni iz njegovog subjektivnog ugla. Uverena sam da će ova predstava imati dug život i svoje fanove.
Iza vas je bogata biografija, prepuna likova koje ste izneli na izvanredan način. Glumica ste širokog dijapazona uloga, te je i repertoar SNP-a gotovo nezamisliv bez vas. Ali, ko je Sanja Mikitišin van pozornice?
– Hvala na tom zapažanju, ja nemam baš takvo mišljenje o sebi. Istina je da imam puno uloga u svom pozorištu, dosta igram i radujem se tome. Mislim da sam u odličnom treningu. Međutim, pozorište je neka vrste lutrije, nikada ne znate da li će neke predstave zaživeti, a samim tim da li će neke uloge biti dugovečne.
Mislim da je moj privatan život vrlo jednostavan. Imam iste obaveze kao i svaka druga majka i domaćica: kuvam, perem, čistim, idem u nabavke, šetam psa, peglam (hahaha, to baš ne volim). U svemu tome pokušavam da nađem vremena samo za sebe. Negujem trenutke u kojima se družim i u ljubavi sam sa jednom kreativnom i radoznalom Sanjom.
Gde volite da provodite svoje slobodno vreme? Koji je to kutak koji vam pruža mir i utočište?
– Ja sam u suštini svog bića Putnik. Pokret je moje prirodno stanje. Volim da se krećem kad god imam slobodnog vremena. Da li je to trčanje na keju, vožnja bicikla, odlazak na neki izlet ili kratki put. Volim vodu, veliku vodu. Često se osamljujem na vikendici pored Dunava, gde se reka i ja iskreno ispričamo.
Mama ste 19-godišnjeg Alekse. Kako funkcionišete? Kako se nosite sa čarima njegovog odrastanja?
– Aleksa je moj najveći ponos. Svakog dana sve više uviđam u kakvog divnog muškarca izrasta. Roditeljstvo je nešto što nas oplemenjuje, menja, uči i podseća da gajimo dete u sebi i da ga pazimo i negujemo. Dete mora da ima svoju slobodu, da mu polako pomeramo granice i spremamo ga da poleti u ogroman prostor u kom ne zna šta ga čeka. Moje dete je neobično za današnja vremena. Jedan moj prijatelj je rekao da je usamljeni renesansni momak u svetu Hi-Tech-a, igrica… On ima razna interesovanja, ali u osnovi ga interesuje čovek.
Kada posmatrate sebe sada i setite se sebe na početku karijere, šta je najveća promena koju vidite i da li smatrate da su vas uloge koje ste igrali, oblikovale i kao ličnost, ne samo kao glumicu?
– Svaka uloga je ostavila trag u meni. Svaka uloga me je menjala, naučila nešto novo. Sve one žive u meni i sa svakom od njih ponekad popričam, konsultujem se. Zvuči šizofreno, naprotiv, to je moje bogatstvo, iskustvo koje koristim u sadašnjem trenutku. Sa svakom ulogom, svakim novim danom učim nešto novo, menjam sebe na bolje, pomeram svoje granice, učim da volim i cenim sebe. Nikad nije kasno za to.
Vidi i: Kako smo iz crtanih filmova naučili klasičnu muziku
Intervju: Gala Gajin
Foto: Privatna arhiva
