Prvi korak
Jul mesec. Madrid. Glavne asocijacije su svakako jug, lepo vreme, temperamentni ljudi, bogata istorija i kultura. Takođe i kulturno nasleđe i nama veoma sličan narod. Međutim, ono što nas razdvaja je osim klime i udaljenosti od morske obale – veličina, kao i broj metro linija. Španija ima skoro 50 miliona stanovnika, Madrid ima čak 6 miliona stanovnika (što je za 3 miliona manje od današnje Srbije). Dok uz sve to Madrid ima i 16 metro linija.
No, na ovo putovanje nisam pošao da bih prebrojavao ljude ili metro linije, već je cilj mog obilaska bila kulturna i svetska baština pod zaštitom UNESCO-a u Madridu i njegovom neposrednom okruženju.
Kao i svaki put kada krenem na put napravim jednu listu stvari, mesta, i događaja koje bi trebalo posetiti tokom boravka na destinaciji. Naravno, ta lista uvek pretrpi određene izmene – tako je bilo i ovog puta – na letu od Rima do Madrida upoznao sam jednog ljubaznog Španca koji radi u UAE i koji se vraćao na odmor u Španiju. Uz neizbežnu priču tokom leta o dešavanjima u Kataloniji, bivšoj Jugoslaviji itd., uspeo sam da saznam za španski specijalitet koćinijo (cochinillo), mala pečena svinja, koji nije bio na pomenutoj listi ali se mesto u kojem se služi po autentičnoj recepturi se nalazilo – Avila (pored toga tu je i stari deo grada sa najočuvanijim srednjovekovnim zidinama unutar Španije).
Pošto sam leteo preko Rima nakon sletanja u Madridu nije bilo pasoške kontrole. Nakon razmene telefona i razilaženja sa poznanikom iz Madrida, razmišljao sam o najboljoj opciji za prevoz do mog hotela (Room Mate Óscar Hotel) koji se nalazio na Plazi Pedra Zaroja (Plaza de Pedro Zarollo). S obzirom da nisam nosio sa sobom previše prtljaga a na mapi metroa sam video da je stanica Ćueka (Chueca) lokacijski blizu mog odredišta, te sam rešio da idem metroom, (doduše kombinovao sam tri linije: 8-10-5).
Već tokom vožnje metroom počeo sam da se prisećam španskog jezika slušajući ostale putnike, čitajući znakove i slušajući automat za navođenje. Odmah sam na osnovu ponašanja stekao i utisak da su kao narod veoma temperamentni i ali i da im novac nije na prvom mestu već zabava.
Za nas putnike mana metroa u centru grada je što ne poseduje pokretne stepenice ali je s druge strane, dobro to što nije previše dubok pa se sa te strane kompenzuje njihov nedostatak.
Odmah po izlasku osetio se miris hrane i topao vazduh. Ulice kojima sam se kretao do hotela bile su zona usporenog saobraćaja, što je izgledalo logično s obzirom na njihovu širinu od oko 5 m između zgrada. Kada sam stigao do hotela i dobio sobu, prvo što sam uradio, jeste odlazak na krov sa bazenom da se malo uz pogled na obližnje delove grada odmorim od puta. No, posmatrajući grad ipak sam rešio da i tog popodneva prošetam uzavrelim ulicama centra grada, naročito imajuću u vidu da ću u Madridu biti svega nedelju dana a da skoro četiri cela dana otpadaju na izlete do Toleda, Segovije, i Avile. Prvih nekoliko metara koje sam prošetao od hotela ka centru pokazalo je da u gradu postoji veliki broj ugostitelja i trgovaca poreklom iz Turske i Kine u šta sam se kasnije ponovo uverio. Do Bulevara Gran Via delilo me je svega nekoliko sporednih ulica. Na njima nije bilo puno ljudi sve do Bulevara Gran Via gde sam stekao utisak da je šetala takoreći reka ljudi, takav utisak sam stekao i zbog suženih trotoara usled izvođenja radova na njima. Razmišljajući gde se nalazim i šta bih mogao da obiđem. Ispostavilo se da bih mogao da napravim jednu kraću kružnu turu pešice oko najužeg centra Madrida – preko Plaza de España i Templo de Debod ka Palacio Real, Plaza Mayor i Trgu Puerta del Sol.
