Poslednjih dana, Novak i Jelena Đoković su bili u žiži javnosti i tema mnogih polemika, rasprava, pa i napada. Originalna zajednica shvata važnost podrške i energije koja se prenosi rečima i zajednica blogera i članova Viber zajednice je udruženim snagama poslala pisma podrške ne samo Novaku i Jeleni kao osobama, već i idejama i vrednostima koje zastupaju, promovišu i žive.
Neke od poruka poslatih na mejl Originala prenosimo sa željom da pokažemo da pored onoga što se glasno čuje postoje ljudi, glasovi i srca koji kucaju u ritmu ljubavi.
U drugima vidimo samo ono što nosimo u sebi. Ništa manje i ništa više.
Živimo u vremenu u kome je ljudima teško da poveruju da postoji neko ko sve što radi to radi čista srca, ko u svako svoje delo, svaki svoj postupak ugradi deo sebe i ogromnu ljubav. U loše lako poverujemo jer nam se servira na svakom koraku. U laži lako poverujemo. Navikli smo da živimo sa njima. U prazne reči lako poverujemo. Praznim obećanjima hranimo se godinama… Trudimo se da stanemo na put svemu što je drugačije i što na neki način “štrči”, umesto da raširenih ruku dočekamo promene, ljubav i dobrotu.
Provlače se neki tekstovi svi napisani na istu foru kako je Novak ispao naivan. Moje mišljenje se u samom startu mimoilazi sa ovim tvrdnjama. Nije Novak ispao naivan, Novak je išao srcem. On ne ume drugačije. Uvek ga vodi topla ljudska želja da pomogne, ohrabri, pokaže da možemo i moramo drugačije. I hvala mu na tome.
Novaku želim da poručim da bude ponosan na sebe i na svoja dela. Mi smo ponosni što možemo da se zovemo njegovim sunarodnicima.
Jeleni želim da poručim da je uvek bila i da će uvek biti žena kojoj se divim.
Za kraj ovog malog teksta ostavljam Rumijeve stihove.
“U darežljivosti i pomaganju budi poput tekuće vode.
U milosrđu i dobročinstvu budi poput Sunca.
U dobronamernosti budi poput mora…”
Milica Milenković
Šaljem svu svoju ljubav i dobre želje iz mog zatočeništva u Francuskoj. Prva dva vikenda Adria turneje pomogla su mi da budem zdravija i vratila mi radost u život. Nažalost nakon toga, opet je sve krenulo nizbrdo! ozbiljno, oboje ste voljeni u stvari milioni. Zadržite veru.
Linda Matić
Draga Jelena i dragi Novače,
Povremeno objavljujem tekstove na blogu na sajtu Originala. Razlog da pišem blogu bio je taj da svoje čitaoce preusmerim sa starog bloga na sajtu Original Magazina kako bi uz sadržaje koje taj sajt ima bili povezani sa informacijama o radu Fondacije Đoković i formirali lakše svoj vrednosni sistem koji ih vodi kroz život, a to su uglavnom divni mladi ljudi.
Sve šta ste do sada uradili i oni i ja shvatili smo kao pružanje podrške nama ljudima kojima podrška često nedostaje. Mnogo nam ta podrška znači. Hvala Vam!
U ovom naletu negativnih kritika poželela sam da osetite jednu iskrenu zahvalnost svih ljudi koji prepoznaju svrhu i smisao vašeg rada. Kada smo razgovarali o tome da napišemo ove poruke podrške za vas ja sam napisala ceo tekst, jednostavno se napisao sam kroz potrebu da se izrazim.
Ovom prilikom bih želela pored tog teksta da opet kažem da sam Vam kao pojedinac iskreno zahvalna za kontinuirane edukativne sadržaje koji me motivišu da učim, da napredujem, i da menjam sve ono šta iskreno želim. Nekada ne možemo da promenimo baš sve šta želimo. Sada ne možemo da promenimo tok kritika i njihovih sadržaja usmerenih ka vama ali možemo da naučimo jednu veliku stvar da je ljudsko zlo prisutno svuda kao vazduh. Da ga ne možemo izbeći i da će naš život biti lepši kada naučimo da živimo tako da spoljne uticaje koji dolaze do nas ne upijamo u svoja srca. Sigurna sam da vi to znate a sada to i mi koji vas volimo učimo.
