Pre dve godine suočila se sa dijagnozom koja menja život iz korena, a danas je poznajemo kao nasmejanu osnivačicu humanitarnog udruženja i spisateljicu – Ana Dornik je jedna od onih žena koje menjaju sve(t) oko sebe.
Karcinom dojke je jedna od najčešćih ženskih bolesti savremenog doba, a situacija u Srbiji je, po tom pitanju, naročito nepovoljna. Sa ovakvim, ali i mnogim drugim ubeđenjima i predznanjem, Ana Dornik je odlučila da njen glas mora daleko da se čuje – jer upravo taj glas može nekome da spase život.
Kroz svoje udruženje, autorsku emisiju, autobiografiju, Ana istupa sa jasnim ciljem – da jedno traumatično iskustvo pretoči u korisno i humano delanje kako bi pružila pomoć onima kojima je najviše potrebna. Zato smo sa Anom za Original razgovarali o svemu onome što je čini tako posebnom.
Vaše individualno iskustvo, s kojim ste izašli u javnost, postalo je univerzalna priča svih žena koje biju istu bitku, što sada možemo i pročitati u vašoj nedavno objavljenoj autobiografiji Ti si ta. Kakvo je vaše iskustvo – u kojoj meri su žene u Srbiji spremne da otvoreno govore o svom problemu i koja su najčešća pitanja koja vam postavljaju?
– Ne bih je nazvala univerzalnom pričom jer svako od nas stvara svoju priču i bira njen početak i njen kraj. Poruka ove knjige je upravo ta da, svojim stavovima i pristupom problemu ili izazovu, možemo bitno da menjamo budućnost, samo ako naučimo čime da se vodimo u sadašnjosti.
Nisam ushićena zbog činjenice da većina žena ne želi da priča javno o bolesti i neretko ostaje u svojoj zoni, u kojoj se vodi definicijom bolesti.
Pitanja koja dobijam su raznovrsna – od toga kakva ishrana treba da bude, koje suplemente treba piti, kako sam se borila sa lošom krvnom slikom, a onda dolazimo i do toga da im treba psihološka podrška i savet kako pronaći način na koji sam uspela da svoju bolest pretočim u svog saveznika.
Vaše udruženje i Instagram profil nose naziv Žena uz ženu. Kako je sazrela odluka da izađete iz svoje sobe i počnete da proklamujete realan, ali pozitivan stav usmeren ka lečenju karcinoma dojke? I zašto je važno da žena zaista bude uz ženu u ovoj, ali i svim sličnim situacijama?
– Meša Selimović je rekao da Žena stoji kao kapija sveta. Stojim čvrsto iza toga. Usmerene na ono što zajedno možemo, dostižemo neslućene visine kojima menjamo svet. To se osvešćuje i uči. Brzina života nas je naučila da možemo preživeti samo ako smo usmerene na sebe. Istina je da možda neko čeka na našu podršku, empatiju, ali isto tako nam se to često trostruko vraća. Žena ima viši nivo empatije, jer je majka, ćerka, bratanica, sestričina. Ona je rođena sa tim i može sa lakoćom postati inspiracija.
Odluka da osnujem udruženje sa svojom saradnicom bio je dobar podvig imajući u vidu da sam tada tek ušla u proces lečenja. Umesto da u četiri zida svoje sobe ostanem u destruktivnim mislima pitajući sebe zašto baš meni, rešila sam da unutar sebe nađem odgovor na to šta je poruka moje bolesti i na koji način mogu improvizovati u stanju koje me je zadesilo. Postoji jedan dobar citat koji se može pronaći u mojoj knjizi: I pesimista i optimista će umreti jednog dana. Samo će do toga doći drugačijim putevima.
Imamo prava na odluke. Imamo prava na izbore. Sreća je bila moj izbor.
Statistika o oboljenju od karcinoma dojke u našoj zemlji je poražavajuća. Kao neko ko je prošao kroz sve neophodne procese lečenja, kako vidite situaciju u našem zdravstvenom sistemu, kakva su vaša iskustva i koliko je važno da odabrani lekar bude i moralna podrška u celoj situaciji?
– Sistem je takav kakav jeste. Ne možemo ga menjati, ali možemo podizanjem svesti uticati na pojedinca i to je upravo ono što radi naše udruženje Žena uz ženu. Vodim se time da ne menjam svet oko sebe jer je to Sizifov posao, ali zato mogu da menjam sebe i svojim aktivnostima podstičem buđenje žena. Preventivni pregledi su najbitniji, kao i to da žena ima svest o tome koliko je važno izdvojiti i novac i vreme da ode na ultrazvučni pregled, mamografiju, odazove se skriningu koji država organizuje… U tom slučaju, naša statistika bi bila bolja. Nažalost, 90% žena se javi kasno i zato se o karcinomu dojke govori na jedan turoban način. Ja biram da o njemu pričam sa druge strane, odnosno o tome koliko je žena preživelo karcinom i sada uživa u svemu što život nosi.