Za razliku od Plaza España gde su ljudi šetali i sedeli mahom u porodičnoj atmosferi, Templo de Debod, inače poklon poreklom iz doline Nila, koji je Egipat darivao gradu u znak zahvalnosti za pruženu pomoć pri zidanju Asuanske brane, pokazao se kao mesto za omladinu i ponekog znatiželjnog turistu, najpre u delu gde se pruža pogled na Palacio Real. Inače u vreme moje šetnje je oko antičkog hrama patrolirala i policija tako da je čitavo mesto odisalo duhom geta.
Dalje sam nastavio ka Kraljevskoj palati (Palacio Real) i prvo sam se susreo sa njenim pejzažnim vrtovima, kojima je nažalost isticalo radno vreme jer je već bio sumrak. Trg sa istočne strane Palate ka zgradi Opere me je podsetio na naš Trg Republike sa puno ljudi, fontanom i pešačkom zonom, ali je pored toga imao mnogo više zelenila. Na istom trgu sam nekoliko dana kasnije u večernjim satima prolazio pored Opere gde je uz ivicu sedeo prosjak koji je svirao usnu harmoniku, međutim kada je završio i zahvalio se slučajnim prolaznicima na više stranih jezika, pošto je uvideo da mu niko nije udelio ni centa, opsovao je na tečnom srpskom jeziku: „More majke vam ga spalim“- što je meni izazvalo u jedno vreme i smešnu i tužnu reakciju (imajući u vidu da ne znam koji su motivi zbog čega je prosio).
Sledeće odredište je bilo nedaleko, između Kraljevske palate i Katedrale Almudena – Plaza de Armeria, sa koje se pružao pogled na na oba objekta uključujući i dolinu reke Manzanares, s tim što je pogled bio delimično zaklonjen zbog radova koji su se odvijalu na tom delu Plaze.
Logičan sled me je dalje vodio ulicom Calle Mayor ka trgu Plaza Mayor i Puerta del Sol. Kasnije sam shvatio da se u tom delu grada (između Katedrale Almudena i Plaza Mayor nalaze suvenirnice sa znatno povoljnijim cenama nego u ostatku centralnog dela Madrida (što može biti korisno našim turistima). Pre Plaza Mayor na kratko sam obišao pijacu Mercado San Miguel, koja se nalazi u izdignutom zatvorenom prostoru na kojoj se može kupiti širok spektar namirnica a ponajviše morskih plodova, no zbog puno turista i opšte atmosfere unutra je prilično zagrejano tako da sam ubrzo nastavio ka Plaza Mayor koja se nalazi na 20ak metara.
Za trg Plaza Mayor većina ljudi misli da je centralni gradski trg, što nije, već je to zapravo trg Puerta del Sol na kojem se nalazi gradska većnica i Kilometro cero početna tačka za merenja u celoj Španiji. Do trga se može doći samo kroz zgrade koje ga okružuju i koje se i danas koriste za život, pa iako su stare nekoliko stotina godina ne koriste se u kulturne svrhe kao što pojedini misle, već na terasama stoje natpisi da se stanovi izdaju. Celo okruženje Plaze je zapravo neka vrsta proširene pijace Mercado San Miguel jer se u okruženju nalazi puno prodavnica sličnih proizvoda (pršuta – Jamón) kao i kafići i neizbežni ulični zabavljači koji se trude da slučajnim prolaznicima izmame koji evro.
Zona između Plaze Mayor i trga Puerta del Sol većini ljudi služi kao koridor između ova dva trga i nepravedno je zapostavljena u žurbi turista da stignu na jedan od ova dva trga. U njoj se nalazi puno tradicionalni restorana i pivara, ali i kazino.
Trg Puerta del Sol, iako ne izgleda sređeno kao Plaza Mayor, ipak predstavlja kulturni, geografski, pa i saobraćajno čvorište Madrida. Na njemu se nalaze Gradska većica (koja je nekada bila zgrada Glavne pošte i ispred koje se nalazi početna tačka za merenja u Španiji – Kilometro Cero), centralne stanice metroa i prigradske železnice, Apple store, a služi i za razne ulične performanse. Takođe tu je i statua simbola grada – medveda koji brsti maginju – El Osa y el Madroño, prema kojoj je sudeći po legendi grad i dobio naziv i koja se nalazi na najviše magneta u suvenirnicama.
