Svi mi težimo da budemo u balansu, zar ne? Da li znamo šta konkretno za nas predstavlja balans? Koji je to naš lični put kojim bi trebalo da se krećemo kako bismo bili u balansu?
Razmišljajući šta je za mene balans i šta sam preduzimala kako bih ga dostizala, poigrala sam se samom rečju balans i svako slovo me je podsetilo na nešto što je meni bitno i na čemu svakodnevno radim kako bih bila u harmoniji sama sa sobom, pa samim tim i sa okolinom.
Odnosi sa drugima su mi oduvek predstavljali svojevrsno ogledalo, pomoću kojeg bih osvešćivala koje to blokade imam, šta je to što mi smeta kod mene same, ali i koji su moji aduti i u kojim situacijama ispoljavam svoj pravi identitet – ono ko ja smatram za sebe da jesam u svom punom sjaju.
Nadam se da će svako ko pročita ovaj tekst biti inspirisan da se pokrene i preduzme sve ono što je potrebno da bi se osećao lepo u svojoj koži.
Budi ovde i sada. Od detinjstva sam žudela da budem radosna bez povoda, da se smejem bez razloga, da volim radi ljubavi, da budem zadovoljna radi zadovoljstva. Pratila sam svoj unutrašnji glas i podešavala se ka tom osećaju udobnosti u sopstvenom telu, pošto sam vrlo često osećala da me nešto žulja u sopstvenoj koži, imala sam česte emotivne oscilacije i večita borba sa onim ko jesam i sa onim ko nisam (a ispoljavam, da ni sama ne znam zašto).
Tokom odrastanja nailazila sam na milion slepih ulica, ali kad god bih zalutala, u meni bi se aktivirao alarm – vrati se na onaj osećaj sebe radosne, zadovoljne, spokojne. U jednom trenutku sam shvatila da ne postoje pogrešni putevi, već samo kontrasti da bi čovek spoznao sebe. Sve što nam se dešava je zapravo navigacija da dođemo do sebe stvarnog i da živimo svoj sopstveni život, a ne nasleđene genetske programe. Da mi budemo MI, u punom sjaju, i da živimo sopstveni kvalitet.
Ulazila sam milion puta u ulogu žrtve, program Kalimero – nepravda, pa to ti je, živela po uverenjima porodice ili okoline i onda se ponašala buntovnički. Ali u jednom trenutku bi mi se samo aktivirao unutrašnji glas i bez traženja izgovora i bez prolongiranja, vraćala bih se na svoj put i pokušavala bih da sve izazove pretvorim u svoju snagu, da sve svoje reakcije koristim kao personalnu navigaciju do sebe radosne. Tada bih shvatala šta znači u praksi živeti sadašnji trenutak, biti svestan, zadovoljavati potrebe svog pravog JA, a ne robovati nekim obrascima koji me opsedaju i stvaraju nemire.
Rečenica koja me možda najbolje opisuje je: „Ne vidim nikada problem, već samo rešenje”, odnosno uvek se fokusiram na to da uvek izvučem maksimum iz sebe i određene situacije.
Umesto da tražim krivce, pronalazim izgovore, da žalim samu sebe, uvek usmerim energiju na razrešenje pomoću resursa koji su mi na raspolaganju koliki god da su, ili određenu situaciju tretiram kao naučenu lekciju.
Zaista je vrlo bitno na šta usmeravamo svoju pažnju i da li možemo da naučimo svoju energiju da radi za nas, a ne protiv nas. Sve ono što nas čini, u celini, treba da usmeravamo da iz nas izvuče najbolje i smatram da smo mi u potpunosti odgovorni za kvalitet svog života. Kada prestanemo da se služimo izgovorima, preduzećemo akcije koje učvršćuju naš identiet.
Asertivnost. Oduvek sam želelela da me taj epitet krasi. Da pre svega prepoznajem svoju istinu i da je sasvim prirodno izražavam. Da moja samouverenost bude moja prirodnost i krotkost, a ne moja usiljenost i borbeni stav. Želela sam da prirodno izražavam svoje misli, osećanja i stavove na direktan ali iskren i umeren način, a da to deluje inspirišuće i motivišuće za okolinu, a ne da budem u konfliktu sa njima.
