Reditelj Miroslav Terzić spremao se da postane otac kad je u novinama naleteo na tekst koji se bavio stravičnim slučajevima nestalih beba koje su proglašavane mrtvim u bolnicama u Beogradu. Sve što je u tom trenutku osetio – osetiće i gledalac njegovog novog filma „Šavovi“
– Shvatio sam užasnu činjenicu da to može i nama da se desi. Prvo sam učinio sve što sam mogao da se to ne desi, ali i kad je sve dobro prošlo, bilo je izvesno da će ta tema nastaviti da me muči. Počeo sam da istražujem i dugo nisam mogao da pronađem pravi ugao odakle ću da čitam ovu temu, iz kog ugla ću da pričam priču. Nekako instinktivno sam osećao da moram da pravim film o majci, jer je ona najveći gubitnik. I kad sam došao do te spoznaje i kad sam upoznao Drinku Radojičić, bilo je dosta jednostavno prepoznati ključ za otključavanje ove priče – kaže Terzić na početku razgovora za „Original“.
Drinka Radojičić je beogradska krojačica koja dve decenije pokušava da sazna šta se desilo sa telom njenog sina, za kojeg su joj rekli da je mrtvorođenče. Njen put je u filmu maestralno iznela Snežana Bogdanović, uz ostatak glumačke ekipe u kojoj su Jovana Stojiljković, Vesna Trivalić, Marko Baćović, Pavle Čemerikić…
– Drinkina potraga traje 20 godina. Meni je to za film bio dosta dugačak period, tako da sam odlučio da je komprimujem i predstavim kao poslednji čin, poslednju fazu njene potrage. Iako to nije bilo tako u stvarnom životu. Ali sam lik je pravljen po Drinki i postoje scene koje su kompletno prenete iz njenog života. Snežana je provela mnogo vremena s njom, gledala ju je kako hoda, kako se ponaša, pratila je kako razmišlja, kako govori… Drinka je Snežanu naučila da šije. Njih dve su se baš zbližile i to je bilo predivno. Kad je Drinka došla na set, pogledala je u Snežanu i rekla: Pa, ti si ista ja! Mislim da je to najveći kompliment koji je mogla da dobije.
U filmu pratimo tu ženu, majku, u borbi protiv sistema. Korumpiranog, surovog, strašnog. Jeste li u pripremama za snimanje kontaktirali sa nekom od institucija koje su bile upletene u taj slučaj?
– Nisam, jer sam shvatio da bi me to odvuklo u neku mnogo širu priču kojom ja nisam hteo da se bavim. Hteo sam da ostanem veoma intiman, okrenut ka unutra, a ne da pričam o institucijama koje su korumpirane, pojedincima koji su korumpirani, o zdravstvu, pravosuđu, socijalnim službama… Sve mi se to činilo da opterećuje priču koju sam ja želeo da iznesem. Ako želite da je širite na taj nivo, morate da date mesto i prostor svemu tome, a ja sam hteo da ostane samo osećanje koje gledalac ima, da tu postoji neko prisustvo nečega što je dosta komplikovano, teško, i protiv čega se naš junak bori. Ali da to ne vidimo. Nisam želeo da dam lice sistemu, mislim da je tako mnogo strašniji. Ako mu date lice – onda možete i da ga uhapsite. A ovako mi se čini da je mnogo teže izaći s njim na kraj. Uostalom, i on menja lica. Vlast može da se menja, ali sistem je ono iznutra što je definiše.
Šalio sam se kako ćemo na Q&A na Berlinalu biti ja, razvodnik i još troje ljudi. Ispostavilo se da je sala do poslednjeg mesta bila puna
Na kraju „Šavova“ napominjete da je Drinkin slučaj jedan od 500 koji su i dalje aktuelni. To traje decenijama.
– Da, traje decenijama, ali najlakše je zaboraviti na to i ostati s glavom u pesku. Ja verujem da ima puno hrabrih ljudi koji bi digli glas, ali ne osećam da postoji kolektivna volja da se ti slučajevi reše. I to je najstrašnije. Ta tema se pokrene s vremena na vreme, a onda ostane u nekom međuprostoru. Ja čak mislim da se to povremeno plasira samo da bi se skrenula pažnja s nekih drugih stvari.
Kako strana publika reaguje na ovu priču?
– Vrlo slično kao i naša. Znate, mi nismo vlasnici ekskluzivnog prava na tu temu. Zastrašujuće je to što smo uopšte dozvolili da se tako nešto desi, ali nismo jedini, toga ima svuda, tako da se ljudi lako identifikuju. A i inače se dosta lako identifikuju s borbom malog čoveka protiv nevidljivog sistema. To je borba za dostojanstvo, za dostojanstven život. Na kraju, to je priča o majčinstvu. Kad podvučete sve, vidite da u ovoj priči mnogi mogu da se prepoznaju.