S obzirom da je već bio mrak, a pošto se u Madridu u to doba godine smrkava tek oko 22 časa (s obzirom da prirodno pripadaju Griničkoj vremenskoj zoni – a stvarno se nalaze u Centralno-evropskoj zoni) bilo je vreme i za odmor od puta jer je sutradan bio dan rezervisan za izlet do Toleda.
Toledo
Pošto sam se odlučio da na izlet idem u sopstvenoj organizaciji ujutru sam razmatrao najbolju opciju za put do Toleda (međugradski autobus ili železnicom), na kraju sam se odlučio za autobus, zbog učestalijeg reda vožnje i kasnijih povratnih polazaka, mesta autobuske stanice koja je bliža starom delu Toleda u odnosu na železničku stanicu, i cene povratne karte koja je dvaput niža od one za voz (10 e prema 20 e). Međutim, prava enigma mi je bila naći autobuske stanice u Madridu, s obzirom da sam se do sada kroz evropske države mahom kretao vozom ili organizovanim turama. Google Maps je pokazivao da se nalazi na istom mestu kao i metro stanica Plaza Eliptica u južnom delu Madrida (odakle inače polaze autobusi samo kao južnim gradovima). Novost za mene, a korisna stvar za one koji ovo čitaju jeste da se stanica nalazi inkorporirana u sistem stanične zgrade metroa, ispod tla sa mnoštvom prodavnica.
Vožnja do autobuske stanice u Toledu je trajala nešto manje od jednog sata. Po dolasku u Toledo, izašao sam na uobičajenu stanicu, nešto malo moderniju u odnosu na naše, ali ipak ne toliko kao onu u Madridu. Kada sam izašao iz stanične zgrade, činilo se kao da sam negde u pustinji. No uprkos jačini sunčevih zraka i bez daška vetra nastavio sam putanjom kojom me je navodio GPS, pa sam tako pešice za nekih 15ak minuta sa još nekoliko turista uspeo da se popnem do starog dela grada koji se nalazi pod zaštitom UNESCO.
Stari Toledo na uzvisini je već odisao nekom prijatnošću i sa ne prevelikom gužvom jer su se turisti mahom posklanjali u hladovinu malobrojnog drveća. Uticaj arapske arhitekture je takođe bio vidljiv na svakom koraku. Plan srednjovekovnog jezgra nije baš bio lak za snalaženje pa sam se uzdao u putokaze. Cilj mi je bio da napravim pešačku kružnu turu od Plaza de Zocodover preko Katedrale Sv. Marije i Kuće – Muzeja El Greka (do koje sam došao zaobilaznim putem jer sam promašio prvu ulicu koja je vodila do nje – ali sam zbog toga usput video staru sinagogu Mayor Santa Maria la Blanca).
Kuća, a danas Muzej El Greka je poseban doživljaj. Sam arhitektonski stil veoma podseća na orijentalne, dok iznutra kuća podseća na naš Muzej Vuka i Dositeja, samo sa mnogo više eksponata i umetničkih dela. U dvorištu se nalazi mala fontana sa osmougaonim oblikom. Poseduje i prostrano dvorište sa puno klupica u hladovini.
Nakon muzeja nastavio sam ka mostu Puente de San Martin. Put koji je vodio do njega je bio potpuno isti kao Park Alekse Šantića u Mostaru s tim što se pogled prostirao umesto Neretve na reku Taho i stepenicama Bahada de Santa Ana. Most Puente de San Martin jako podseća na Karlov most u Pragu samo što je izgrađen od svetlijeg kamena, viši je, i na oba kraja se nalaze kule osmatračnice sa istorijskim grbom Španije i Habzburga (koji su jedno vreme vladali Imperijom). Osim toga, od sadržaja za turiste, duž mosta je postavljen ziplajn koji se možete provozati za 10 evra.
Odjednom se toliko naoblačilo te sam pomislio da će uslediti obilna kiša. No, kako je sunčevo zračenje u Španiji dosta jače nego kod nas, ubrzo su se oblaci razišli. Vreme mi je išlo na ruku pa sam posle izlaska sa mosta krenuo pešice ka zoni sa vidikovcima sa druge strane reke – hladovinom jer je baš u tom momentu naišao oblak. S obzirom da do vidikovca Mirador Del Valle (koji važi za najlepši vidikovac sa pogledom na Toledo) treba da se pešači punih 25 minuta i da prolazi kroz slabo naseljeno područje, u pojedinim momentima našao sam se potpuno sam, no dobra strana je bila ta što je postojao trotoar. Kada sam došao do samog vidikovca već sam naišao na gužvu. Mahom su to bili turisti iz SAD i Kine. Svi su se naravno slikali i pravili selfije, pa rekoh zašto da ne uradim jedan i ja.