Tokom odrastanja, ugledala sam se na ljude oko sebe koji su me inspirisali da budem onakva kakva zaista jesam, i želela sam da sutra i ja budem neko ko će inspirisati druge. Još od detinjstva, jačala sam svest o sebi, kroz rad na sebi i neopozivo sam uvek birala sebe – da živim svoju vrednost i svoju sopstvenu priču.
Jedan moj prijatelj jednom mi je rekao: „Kažu, samo radi na sebi, radi…ja ne mogu više…hoću malo da uživam.” Umesto da smatramo da je „rad na sebi” borba, muka, teškoća, moramo u sebi promeniti taj obrazac u onaj koji je istina – da je rad na sebi uživanje samo po sebi jer nas vodi do sebe stvarnog, budnog, do najbolje verzije sebe.
Takvim uverenjem sam se uvek vodila, tako da sam posle dosta godina rada na sebi toliko zavolela izazove jer su me oni činili još bližom sa sobom i zahvaljujući njima ja imam mogućnost da rastem, razvijam se i proširujem svoje kapacitete – i za ljubav, i za radost, i za uspeh, i za zadovoljstvo.
Oduvek mi je bilo bitno da se podesim na svoj kod, da razumem sebe i svoje potrebe jer upoznavanje sebe i otkrivanje svoje svrhe, oduvek je bila moja esencijalna potreba u ravni sa onima koje se klasifikuju kao fiziološke potrebe.
Tokom suočavanja sa izazovima bilo je mnogo trenutaka kada sam mislila da neću moći da nastavim dalje, da ustanem i da izdržim toliki pritisak, ali bila sam uporna i istrajna i borila se do poslednjeg atoma snage i onda je neočekivano dolazilo do obrta situacije i, kao u nekoj igrici, uspela bih da pređem na sledeći nivo.
Onda bih bila prezahvalna tome nečemu što je stalo na moj put da privuče moju pažnju i usmeri me da izbacim iz svog života i iz sebe sve ono što je toksično.
Lakoća. Ljudi često brkaju pojmove i pod lakoćom života podrazumevaju „kako ćemo – lako ćemo”, ili materijalnim bogatstvom misle da će rešiti sve probleme, pa samim tim i unutrašnje konflikte. Takvi stavovi ukazuju na to da se plašimo da ćemo biti ismejani ili odbačeni ili ne želimo da izađemo iz svoje zone komfora i preuzmemo potpunu odgovornost za svoj život. Lakoća za mene predstavlja ono što sam radom na sebi dostigla, a to je da danas mnogo brže i laganije prolazim kroz životne faze i da to ne znači da probleme nemam, nego se jednostavno sa njima suočavam bez odlaganja i transformišem ih u energiju za ono ko ja zaista jesam.
Da bismo bili stabilni i imali samopuzdanje, vrlo je bitno na platformi kojih navika funkcioniše naš „autopilot”.Kada u svoj život integrišemo navike koje nas podržavaju i učvršćuju naš stvarni identitet, počinjemo da verujemo sebi i da prihvatamo sebe kao svoj najveći oslonac.
Što bi Džejms Klir rekao: „Navike su kamata na kamatu u procesu samopoboljšanja. Efekti naših navika se množe dok ih ponavljamo.” Takođe je bitno da se ne vezujemo za određene navike, već čim vidimo da njihov efekat slabi, treba da ih modifikujemo ili zamenimo novim, jer kako se mi menjamo, menjaju se naše potrebe i želje.
Autentičnost moga bića je u tome što sam pokretač, što imam sposobnost da razumem ljude oko sebe, da jasno vidim o čemu se zapravo radi, koja su to uverenja koja ih blokiraju. Sve ono što me čini saosećajnom u odnosu sa drugima razvijala sam mnogo godina radeći na sebi. Prihvatala sam svoj put, sebe, porodicu, okolinu. U svemu sam tražila dobro i pozitivno i nisam se mirila sa činjenicom da negativno postoji samo da bi nas porazilo, već sam uvek bila vođena time da to što se dešava ima za cilj da izvuče iz nas maksimum.