Pred domaću publiku „Šavovi“ su stigli s preporukom 69. Berlinala – kao najbolji evropski film u programu Panorama po proceni stručnog žirija, ali i s drugom nagradom za najbolji igrani film po izboru publike. Kako ste se, uopšte, našli na tom festivalu?
– Mi smo završili film na leto prošle godine. Onda smo ga poslali u Kan, tamo smo bili shortlisted za jedan program i dobili smo divan mejl koji nas je veoma obradovao, ali u poslednjem izvlačenju nisu nas izvukli. To se desilo i u Veneciji, identična priča. Ja nisam nešto mnogo po tim festivalima bio, ne znam kako to funkcioniše. Ali kao i u svemu, sigurno ima lobiranja, interesa, produkcije, jaki igrači, manje jaki igrači… Kao u gotovo svakom poslu. I očigledno da je žiri prepoznao nešto, ali nam je falilo još malo. Kad smo poslali film na Berlin, i kad su nam javili da smo shortlisted, ja sam već bio spreman na to da se ponavlja priča. Međutim, ovde se desilo i da završimo u programu koji se zove Panorama. Bili smo presrećni, velika je to stvar biti na jednom od tri najveća svetska festivala gde se prijavi na hiljade filmova… To je već priznanje da smo na dobrom putu. Ono što mi je veoma drago jeste to što su kritika i publika jednako dobro prihvatili film. To nismo mogli da znamo do Berlina, a tamo smo imali pune sale. Ok, premijera je bila puna, a druga projekcija je bila u 15.15 po podne, u utorak. Znate, kad dođete u to vreme u bilo koji od naših bioskopa, imate lika koji cepka karte i eventualno momka i devojku koji su zalutali tu jer nemaju gde da se ljube. Ja sam se našalio kako ćemo na Q&A biti ja, razvodnik i još troje ljudi. Ispostavilo se da je sala do poslednjeg mesta bila puna.
Da li vas je iznenadilo neko pitanje u susretu sa stranim novinarima?
– Ne od stranih, ali ovde sam dobio pitanje: Šta će ovo promeniti u društveno-političkom smislu? Nisam imao odgovor na to.
Možda baš odgovarajući na neko slično istakli ste da je „naša obaveza da preispitujemo stvarnost“. Može li film kao rezultat tih preispitivanja ikako da utiče na tu stvarnost?
– Moramo da preispitujemo ono što nam se servira kao stvarnost. Moramo da preispitamo da li je to istina ili nije istina. Kad osećamo da nešto nije u redu, moramo da se borimo da saznamo da li zaista nije u redu i zašto nije u redu i da damo način na koji bismo mi to rešili. Lajati bez ujeda je pogrešna stvar. Treba se uhvatiti u koštac sa temom kakva god ona bila. Ne znam da li film može da utiče na stvarnost. Mi možemo da skrenemo pažnju jer ljudi vole da slušaju priče. Ja ne verujem da film može da promeni nešto, ali može da skrene pažnju nekom dobrom čoveku koji ima empatije, saosećanja, a ako se nalazi na nekoj funkciji i ima moć da promeni nešto, možda bismo mogli nešto pozitivno da uradimo. Da taj neko pogleda film, dođe kući, legne da spava i da mu ne da mira ono što je video i da sutra ustane i kaže: Hajde da ovo rešimo jednom zauvek, da umirimo te ljude. Možda su im deca stvarno umrla? Hajde onda to da dokažemo. Ali tih slučajeva ima toliko, ja verujem da se s nekima od njih nešto drugo desilo. Ovi koji su umrli – hajde da ih pustimo da počivaju u miru. Ovi što su živi, hajde da zlikovce smestimo tamo gde im je mesto. Ali za sve to mora da postoji volja – vlasti, policije, tužilaštva, zdravstva, socijalnih službi… Doktori se ovde osećaju najugroženijim. S pravom. Ali prvo bi oni trebalo da insistiraju na tome da se ti slučajevi reše, jer bacaju senku na njihovu profesiju.
Imate li već na umu neku sledeću temu kojom biste želeli da se bavite?
– Ne bih još o tome da pričam, imam nekoliko ideja, ali sve su još u početnoj fazi, pa ne znam ni sam u kojem pravcu ću krenuti. Rado bih da se malo sve ovo slegne, da prođe neko vreme i da se ja malo odmorim i da malo radim neki drugi posao, ono od čega ja živim, a to su reklame… I da dam sebi prostora da ponovo zagrebem nešto što će mene interesovati.
Tekst: Ana Kalaba
Foto: Goran Srdanov
