Biciklistički #putopis – España es diferente!

“España es diferente!”, ponavljao je Karlos stari reklamni slogan pre nego što smo započeli prvu bici etapu po centralnoj i severnoj Španiji. I zaista, jeste drugačija od onoga što ljudi obično o njoj pomisle. Jer, realno, šta običan čovek koji nije Španac pomisli kad mu se kaže Španija? Sunce, more, plaža – marketing usmeren na prosečnog stranca, potencijalnog turistu a sve u cilju maksimalne promocije i monetizacije turističkog sadržaja. Međutim, predstava o Španiji tako formirana u velikoj meri je jako daleko od istine. Jer ako se samo ovlaš pogleda mapa, videće se da je najveći deo te prelepe zemlje u stvari onaj koji većina ljudi, zaslepljena propagandom jednostavno nije u stanju da primeti – a to je njen kontinentalni deo. Duša Španije je mnogo vernije predstavljena u gradovima kao što su Eskorijal, Segovija ili Kovadonga nego u izvikanim turističkim destinacijama, na čelu sa Ibicom ili Benidormom, recimo. U Kastilji, Leonu ili Asturiji, u gradovima kao što su Tordesiljas, Leon, Nuevo Rianjo ili Burgos, imate pravu priliku da upoznate istoriju jedne velike zemlje, nekadašnje kolonijalne sile, kao i da se zaljubite u karakter lokalnog stanovništa, veselog, ekstrovertnog, uvek spremnog za ono na čemu civilizacija uopšte i počiva, a to su prevashodno razmena priča i iskustava (i alkohola, naravno).

Španiju sam posetio tri puta, ako se ne varam, od čega jednom Madrid turistički, na proputovanju do Irske (2010), a dva puta sa namerom vožnje bicikla i istraživanja puteva kojima se ređe ide (2012). Kastilja, Leon, Asturija, Kantabrija i Baskija a 2015. godine opet Kastilja, Valjadolid i Zamora – “España profunda!”, što bi Karlos rekao). Od prvog dana mi je bilo jasno da se nepovratno zaljubljujem u sve što mi ta zemlja pruža. A nije teško zaljubiti se u izvanrednu hranu, bogat izbor jako kvalitetnih alkoholnih pića, neverovatnu istoriju, arhitekturu, prirodu. Dok smo pedalali od Madrida na sever, prolazeći kroz prelepi Leon i Soriu, na skoro svakoj većoj uzbrdici mi je kroz glavu prolazilo pitanje “Šta mi je ovo trebalo?”, naročito ako se uzme u obzir da je Karlos na svom električnom biciklu opušteno jezdio metrima ispred mene koji sam se mučio na običnom biciklu, mom dragom natovarenom “magarencetu”. Međutim, sve se to zaboravi kada se stigne na vrh. Sećam se situacije u kojoj sa vrha uspona bacam pogled desno – i vidim orla/sokola u letu. Bacam pogled levo – i vidim paraglajdera kako opušteno klizi nebom. Spuštamo se nizbrdo velikom brzinom, ulećemo u žitna polja, dnevno svetlo je već pri kraju (s tim što leti sunce zalazi tek oko pola 10) i na vrhu brdašca vidim siluetu jelena koji nadgleda svoju teritoriju. Bio sam toliko srećan. Umoran, prljav, konstantno žedan, ali ispunjen čistom srećom.

Kako da se čovek ne zaljubi u recimo Segoviju, opasanu akvaduktom i tvrđavom, u sred koje se pruža veliki i lepi gradski trg a sa koga se pruža pogled na zamak (ako se ne varam Alcaraz) koji je Dizni crtao kad je bio mali (majka Španjolka) i koji je postao zaštitni znak Diznija? (Uzgred rečeno, ako ste u prolazu, probajte cochinillo da vidite šta je pravo pečenje i kako prasence treba da se ispeče). Vrlo je teško odupreti se gradićima centralne i severne Španije koji vrve od kulture i istorije, od kojih skoro svaki ima crkvu/katedralu od koje zastaje dah i srednjevekovnu tvrđavu oko čijih zidova neprestano kruže lastavice a na čijim se vrhovima gnezde rode.

Dalje, kada se prolazi kroz severne nacionalne parkove, negde na prilazu ka Picos de la Europa, nakon što se prođe kroz veličanstveni prolaz između okolnih planina i reka, nailazi se na grad Nuevo Rianjo, koji je zbog izgradnje brane (koje su bile Frankova opsesija, ali o tome neki drugi put) napravljen na mestu starog Rianja. Gradić je i napravljen tako da što više podseća na stari Rianjo, uglavnom drvo i kamen, sa puno ukusa i puno smisla za detalje. Znate, ubeđen sam da svaki čovek na planeti ima mesto za sebe. To je mesto za mene. Iako sam tamo bio leti i iako mislim da sam stekao utisak koji baš i ne odgovara realnosti pošto je zima u tom delu Španije vrlo verovatno dosta naporna i dugotrajna, nekako sam se ušuškao, bilo mi je lepo u svom tom kamenu i drvetu, slušao sam ptice, gledao u jezero, jeo neko lokalno jelo (čini mi se fabada od krupnog pasulja) i nisam želeo da se pomerim. Neko bi rekao da je iz mene govorio umor nakon višednevnog bicikliranja, moguće je, ali malo verovatno. Biće da sam pre pronašao mesto u koje ću se kad tad vratiti. I ostati malo duže.