Dakle – nije uvek sve do sistema iako je najlakše da ga krivimo jer je to u našoj prirodi. Ja bih se ovde bavila prevencijom kao bazom rada našeg udruženja. Naravno da postoji puno rupa i u zdravstvu, pacijenti su prepušteni sami sebi i niko ne razmišlja o psihološkoj podršci. S tim u vezi, kada naiđemo na lekara koji nam i to može pružiti – mi smo pobedile karcinom i pre nego što je proces lečenja počeo.
Ne možemo, a da ne spomenemo i one žene koje su u nezavidnoj finansijskoj situaciji, žene iz manjih mesta i gradova koji ne poseduju adekvatne ustanove za lečenje, a možda ni adekvatnu opremu za obavezan pregled. Kako se boriti protiv toga? Vaša inicijativa, odnosno vaše udruženje i podizanje svesti o ovom problemu su svakako jedan od prvih koraka.
– Upravo zato što znamo situaciju u Srbiji i to da je čitav sistem smešten u nekoliko većih gradova, organizovale smo, čak dva puta u pola godine, karavan Budi hrabra – pregledaj se, koji je došao do svih tih žena u manjim mestima, koje su mogle da urade besplatan ultrazvučni pregled dojki.
Reakcije i odziv su bili sjajni. Međutim, iako ćemo imati ovakvih akcija sve više, ne mogu da budem srećna zbog saznanja da sve te žene čekaju samo nas, prepuštene sebi.
Kada se čovek suoči sa ovakvim oboljenjem, na neki način se s tim bore i njegovi najbliži. Da li ste i kako uspeli da u teškim trenucima bodrite i svoju porodicu i prijatelje, da li ste morali da ,,glumite” ponekad i kakva je njihova uloga u procesu izlečenja po vašem mišljenju?
– Nikada ne glumim. Nisam ih bodrila, jer mislim da bi to obesmislilo moju ličnu borbu. Nemam ljude u svojoj okolini koje je moja bolest bolela više nego mene samu. Po sebi sam birala prijatelje.
Bila sam svesna da će sve to biti veliki izazov, pa se nisam libila da se isplačem pred njima, da se udaljim od svih kada mi nije bilo do priče, ali svaka od ovih situacija me je dovela do toga da nastavim dalje. Da osvestim šta me to plaši, tišti i koči da budem hrabrija.
Ako sam išta od ove bolesti naučila, to je da uvek treba ići dalje. Svakako da je podrška neophodna, samo što je ne treba grčevito očekivati. Sami sebi smo stub u svakom izazovu.
Kroz intervjue i emisije stvorili smo sliku o vama kao o ženi-lavici, što zasigurno i jeste, ali pretpostavljamo da koliko ima uspona, toliko ima i padova. Da li je u redu dopustiti sebi da se osećate loše i u kojoj meri? Kako se borite protiv loših misli i lošeg raspoloženja?
– Hvala na lepim rečima. Naravno da sam samo žena. Ali, baš zato sto sam žena, znala sam da svi mi imamo određenu dozu suza koju treba da isplačemo kako bismo nastavili dalje. Moramo da isplačemo sve boli i sve strahove kako ne bismo njima bile vođene. Kada uđemo u stanje probuđenog čoveka, onda mi vodimo borbu, a nismo njome vođene.
Šta to znači? Drage moje dame, sve što nam treba, u nama je. A, ako me pitate kako sam dolazila do tih dubina, opet ću se pozvati na visok nivo svesti. Univerzum je mali naspram toga kolika je moć uma.
Nedavno ste dobili priznanje za životno delo, iza kog stoje najznačajnije državne zdravstvene ustanove, a pokrenuli ste i Youtube kanal Sa Anom bez tabua, gde se dotičete raznih (i dalje) tabu-tema, poput vantelesne oplodnje i sl. Bićemo slobodni da kažemo da ste bili i više nego produktivni u jednom životnom periodu za koji to nije tipično. U kom pravcu se vaša misija nastavlja i da li nam možete otkriti neke planove za budućnost?
– Ovo je divna konstatacija, o produktivnosti u jednom takvom životnom periodu. Tako je.
Vodila sam se citatom Siniše Ubovića da svako od nas može da bira hoće li imati iza sebe godinu napretka ili godinu izgovora.
Radoznala sam, a sada još više, da saznam ko sam ja.
Zaista se desilo mnogo toga u poslednjih godinu dana. Međutim, to nije ništa u odnosu na to šta treba da se desi u narednih godinu dana. Volim da se vodim time da se najbolje stvari još nisu dogodile. Neslućene visine me inspirišu. Jedan od mojih planova jeste promocija moje knjige širom Srbije i regiona, kao i rad na emisiji, a tu je još jedan veliki projekat kojim ću podstaći značajan broj žena da preispitaju lice i naličje života.
Tekst: L. Pap
Foto: Dalibor Danilović