Vama želim brz i uspešan oporavak, verujem da ništa nikada neće zaseniti dobro koje vas vodi kroz život i volela bih da vaša iskrenost, otvorenost, neposrednost, dostupnost i ljubav za decu, ljude planetu, sport i sam život ostane baš takva kakva jeste ogromna i nesalomiva na ponos vašoj deci!
Iskreno i toplo,
Olivera Olja Petrović
Kada bi naš zadatak na ovom svetu bio da sve ljude učinimo srećnim, bili bismo čokolada. Turobna je misao, još turobnije saznanje stečeno ličnim iskustvom, da smo najranjiviji kad smo najbolji, kad najviše sebe dajemo drugima, kada pokrenemo celo svoje biće, pokupimo sve čestice ljudskosti da bismo učinili dobro, da bismo pomogli, da bismo pružili utehu i nadu obeshrabrenima i pokleklima. I kada jednom naučite tu lekciju, odbolovaćete, jer je patnja i bol ljudska i za ljude isto koliko i plemenitost. A onda mudriji, ali ni malo pokolebani, davaćete svetu još više dobrote, jer toliko dobrote u sebi nosite da se ona mora podeliti.
Nažalost, postoje dva sveta. Vaš, i moj i cele Original komune, čine ljudi koji u sebi gaje čistu ljubav kao bezvremensko osećanje koje uslovljava svaku misao, svaku reč, svaki pokret. I postoji onaj drugi svet. Ja znam da nas ima više.
Sve prolazi, baš sve. Kako će se ceo ovaj užas pretočiti u sjajnu priču o veličanstvenoj pobedi ljubavi, dobrote i lepote nad zlom i mrakom! Znam da ćete biti ponosni kada Stefanu i Tari budete pričali tu priču.
Zagrljaj do neba! Samo ljubav! All Love!
MilaMa, Mila Marčeta
Dragi naši,
Biološki rat je počeo pre par meseci, a tada su i zli jezici krenuli na vas. Prve strele ljubomore su počeli da ispaljuju kada ste započeli lajv emisije putem vaših društvenih mreža, a onda su jedva dočekali da vas blate i posle Adria Tour-a. Znam da vas mnogo bole reči kada jezivo zagrme, kada trpite nepravdu kao ovu sada. Ja zaista verujem u ljude i njihovu dobrotu, u ideale, ljubav i sreću; ali ove sada vesti i ružne reči koje pristižu sa svih strana, a upućene su vama, mi samo dokazuju da grešim što ne verujem u mržnju, zavist i zlobu. Mnogo puta ste mi pokazali svojim primerom da kada čovek više ne može, tada najviše mora, budite strpljivi i istrajni, znam da ćete ostati hrabri i snažni i da ćete sve ovo prebroditi. Primite s radošću sva iskušenja na koja naiđete, jer posle njih nailazite na mirnu luku. Brz oporavak vam želimo! Puno pozdrava, ljubavi i zahvalnosti vam šaljemo!
Jovana Ješić – blogerka Original magazina
Divni dragi ljudi,
Šaljemo vam Zahvalnost – za sve što ste učinili i činite za nas.
Ljubav – koju deljenjem umnožavamo.
Hrabrost – koja nam je uvek potrebna, i PODRŠKU cele zajednice koje ste vi najveći deo! Kažu da posle oluje hrastovi puštaju korenje dublje, a ono što vi svojim trudom i iskrenom željom nesebično delite, toliko je snažno da ni jedna oluja ne može da sruši.
Iskrenom željom i čistim srcem, napred Đokovići!
Veliki pozdrav i puno zagrljaja, brzog ozdravljenja i novih ideja, želele vam vaši Originalci!
Andjela Ignjatović, Blogerka Original magazina
Dvanaest godina pratim Noleta, jer mi je ovo vreme u kom živimo učinio još lepšim i dražim. Moja deca su bila ljubomorna na njega, sve dok nisu shvatila zbog čega ga volim. Nije on samo tenis. Sad ga i oni vole. Volimo ga jer ima srce i satkan je iz svega što čoveka čini najboljim živim bićem, a divimo mu se jer verujemo da ima i snage da sve prepreke preskoči, da se izdigne iz svake situacije. On može sve ono što mi želimo, a ne umemo, možemo, smemo, a opet, uči nas da verujemo u čuda i ne odustajemo.
I prvog unuka sam naučila prve reči Nole i Tesla. Ostali su još mali, ali i njih ću, jer Srbija se voli tako što volimo i cenimo rad najvećih među nama. Unuku sam pokazivala knjige o njima. Ali izgleda i on je bio ljubomoran, jer je pocepao Noletov poster u sobi u kojoj se igramo. Ipak nije uspeo ceo da pocepa. Pocepao je samo onaj deo koji je mogao da dohvati.
