Sa njom možemo dugo da pričamo o operacijama koje je prošla, o preživljavanju, o volji za životom, o nadi. Sa Aleksandrom Sašom Simović možemo dugo da pričamo o knjigama, aktualnim temama, ličnom razvoju, najnovijim proizvodima. Svestrana, snažna, nasmejana, svoja, novinarka, PR menadžer, autorka bloga, kolumnistiknja – Aleksandra je sve što poželi. Za Original danas, posebno, pričamo o imaginarijumu njene duše i letu iznad proseka.
Život živimo unapred, ali ga možemo razumeti samo unazad. Kada pogledaš izazove kroz koje si prošla, kako ih danas razumeš? Koliko si uspela da ih prihvatiš, a koliko su okidači za dalje buđenje i napredak tvoje duše?
Iskrena da budem trebalo mi je baš dugo da prihvatim sve kroz šta sam prošla, a da ne postavim pitanje „Zašto ja?“ ili „Zbog čega se meni ovo dogodilo“? Zahvalna sam na svim iskustvima kroz koje sam prošla, mislim da ne bih bila ovakva kakva jesam danas, da se to sve nije dogodilo.
Kad se desilo sve ovo sa koronom i raznim zabranama, meni nije teško palo jer sam u izolaciji i bolnicama provela doslovno pola svog života. Pozvala sam mamu telefonom jednog dana i rekla joj da sam zahvalna za svaki dan u bolnici i sve što sam prošla jer sad smo kao porodica ovo lagano prošli i nekako me je sva ta izolacija iz detinjstva pripremila da u miru prihvatim situacije kao što je ova danas u kojoj je čitav svet.
Mada ne volimo patnju, ona je moćan mehanizam isceljenja, čak i kada ne razumemo svesno kako i kako ga ona donosi. Svest o njenog svrsi nas osposobljava da učimo nove lekcije. Dobila si veliki zadatak u ovom životu, i iz onoga što si naučila sada podučavaš i inspirišeš druge. Da li uspela da joj pronađeš svrhu i da postaneš moćni kreator svojih iskustava u ovom i svakom SADA trenutku?
Umela sam da se našalim da je sve dobro dok su mi veći problem „višak kilograma“ i celulit nego ožiljci i to što hodam na svoj način. Odrastamo u društvu koje nas uči da je bolje uklapati se u kliše, nego biti autentičan. Imala sam tu sreću da me roditelji ohrabre od starta da ne bežim od svoje autentičnosti. Naučili su me da moji ožiljci nisu kazna, da se ne razlikujem od druge dece i da mogu da ostvarim sve što zamislim. To da ne postoje prepreke osim onih u našoj glavi sam usvojila od kad znam za sebe, jer bi na svako moje „ne mogu“ mama odgovarala sa „neću da čujem, šta je to za tebe“. Od patnje sam izvukla najbolje. Pronašla sam svrhu i govoreći o svemu što sam prošla, ne pomažem samo drugima, već i isceljujem sebe. Dok ne zaronimo duboko u svoje boli i suočimo se sa njima, ne možemo da živimo na sunčanoj strani života.
Nije mi se desila promena odjednom, 33. godine mi je trebalo da obučem dvodelni kupaći, pomilujem svoje ožiljke, volim svoje telo i shvatim da prvo svi vide moj osmeh, a ne moje „nedostatke“
Ti si primer i inspiracija uzdizanja i izdizanja iznad datih okolnosti. Šta je bila ključna komponenta tvog uspeha da budeš Neustrašiva, snažna, svoja?
Volja za životom. Obožavam život, volim da pomeram svoje granice. Svakog dana gledam da uradim nešto čega se plašim, ali i nešto što sam dugo odlagala. U svom poslu postigla sam sjajne rezultate radeći sa svojim klijentima, ali sam sa godinama shvatila da je vreme da ostvarujem svoje, a ne tuđe snove.
Kada se odazovemo pozivu svog srca, ispunjavamo svoj životni plan. Kako je tekao tvoj karijerni put u tom smislu? Da li si oduvek pratila svoje srce ili je to došlo kroz životna iskustva?
Uglavnom jesam, ali u poslednih godinu dana je to baš intenzivno. Slušam svoje srce i radim samo ono što osećam da je dobro iako možda ne nailazim na odobrenje svojih roditelja za neke odluke, svesno preuzimam odgovornost za sve korake koje preduzimam.
Srce me nikad nije izneverilo i analizirajući sve kroz šta sam prošla, shvatila sam da je vreme da ne tražim savet od drugih već da je krajnje vreme da vodim razgovore, ali i pravim dogovore sa sobom kako bih živela život po svojoj meri.