Pošto je u međuvremenu ponovo izašlo Sunce (a bilo je oko 15h) trudio sam se da izbegnem zadržavanje, uprkos lepoti pogleda, i nastavio dalje, stazom Miguela Servantesa nazad ka autobuskoj stanici. Usput sam prešao preko još jednog srednjovekovnog mosta preko Taha, Alcantara. Bus je krenuo na vreme, tako da sam u Madrid uspeo da se vratim taman na finalnu utakmicu SP u fudbalu, koju su tog dana igrali Hrvatska i Francuska. Seo sam u jedan od restorana u naselju Usera i nakon finala (u kojem su svi Španci navijali za Hrvatsku) nastavio kao Museo del Prado jer sam se setio da je tog dana u to doba bio besplatan ulaz, pa rekoh kad sam već tu da ga obiđem. Isprva nisam mogao da verujem koliko je ljudi čekalo na besplatan termin od 18-20h. No gužva se brzo raščistila i posle samo 15 minuta čekanja već sam bio unutra. Osećaj koji imate tokom razgledanja muzejskih eksponata je neopisiv. Ubrzo sam se setio da se jedan sat kasnije otvara slobodan ulaz i u Museo Reina Sofia gde mi je prioritet bila proslavljena slika Pabla Pikasa „Guernica“. Pošto je bio udaljen na svega pet minuta hoda, naravno da sam došao da vidim ono što me zanima a i da upotpunim dan.
Ispostavilo se da nisam jedini kome je Gernika bila cilj. Zapravo, svima je bila. Kada sam došao do sale gde se nalazi bila je popunjena i svi su posmatrali sliku sa velikim interesovanjem, naročito je bilo puno turista koji su ovo umetničko delo komentarisali na italijanskom. Osećaj koji se tu doživi nikada ne možete doživeti posmatrajući sliku na malim ekranima ili knigama. Veličina je takođe od uticaja na to da se uživite kao da ste trenutno tamo i kao da ste jedna od žrtva bombardovanja.
Kraj rada Muzeja se već bližio tako da sam odlučio da ostatak večeri iskoristim za još malo šetnje po Madridu i da posle toga odem dase odmorim jer sam sutradan već planirao da obiđem Segoviju sa njenim čuvenim akvaduktom iz doba Starog Rima.
Pravac na sever
Sledećeg jutra sam se probudio oko 8h. Ne žureći, na autobusku stanicu Moncloa (sa koje kreću autobusi za severozapadne delove Španije) stigao sam oko 11h a u 11:30 već sam bio na putu za Segoviju. Inače, ovoga puta sam se na stanici snašao bez ikakvih problema da sam čak i ja pomagao drugima, i to na španskom.
Dužina vožnje do Segovije je bila otprilike ista kao i do Toleda. Ovoga puta uspeo sam da primetim, zahvaljujući znanju jezika, da je u autobusu bilo puno turista iz Italije (pomislih dakle, nisam jedini koji je došao na ovu ideju a i da je pritom dovoljno snalažljiv). Na putu do Segovije sam promenio i godišnje doba jer je na planini Sijera de Guadarama koja razdvaja Madrid i Leon i Kastilju bilo oblačno sa kišom pa je izgledalo kao da je jesen dok je po izlasku temperatura bila nešto svežija nego u Madridu, čak me je klima podsećala na naš Zlatibor – a kasnije sam i saznao da je Segovija na nadmorskoj visini od oko 1000m.
Glavna atrakcija zbog koje sam došao bio je akvadukt koji su sazidali još Stari Rimljani a koji je bio visok u pojedinim delovima kao kupola naše Skupštine, sa tim da je sazidan 2000 godina ranije. Takođe, povezan je sa gradskim zidinama i proteže se celom dužinom kroz gradić i nalazi se pod zaštitom UNESCO-a. Ako budete u prilici da ga posetite, obavezno se popnite uz stepenice kod trga podno najvišeg dela akvadukta. Posle kraće pauze za ručak, nastavio sam ka središtu starog dela grada, koji na mene nije ostavio neki utisak ali se ispostavilo da me je nešto nateralo da odem do samog kraja tog dela i nabasam na lepo osmišljeni Alcazar de Segovia koji me je podsetio na pojedine dvorce u Francuskoj.