Svi koji me znaju, znaju koliko ga volim, ali ja ne bih volela da se upoznamo. Bilo bi to na 5 min, a 5 min je meni nedovoljno. Zato pišem poruke, komentare, svud gde mogu nadajući se da će bar jedna reč doći do Noleta i izazvati mu osmeh u znak zahvalnosti za sva radovanja koja je nama poklonio.
Kakvu podršku? Zar najvećem od nas treba ohrabrenje i podrška, pitala sam se? Pa ja sam od Noleta učila da ne obraćam pažnju šta drugi pričaju. Bože, koliko je prelomnih momenata u životu imao, otpisivali ga, kritikovali ga i kusi i repati, a on svaki put nastavljao jači i bolji. Posle nekog njegovog poraza s nestrpljenjem sam čekala objavu, da me uteši. Njegovi porazi padali su mi baš, baš teško. I onda Nole objavi nešto i pokaže da život nije samo tenis, da uživa i u drugim stvarima, da je porodica u teškim trenucima najbitnija, da treba da se čuva. I tako, posle nekog vremena, osnažen opet se vrati tenisu još bolji.
Ja na ovu „hajku“ nisam obratila pažnju. Za mene ona nije postojala.
Da li je pogrešio, ili ne? Da li je trebalo da organizuje turnire ili ne?
Može da se tumači i ovako i onako. Stvarnost je onakva kakvom je ljudi vide: za dobronamerne je u redu, za zlonamerne ništa nije. A koga onda briga za njih.
Greška je samo ako ne uradimo onako kako mislimo. Greška je ako izdamo sebe. Dok god radimo po svom nahođenju, bez brige šta će drugi reći, nema greške. Nekome će se svideti, nekome neće. Uostalom, nema tog ko je svetu ugodio.
Možda je ovo što se desilo baš bilo potrebno. Nikad čovek ne zna sve. Svaka neočekivana situacija, iznenađenje, čine nas jačim, teraju da mislimo, preispitujemo se, popravljamo.
Radiš kako misliš i ne osvrćeš se. „Za dobrim konjem diže se prašina.“
Ako pođem od svog iskustva, mogu da kažem: Kad se nađem u situaciji da neko ne razume moju nameru, kad postanem skoro obeshrabrena, zavirim u svoje srce – oslušnem svoju savest. Ako me ne grize zbog onog što sam uradila, onda sve dođe na svoje mesto i bude mi nekako lakše.
Noletu je savest čista kao dečija suza i zašto da se pravda, objašnjava, izvinjava? Naišla sam juče na jednu divnu misao koja može baš na ovu situaciju da se primeni:
„Ne pravdajte se nikad, naročito onima koji vas ne vole. Oni koji vas vole, sami će vas opravdati.“
Uspešni, oni koji popravljaju svet uvek DELAJU. Ne stvara se nešto sedenjem, kritikovanjem drugih, već delima. Kreneš, nekad ne ispadne dobro, ali većinom je dobro. Tako se razlikuju veliki od malih, sokoli od pacova.
Pišem, a u stvari i ne znam šta je problem? Oko čega se digla hajka? Ja mislim da je Noletu ovo donelo samo dobro. Uzburkao je more, doživeo novo iskustvo, a svako iskustvo je dar da osetimo šta se sve krije u nama, koje novo osećanje i saznanje. Da budemo čovek u punom smislu.
Nije Nole sedeo u žabokrečini, nije brod koji truli u luci. Može biti ponosan na sebe. Od koliko divnih ljudi je dobio podršku, da mnogi mogu da mu pozavide
A to što nije ispalo kako je hteo, pa Bože moj, nisu njega dobre stvari iskalile, neko muke i trud.
Pisala bih ja još mnogo što šta, ali žao mi ako niko ne pročita. Kako reči jedne presrećne babe petoro unučadi, vaspitačice koja obožava svoje učenike zbog kojih se oseća mnogo mlađe, mogu doći do onog koga vole milioni?
Uopšte ne pomišljam da virus može nešto Noletu i Jeleni. Dobili su još neki dan da budu zajedno. Verujem da su zdravi kao dren i s nestrpljenjem čekam da nas iznenade nekom svojom čovečnom idejom i delom. „Psi laju karavani prolaze.“
Dragana Kiklić