Autentično je u meni i to što sam vatrena, što imam veliko samopouzdanje i što sam lider. Uživam u tome da inspirišem druge i da ih pokrećem – svojim primerom, da otkriju ono po čemu su oni jedinstveni kao što sam ja otkrila, ali otkrivam i dalje, jer se rad na sebi nikada ne završava već se stalno proširuju naše mogućnosti.
Svi smo mi došli na ovaj svet sa nekom svrhom i zašto se ne bismo upustili u avanturu zvanu život, da otkrijemo koja je to svrha. Osvešćivanjem svoje prave prirode, prihvatanjem sebe i svoje autentičnosti, oslobađamo kanal za nesmetano izražavanje sopstvene originalnosti i totalno prirodno i jednostavno izražavamo svoju istinu.
Namera. Veoma moćna reč. Zaista nije bitno šta smo rekli ili uradili, već je najbitnija namera koja prethodi tim rečima i delima. Da li pomažemo drugima da bismo istakli sebe, svoju moć, da bismo komandovali drugima ili ih možda omalovažili, ili neke svoje hendikepe prikrili. Ili jednostavno zato što volimo čoveka kao biće, zato što nas fascinira koliko je čovek savršen i zaista pravo čudo prirode. Toliko izlizan termin „zakon privlačenja”, ali zaista sto posto istina, jer zaista „kakve su nam misli, takav nam je život”.
Zasigurno da život nije lak, ali ga mi činimo lakim – promenom svoje percepcije i shvatanjem da menjajući prošlost (transformacijom emocija u vezi sa situacijama iz prošlosti koje nas muče) zaista utičemo na svoju budućnost. Svaki pad je nova naučena lekcija koja čini našu mudrost, našu snagu. Svaki čovek bi trebalo da se zapita koja je namera onoga što izgovara, definiše, radi…
Iskrenost sa sobom je veoma bitna, jer kada stvari nazovemo pravim imenom i posložimo sve kako zaista jeste, dajemo mogućnost sebi da budemo srećni i zadovoljni sobom, jer smo u istini. Da bismo ispunili svoj potencijal, moramo svoju pažnju da usmerimo na prihvatanje sebe u potpunosti, sebe sa svim potrebama, željama i fazama, sa svima onima koji nas okružuju bez otpisivanja ili etiketiranja.
Potrebno je da osetimo da smo mi zaista kreatori svog života kroz odluku kako ćemo se osećati i da stvari posmatramo iz šire perspektive; da budemo zahvalni na onome što imamo, i na svemu onome što dolazi u naš život, da bismo privlačili obilje u svakom pogledu.
Sloboda. Ono za čim mislim da svaki čovek teži jeste da izađe iz stege kauzalnosti. Ljudi su danas umorni od imperativa: radi ovo, radi ono, da bi bio ovo ili ono… U današnjem modernom svetu, gde postoji bezbroj mogućnosti, zapravo je naša iskonska priroda zapostavljena. Vezujemo se za nešto što nam ne prija, pod pritiskom smo okoline i gubimo sebe. Bezbroj saveta, tehnika, metoda… Zaista, danas velika ponuda svega… a mi sve dalji od sebe – svoje prave prirode – one intuitivne i zaista jedine i sto posto istinite.
Vrlo je bitno da slušamo sebe, da komuniciramo sa sobom i da živimo po onim uverenjima koja nas unapređuju, jačaju i čine da budemo zahvalni i srećni. Držimo se uverenja koja nam ne čine naše najveće i najviše dobro, radi nečeg što ni nama samima nije jasno zašto, a zapravo samo opravdavamo svoje nezadovoljstvo – tako smo vaspitani, takvo je okruženje, kriv je sistem i tako dalje – to su sve izgovori kojim zarobljavamo sebe i potiskujemo ono najdivnije u sebi.
Pogledaj i: Jedna joga vežba i pet afirmacija za više samopouzdanja
Od kada sam izabrala kako ću se osećati, i u odnosu na ono juče, i od kada sam postala svesna koliko je vredan i neponovljiv svaki trenutak u životu, dala sam sebi krila slobode i zaista počela da živim punim plućima.
Tekst: Bojana Stojadinović
Foto: Pexels
