Zemlja sunca, mora, malage i sangrije, zemlja Gaudija i Dalija, zemlja Sagrada Familia-e, zemlja flamenka… Od momenta kada sam prvi put osetila ukus slatke malage i dodir mediteranskog sunca, zaljubila sam se u svaki kutak ovog magičnog dela planete i sebi dala obećanje da ću se bar još jednom vratiti.
Vrelu špansku klimu osećam prvi put u bajkovitoj Barseloni. Barselona… O njoj sam slušala samo najlepše priče i gledala najmagičnije fotografije. O, zašto li sam ikada pomislila da će mi biti potrebno više od par minuta da se zaljubim u nju i poželim da zauvek ostanem u tom gradu?! Topla mediteranska klima, prijatno majsko sunce, arhitektura koja oduzima dah i čini da se osećam poput Alise u zemlji čuda, miris mora, melodični španski jezik, uređene ulice, najukusnije vino, najlepši parkovi…spisak je beskonačan.
Pešačim kroz La Ramblu koja vrvi od turista i uličnih izvođača i put me vodi ka najlepšoj arhitektonskoj gospođici koje je moje oko do tada videlo – čuvenoj katedrali Sagrada Familia. Uzimam gutljaj osvežavajuće sangrije i skoro da vidim Antonija Gaudija kako svoj životni projekat pretvara u remek delo savremene arhitekture, baš tu pred mojim očima. Pogled mi zaklanja visoka palma koja me zove da u svakom kutku parka Guelj napravim fotografiju i dok sam škljocnula par puta, već sam se našla ispred Trijumfalne kapije u parku Citadela, zelenoj oazi užurbanog grada. Dan završavam na Barseloneti, gradskoj plaži, uz gutljaj hladne malage i zalogaj kozijeg sira, i obećavam sebi da ću se u Španiju vratiti prvom sledećom prilikom.
Šest godina kasnije. Slećem na madridski aerodrom Adolfo Suarez. Još uvek vrelo septembarsko sunce osećam na svakoj pori, a vreva glavnog grada i evropske metropole mi podiže adrenalin. Opet koračam španskim ulicama i slušam oko sebe najlepši jezik na svetu. Ovog puta se nalazim u glavnom gradu, gradu o kome sam maštala i zamišljala njegove kutke i aleje. Madrid odiše kulturom, nosi dah metropole i čini da se osetim živom. Življom nego ikada pre. Dok u Kraljevskoj palati dodirujem samu istoriju, nameštaj na kome su spavali kraljevi Španije, zamišljam kako pravim najlepšu fotografiju ispred čuvene zgrade Metropolis. Sledećeg trenutka gledam u tu istu fotografiju. Put me vodi kroz vrele madridske ulice i skrećem u gastronomski raj za sve gurmane – gradsku pijacu koja se uveče pretvara u otvoreni koncept pripreme i posluženja nacionalnih specijaliteta. Dok uzimam zalogaj mirisne paelje sa morskim plodovima, već u glavi imam sledeću destinaciju – muzej Prado. Nepregledna kolona ljudi koja čeka da uđe u muzej. Ulični umetnici. Prado me ostavlja bez daha činjenicom da ispred sebe vidim originalno delo jednog Velaskeza.
Predah od gradske vreve tražim u Retiro parku. Dok plovim malim čamcem kroz srce parka, snažno poželim da provirim u čuvenu čokolateriju koju sam onomad videla u samom centru grada. Osećaj postaje realnost kada otvorim vrata čokoladnog raja i nestanem među visokim zgradama samog centra Madrida. Danima sam hodala i istraživala ukuse i mirise ovog grada. Fotografisala ulice, spomenike, predele, arhitekturu, hranu. Upijala jezik i osmehivala se lokalcima. Topila se od vreline madridskog asfalta. Opila se energijom magičnog grada. Grada koji ne spava nikada. Gledala smenu straže u kraljevskoj palati, gledala “oči u oči” umetničko delo jednog Goje, oslepela od lepote arhitekture. Nakon celodnevnog hoda, osećam strašan bol u nogama. Lutam uskim prestoničkim ulicama i nailazim na skrovito mesto koje opija mirisima. Otvaram vrata malog, ušuškanog restorana i čula mi postaju preplavljena. Naručujem čašu hladne sangrije i uzimam zalogaj gaspaća….
Opet me je opila. Opet me je očarala. Opet sam se zaljubila u Španiju. Udobno se zavaljujem u stolicu i planiram da kofere nikada opet ne spakujem….
