Prvi put u istoriji muzeja “Pompidou” jednom umetniku je dvaput organizovana retrospektivna izložba. Na izložbi je predstavljeno 120 slika i skulptura, oko 60 crteža i pisama, a u sedam prostorija prikazivali su se filmovi snimani tokom umetnikovih performansa. Tada je prvi put prikazan rad “Ex Voto” – kutija u kojoj se nalaze pigmenti plave i ružičaste boje te zlatni listići. Reč je o zavetnom poklonu koji je Iv Klajn poklonio manastiru Sv. Rite u Umbriji. Postojanje toga rada otkriveno je tek 1975. nakon velikog potresa koji je zahvatio tu italijansku regiju.
Iv Klajn je za samo pet godina svog rada promenio tokove savremene umetnosti. Radikalnim idejama izvršio je uticaj na brojne svetske, ali i domaće umetnike. Začetnik je konceptualne umetnosti, a sam proces rada pretvorio je u umetničko delo.
Diskvalifikujući formu, pa čak i ritam, Klajn jednobojnim platnima i njihovom dematerijalizacijom stvara koncept bezgraničnosti. Široj publici poznat je po korišćenju intenzivne ultramarin plave boje. Bio je opsednut pigmentom plave boje.
<iframe src="https://www.facebook.com/plugins/post.php?href=https%3A%2F%2Fweb.facebook.com%2Flexiconlove%2Fphotos%2Fa.186202291741599%2F227350880960073%2F&show_text=false&width=552&height=498&appId" width="552" height="498" style="border:none;overflow:hidden" scrolling="no" frameborder="0" allowTransparency="true" allow="encrypted-media"></iframe>U traženju idealnog tona koji je istovremeno mat, ali i svetleći pomogao mu je prodavac boja Eduard Adam. Mešajući različite sastojke, dobili su plavu ultramarin boju neverovatne iluminoznosti i dubine. Boju amblematičnu za Klajnov rad.
Iv Klajn je 1960. formulu poslao na Nacionalni institut za industrijsko vlasništvo, tako je Klajnova ultramarin plava i službeno postala IKB (International Klein Blue).
“Plava boja nema dimenzije, ona izlazi izvan granica“, tvrdio je Iv Klajn. “Nisam apstraktni slikar – baš suprotno – ja sam slikar figuracije, realista. Budimo iskreni, da bih naslikao prostor, ja moram biti na licu mesta, u tom prostoru“, navodi Klajn u tekstu manifesta koji je izašao 1960. Taj manifest je izazvao zbrku i zgražanje u Parizu.
Život s umetnicima
U nedelju ujutro, 27. novembra 1960. godine, urednike Journal du Dimanchea dočekalo je iznenađenje. Na kioscima oko pariskog Trokadera prodavalo se piratsko izdanje njihovih novina, manifest s potpisom Iva Klajna.
Na naslovnici je bila fotomontaža na kojoj umetnik skače sa zgrade uz naslov “Skok čoveka u prostor”. U manifestu su na četiri stranice bila iznesena Klajnova razmišljanja o umetnosti, Teatru praznine, Simfoniji tišine… Antologijsku fotografiju skoka u prostor napravili su Heri Šunk i Džon Kender, koji su dokumentirali sve Klajnove akcije i pratili ga poput dvorske svite.
Iv Klajn nije bio boem. Sa nepunih 30 godina postao je međunarodna zvezda. Bio je sklon senzacionalnim akcijama, ali uvek ih je izvodio u skupim odelima. Često je nosio bele rukavice, a neretko se i kostimirao.
Svakog dana izlazio je u nekada kultni bar i restoran La Coupole. Pio je plave koktele, bio je uglađen i uvek okružen brojnim prijateljima. To je slika Klajna koja se najčešće producira, ali Klajn je u svojoj biti bio strogo disciplinovani filozof koji je stvarao meditativna umetnička dela.
Iv Klajn rođen je 1928. godine u Nici. Majka mu je bila apstraktna slikarka iz porodice apotekara u Nici, a otac Holanđanin rođen u Indoneziji i ne tako talentovan slikar figuracije. Marija Rejmond i Fred Klajn nakon venčanja su se nastanili u pariskoj ulici Départ, gde je živeo i Pit Mondrijan.
Povremeno su odlazili na Azurnu obalu, u Kan, gde je Fred Klajn uredio kuću za porodicu. Živeli su lepo zahvaljujući finansijskoj potpori imućne porodice Rejmond.
Detinjstvo Iva Kleina bilo je obeleženo čestim selidbama roditelja. Iv je tokom školovanja u Nici često ostajao sam sa tetkom, majčinom sestrom. Njegova majka, koja je kao apstraktna slikarka zauzela značajno mesto u, tada još uvek, muškom slikarskom svetu, stvorila je kontakte s brojnim značajnim umetnicima savremene umetnosti tog vremena.
<iframe src="https://www.facebook.com/plugins/post.php?href=https%3A%2F%2Fweb.facebook.com%2Farchivesofamericanart%2Fphotos%2Fa.10150619220206397%2F10158200648836397%2F&show_text=false&width=552&height=497&appId" width="552" height="497" style="border:none;overflow:hidden" scrolling="no" frameborder="0" allowTransparency="true" allow="encrypted-media"></iframe>Najbolji džudista kojeg Francuska nije priznala
Iv Klajn u Nici je stekao klasično obrazovanje, a nakon mature je nameravao da upiše trgovačku mornaričku školu kako bi što pre počeo da putuje. Od te ideje odustao je zbog zanimanja za džudo.
Kurs džudoa upisao je sa 19 godina u policijskoj školi u Nici. Tu je pronašao sebe i uskoro postao najbolji džudista svoje generacije.