Karlos voli da kaže da je zemlja možda i više razvijena nego što joj to potrebe nalažu. Tako, na primer, u Baskiji imate dva auto puta jedan do drugog na razdaljini od dvadesetak kilometara, ili recimo imate puteve druge kategorije (koje smo koristili kada nije bilo drugog načina, bojeći se saobraćaja, a ispostavilo se da se njima retko ide, jer je sa druge strane, pogađate – autoput) koji zbog tog over-developmenta zvrje manje-više prazni. Međutim, ja u tome nisam video neki veliki problem (osim održavanja) jer je bolje biti previše razvijen nego nerazvijen. Zar nije sjajno voziti bicikli po putevima gde rupa jednostavno nema, gde je sve lepo signalizirano i ne postoji šansa da se čovek izgubi, kao i duž kojih svakih desetak kilometara postoji selo koje ima najmanje jednu kafanu, nekoliko prodavnica i slično? Dalje, ko ne bi voleo da ima super brze vozove koji dozvoljavaju da se recimo od Valensije do Madrida putuje manje od dva sata? Ili da ima tako razvijenu infrastrukturu koja dozvoljava brz i jeftin prevoz namirnica koji smanjuje troškove i dozvoljava velikom broju ljudi da uživaju u vrlo, vrlo kvalitetnoj hrani i piću, pa da čak i u Madridu možete pronaći sjajnu hobotnicu na galicijski način (pulpo gallego)? Takođe, takav kvalitet života i takav standard je pojačao lokalnu proizvodnju tako da recimo Gernika može da ponudi sjajan chuleton od lokalnog proizvođača. Ili možete naći na fantastične odreske, takođe od životinja uzgajanih lokalno, u jednom od najboljih restorana u Evropi koji se nalazi u Jimenez de Jamuzu, malom selu gde su me načičkane bodege (vinski podrumi) i veliki, pun mesec izašao iznad sela, bacile u potpunu endorfinsku histeriju (naravno da je i vino pomoglo).

Ljudi su tek posebna priča. Mislim da se selo zvalo Quintanas Rubias, u kome sam doživeo da mi se probuši unutrašnja guma na četiri mesta, da bi mi lokalac, bez da sam mu ja to tražio, sam popravio i zalepio gumu. Sve što je želeo je da mu kažemo ko smo i odakle dolazimo, da sa njim popijemo pivo i porazgovaramo. Naravno, uvek je lakše kada imate native speaker-a u društvu, ali i ja sam na svom skromnom španskom (koji je bivao bolji iz dana u dan) uspeo da mu objasnim ko sam i odakle sam. “A da, znam za Srbiju, bivša Jugoslavija”, kaže starina i još kaže “Milinko Pantić”. Malo bolje pogledam i u uglu njegove radionice zastavica Atletiko Madrida. Carlosu baš i nije bilo pravo (on je pravi madridista, samo Real), čak su se i malo peckali, ali je sve prošlo savršeno, uz ladni Mahou, naravno.

U svakoj lokalnoj taverni si mogao, ako ti je do toga, da popričaš sa nekim. Sećam se lika koji je iz jednog ugla kafane prišao u naš ugao (na šta sam ja, zbog njegove brzine prilaska, poučen balkanskim iskustvom odmah pomislio da sledi neka rasprava, potencijalno tuča) da bi mi, pokazujući na moju znojnicu KK Partizan, oduševljeno rekao kako voli sport, prati košarku, da je na ulasku u kafanu prepoznao grb na znojnici i da je jednostavno želeo da vidi ko to ovde, u kafani na vrhu jedne od bezbroj baskijskih nedođija, pronosi tu neobičnu stvar. Ispostavilo se da je Katalonac, vozi motor po Španiji, i da navija za Huventud (usledilo je naravno peckanje oko Đorđevića i trojke). Veseo i obrazovan narod, prijatan za razgovor – šta više običnom čoveku treba?

Sebe smatram srećnim čovekom. Obišao sam skoro celu Evropu i pojedine delove sveta. Trudio sam se da posetim mesta koja su van masovnog turizma, što poslednjih godina postaje vraški teško. Međutim, ništa ne može da se meri sa Španijom. Što bi pokojni Bora Todorović u legendarnoj ulozi Boba Mihajlović u “Vrućem vetru” rekao “Kad sam u krizi, potrebno mi je malo luksuza”. To je pravi opis Španije – luksuz, za one koji znaju gde su došli, kao i za one otvorenog uma. Hvala na svim gambasima (a la plancha, naravno). Hvala na pinchosima, čak sam gildas pravio u Beogradu, hvala na školjkama, chuletonu, favadi, pacharanu… Hvala na Casi de Campo, Ribadeselli, reci Selji, Santanderu i brdu Orio, na prilazu San Sebastijanu, gde sam vrištao od sreće na kraju bicikliranja, gledajući prelepu Donostiju ispred sebe. Hvala na širokom srcu i osmehu naroda, hvala na razgovoru, hvala na urednim putevima i kulturnim vozačima, hvala na svemu, draga Španijo!

Vidimo se uskoro.