Segovija je dakle na mene ostavila utisak malog mesta, koje podseća na Zlatibor (a nalaze se i na istoj nadmorskoj visini od oko 1000 m) i u kome se sav život vrti oko Akvadukta i šetališta Avenida del Acueducto koje spaja i autobusku stanicu sa njim, pa je onima koji žele da obiđu samo Akvadukt, put olakšan.
Iako sam se razmišljao da li da u istom danu obiđem i Avilu, gradić sa najočuvanijim srednjovekovnim zidinama i autentičnim koćinijom, to sam ostavio za narednu dan, isto autobusom, jer nisam želeo da testiram moju snalažljivost sa regionalnim linijam železnica Španije.
Sama Avila me je podsetila na Segoviju. Osim što je umesto očuvanog Akvadukta imala zidine koje su bilo opasane oko gradskog jezgra. Cilj ove posete bio je i probati to minijaturno prase (cochinillo). Što sam i učinio u Restoranu El Molino (u prevodu mlin) pored reke Adaha.
El Eskorijal
Za sam kraj ostavio sam kraljevski manastir El Escorial, sagrađen između 1563. i 1584. Od centralne stanice metroa i regionalnih vozova Cercanias udaljen je oko sat vremena vožnje vozom C3 gde će Vas karta koštati 1,70 evra po smeru. Po dolasku na stanicu primetio sam da nema gužve i da su skoro svi putnici došli pre svega zbog manastira. Od stanice do glavnog ulaza u manastir – muzej postoje dva puta. Prvi ide uz kolovoz a drugi kroz park koji se nalazi u produžetku manastirskog kompleksa Parque Casa del Principe don Carlos. Ja sam se naravno odlučio za ovaj drugi. Sam park nije bio toliko sređen kao pojedini u Madridu. Međutim ono što svima zapadne za oko jesu veoma visoki mediteranski borovi koji se pružaju duž staze (paseo). Nakon 20 minuta hoda stigao sam i do El Eskorijala. Pre nego što sam ušao u manastir, otišao sam da obiđem vrtove (Jardin de los Frailes i Jardines Reservados de los Reyes) oko njega zajedno sa veštačkim jezerom u kojem se nalazilo puno labudova. Celo mesto je bilo jako prijatno jer se nalazi na 1028 m nadmorske visine te niste mogli da osetite žegu (isto kao u Segoviji). Nakon što sam ušao u Manastir (ulaznica je koštala 10 evra) obavezno je bilo ostaviti ranac. Sve što sam mogao da ponesem sa sobom, bili su telefon i fotoaparat koji su, na kraju se ispostavilo bili skoro beskorisni jer je na većini lokacija od značaja unutar Manastira bilo zaštićeno za fotografisanje.
Na početku sam prvo obišao manastirsku crkvu. Doživljaj koji osećate kada stojite ispred naslikanih ikona na ulju na platnu je neopisiv imajući u vidu umetničku vrednost. Ono što je bilo upečatljivo jeste da čuvar neprestano šeta i opominje turiste koji bi pokušali da se ogluše o zabranu fotografisanja.
Za sve turiste je postavljen putokaz tako da je snalaženje lako čak i ako niste u grupi (hodnici vode iz jednu u drugu salu koje su prepune umetničkih dela i prelepe arhitekture). Ono po čemu je Manastir verovatno najpoznatiji u Španiji je to da se u njegovom podrumu nalaze Panteon de los Reyes i Panteon Infantes – kripte u kojima se nalaze posmrtni ostaci svih monarha Španije. Ako se plašite mraka i uz to da hodate uz tuđe posmrtne ostatke, ne preporučujem nikome da prolazi tim prostorom sam, iako se u pojedinim ćoškovima nalazi obezbeđenje.
Kada sam izašao iz Manastira obišao sam i malo naseljeno mesto uz njega koje se uglavnom sastojalo od restorana koji su bili puni turista. Zanimljivo mesto a i ne tako daleko od centra Madrida. Po povratku u hotel usledilo je spremanje za put u Beograd.
Povratak iz Madrida je takođe usledio preko Rima.