Zahvaljujući finansijskoj podršci svoje tetke i majčinim vezama u Japanu, Iv Klajn 1952. putuje u Jokohamu, a zatim i u Tokio, gde se upisuje na Institut Kodokan, najcenjeniju školu džudoa u zemlji.
U savladavanju školskog ritma pomažu mu amfetamini koji su se u to vreme legalno prodavali. Savladava borilačke veštine i razvija neverovatnu moć koncentracije, o kojoj su svedočili njegovi prijatelji, te već za godinu dana dobija crni pojas koji u to vreme nije imao nijedan Francuz.
Po povratku u domovinu Francuska džudo federacija odbila je da prizna njegov crni pojas. Ponižen i razočaran, Klajn odlazi u Španiju, gde u školi džudoa izlaže svoje prve monohrome, jednobojna platna, te izdaje knjigu o džudou.
Nakon godinu dana vraća se u Francusku, gde ponovo doživaljava razočaranje – njegovi narandžasti monohromi odbijeni su na Salonu novih realista. Ipak, te iste godine Klajn ima prvu samostalnu izložbu monohroma u privatnom Lacoste salonu. Na otvaranje 15. oktobra 1955. došli su samo njegovi prijatelji.
Iako nije bio prvi umetnik koji je izlagao jednobojne slike, Klajn je monohromima dao novo značenje, uporno tvrdeći da to nisu apstraktne slike. Klajn je već nakon prvih izložbi olako svrstan u dekorativne slikare. No, upravo zbog predznaka dekorativnosti 1957. ponuđena mu je samostalna izložba u milanskoj galeriji Apollinare, gde su prvi put pokazani plavi monohromi.
Zahvaljujući članku Dina Bucatija u Corriere d’informazione pod naslovom “Plavo, plavo, plavo” te činjenici da je jednu sliku kupio slikar Lučo Fontana, Iv Klajn preko noći postaje slikar priznat u međunarodnim krugovima.
Usledilo je nekoliko samostalnih izložbi, a ispred crkve Saint-Germain-des-Prés u samoj blizini galerije gde je izlagao, u vezduh je pušten 1001 plavi balon napunjen helijumom. To je bila njegova prva aerostatička skulptura.
Kada se prijavio na takmičenje za dekorisanje prijavljuje opere u gradnji u Gelzenkirhenu, Klajn je na zidu izveo reljef od sunđera natopljenim IKB bojom te dva monohroma od 20 metara, kao i tri manja rada.
“Moji monohromi nisu moji definitivni radovi, nego samo priprema mojih dela. To su ostaci postupka kreacije“, objašnjavao je Klajn. Dematerijalizacijiu plave boje 1958. izvodi na epohalnoj izložbi kod Iris Klert. Naziv izložbe je “Vide” (praznina).
Pročelje zgrade bilo je obojeno u plavu boju, a ispred ulaza su dva pripadnika republikanske garde držala stražu pod plavim baldahinom. Umetnik je bele zidove unutrašnjosti galerije prethodno obojio belom bojom kako bi, kako je sam rekao, prostor impregnirao od prethodne izložbe te ga natopio svojim senzibilitetom.
U odelu i s leptir-mašnom Iv Klajn publiku je dočekivao na sporednom ulazu u galeriju. Postavljajući gardu ispred, uslovno nazvanog, praznog prostora, Klajn veliča i institucionalizuje značaj nematerijalnog. Posetiocima je simbolično poklonio jedan plavi balon i plavi džin.
Ritualno postavljanje gardista često je zanemarivano, baš kao i autorova religioznost. Projekat “Praznina” tek poslednjih godina sagledava se kao složeni performans, ujedno i najradikalniji Klajnov rad.
“Jednog dana shvatio sam da moje ruke, moje sredstvo za rad, nisu dovoljne. Platno treba obojiti modelom. Ne, to nije erotska ludost, to je čista lepota“, objasnio je Iv Klajn ciklus radova Antropometrije koje je počeo da radi krajem 1958.
Obnaženi modeli su se po njegovim preciznim uputstvima umakali u boju, a potom ostavljali otiske na belim platnima. Rezultat su dvobojne slike s motivima sličnim leptirima.
“Model stvara senzualno ozračje u unutrašnjosti ateljea, kao eventualno i u eksterijeru, što omogućava stabilizaciju slikarskog materijala“, tvrdio je umetnik čija su dva stalna modela stekla status fetiša.
Rotro Ueker, koju će posle i oženiti, upoznao je 1957. u Nici. Mlada Nemica koja je i sama bila slikarka htela je da nauči francuski jezik pa je na Azurnu obalu došla kako bi čuvala decu Klajnovog prijatelja.
“Jednog dana, kada sam bila sama kod kuće, neko je zakucao na vrata. Kada sam pitala ko je, glas s druge strane odgovorio je: ‘Iv Klajn’. Srce mi je snažno zalupalo, tada sam već videla njegove monohrome. Nisam otvorila vrata. Iv se vratio sutradan. Zamišljala sam ga kao gospodina u godinama, a oduševio me je svojom mladošću i lepotom. Bio je kao sunce“, izjavila je jednom prilikom Klajnova udovica.
Iv Klajn i Rotro Ueker venčali su se početkom 1961. godine. Već sledeće godine, 6. juna 1962, Klajn je iznenada preminuo u 35. godini života, od srčanog udara. Samo dva meseca kasnije rodio se njegov sin – Iv Amu Klajn, koji je danas poznati vizuelni umetnik.
Izvor: Jutarnji.hr
Foto: Screenshot YouTube/Christie’s