Mislim da se mnogi ljudi boje da preuzmu odgovornost za sopstveni život i baš iz tog straha „trče“ kod mame, tate, prijatelja po savet. Ako ne krene sve po planu, lakše im je da upere prst u druge i kažu „ pa ti si mi tako rekao“ nego da se suoče sa sobom, obrišu kolena, pruže sebi ruku, zagrljaj, utehu i kad zaleče svoje srce, nastave dalje.
Svest da smo žrtve ima tendenciju da bude smoodrživa, da nas zarobi i spušta nam vibraciju. Buđenje svesti i pomak u evoluciji jeste trenutak kada izlazimo iz mentaliteta žrtve i na veličanstven način postajemo moćni kreator. To nije tako lako kada naša duša izabere izazove sa kojima si se ti součavala. Ipak, kada te čovek vidi i upozna, i iz svega što radiš i poruke koju šalješ, ti si Neustrašivi borac, onaj koji prevazilazi prepreke, Duh koji se uspinje. Kako da to većina primeni u svom životu?
Odgovornost menja sve(t) i svest o svemu. Preuzela sam odgovornost za svoju sreću. Nije bilo lako… Ali je izvodljivo. Nisam jadna jer ne hodam kako bi trebalo po društvenim normama, nisam manje vredna jer imam 13 ožiljaka. Kad sam dala sebi to priznanje da moji ožiljci nisu kazna, već Olimpijske medalje, promenio mi se život na bolje. Nije mi se desila promena odjednom, 33. godine mi je trebalo da obučem dvodelni kupaći, pomilujem svoje ožiljke, volim svoje telo i shvatim da prvo svi vide moj osmeh, a ne moje „nedostatke“. Niko nas ne može izlečiti ako sami sebi ne pomognemo. Sve promene su se desile, kad sam prvo sebe podržala, razumela i zavolela. Mnogi ljudi kinje sebe i razgovaraju sa sobom na zastrašujuće ružan i pogrdan način. Razumem ih, ali želim da im kažem da dok god to rade sebi, neće se osećati dobro.
Kada zažmuriš, koji svet vidiš ispod kapaka?
Ja sam često u svom imaginarijumu. Svakog dana. Stalno ponavljam ljudima „što u glavi, to i na javi“ čvrsto verujem u to. Vidim Aleksandru koja ima svoju porodicu, sina, koja potpisuje knjige ljudima koji ih rado čitaju, obožavana je od svog partnera i raduje se svakom novom danu.
Šta šapuće tvoje srce u 3h izjutra?
Da nežnost menja sve(t). Mnogo smo postali voštani, osmeh na licu često nam zameni „zaleđenost“ zaboravili smo da se grlimo i uživamo u lepim, malim stvarima. Ne umemo da primamo komplimente, često čujem žene kako na „baš si lepa danas“ odgovaraju sa „ma mnogo sam umorna, a kosa mi nije nešto“ umesto da kažu samo HVALA. Vreme je za što više nežnosti sa svih strana.
Mnogi beže od meditacije jer smatraju da je to u suprotnosti sa našom verom, a meditacija nije ništa drugo do tihovanje
Kuda te nose stopala koja razgovaraju sa Zemljom?
U poslednje vreme puno hodam bosa i koristim svaki slobodan trenutak za to. Plašimo se prirode, ne hodamo bosi da se ne isprljamo ili ne ubodemo na nešto. Bežimo od najvećeg dara, da budemo za(jedno) sa zemljom. Stopala koja hodaju sa zemljom vode me u kutke gde ljubav pokreće sve(t). Duboko verujem da ljubav može da isceli sve(t). To i živim.
Gde su ti krila kada ih ne raširiš da letiš kosmosom?
Na remontu, malo ih negujem, udaram glanc… Spremam ih za nove letove i dajem im priliku da se regenerišu i odmore. Odmor nam je preko potreban, ne onaj uz televizor ili Instagram, već u tišini… Kako bismo jasnije čuli sebe i svoje srce. Mnogi beže od meditacije jer smatraju da je to u suprotnosti sa našom verom, a meditacija nije ništa drugo do tihovanje. U našoj veri tihovanje je itekako dobro došlo. Kad moja krila nisu raširena, ja tihujem i više se ne plašim te tišine… Iz nje su iskeirane najlepše stvari koje su me iscelile, pa i NEUSTRAŠIVA.
Autor: Jasmina Stojanović
Foto: Privatna arhiva
