Nakon što su se na naslovnoj strani našeg magazina, koji je još u prodaji, našli mladi naučnici, nastavljamo sa njihovom promocijom i na sajtu Originala.
Upoznajte Milicu Vučurović, antropološkinju i šeficu Odseka za naučnoistraživački rad, edukaciju i publicistiku na Institutu za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”.
Našli ste svoju oblast na preseku informatike, antropologije i medicine. Kako ste došli dotle?
Svedoci smo tehnološke revolucije koja je promenila način na koji ljudi međusobno izgrađuju i održavaju odnose. Postoje i šale o tome kako ljudi koji sede za istim stolom radije komuniciraju preko neke društvene mreže ili slične aplikacije na mobilnom telefonu. To je realnost u kojoj živimo.
Kako biste laiku predstavili ono čime se bavite?
Kognitivna, medicinska i sajber antropologija su oblasti koje kombinujem i upravo ta kombinacija je ono što moj rad čini specifičnim. Svaki čovek živi u svom subjektivnom svetu koji zavisi od toga kako prihvata svoju okolinu. Proučavnje kako različiti kulturni fenomeni utiču na ljudsku spoznaju sveta oko njih i izgradnju njihovog mišljenja u odnosu na tu spoznaju – ukratko to je kognitivna antropologija.
Medicinska antropologija se bavi uticajem promena kako u konvencionalnoj, tako i u alternativnoj medicini na ljudski odnos prema zdravlju i bolesti, i važnosti i jednog i drugog u svakodnevnom funkcionisanju čoveka.
Sajber antropologija pak posmatra čoveka u bilo kojoj virtuelnoj zajednici, bilo da su to društvene mreže, forumi, interesne grupe, virtuelne igre itd. Bilo šta gde čovek može da realizuje varijantu realnog ili pak potpuno virtuelni identitet kroz interakciju sa drugim isto tako virtuelnim identitetima u interaktivnom okruženju koje ima svoja pravila kao što realni svet ima gravitaciju ili državne zakone.
Svaki čovek živi u svom subjektivnom svetu koji zavisi od toga kako prihvata svoju okolinu
Bez upliva sva tri pristupa, nemoguće je u potpunosti sagledati bilo koji moderni fenomen, a time se ja zapravo bavim. Proučavanjem modernih fenomena koji oblikuju svet u kojem živimo.
Pornografija je bila aktuelna tema tada jer je kao fenomen promenila, ne samo svet u kojem živimo, nego i fiziološku sliku čoveka kao životne vrste. Ranije seksualno sazrevanje, ranije stupanje u seksualne odnose, promenjena hormonska slika zbog preizloženosti pornografskom sadržaju.
Trenutna aktuelna tema je poverenje kao stub pružanja medicinske pomoći ili prostije rečeno, zašto će čovek radije da popije žućkastu tečnost koju je kupio u plastičnoj flašici od babe na pijaci i koja leči čir na želucu nego da u apoteci kupi lek. Neko na internetu je rekao da… To je trenutno, u svetlosti ove pandemije, najveći antropološki fenomen današnjice.
Koliko je lako ili teško proučavati jednu tabu-temu? Mislite li da bi vam rad bio nešto drugačiji da ste se odlučili za neku drugu usku specijalizaciju?
Najveći problem kod proučavanja bilo koje slabo istražene oblasti, bila ona tabu ili ne, jeste nedostatak informacija i materijala koji su izgradili svi oni koji su se time bavili pre vas. Tabu teme kao oblast istraživanja dolaze svakako sa dodatnim setom problema. Predrasude, sujeverje i naravno osećanje da se bilo koji zaključak koji takvo istraživanje donese odnosi upravo na njih lično čini veliki broj ljudi izuzetno neprijatnim i povremeno čak i opasnim.
Javno prozivanje, insinuacije, otvoreno vređanje i ponižavanje su samo neke od prepreka koje stoje na putu bilo koga ko je spreman da osvetli nešto što većini ljudi izaziva bilo kakvu nelagodu. Niko nema poseban odnos prema svojim mitohondrijama i ako nauka dokaže, pa bilo šta vezano za mitohondrije, ne očekujte burne reakcije.
S druge strane, ako nauka otkrije povezanost između stvari koje ljudi rade u intimi sa nečim što ne spada u javno prihvatljivo ponašanje, tu već dolazi do buđenja jednog koktela negativnih emocija koje mogu da budu izuzetno jak pokretač za još javno neprihvatljivog ponašanja.
Pored akademske karijere na Institutu društvenih nauka, takođe radite i u Batutu kao šefica Odseka za naučnoistraživački rad, edukaciju i publicistiku. Kako ste se zainteresovali za javno zdravlje i kako se ono zapravo može unaprediti, imajući u vidu sve što prolazimo u poslednjih gotovo godinu dana?
Meni omiljena definicija javnog zdravlja je da je “javno zdravlje nauka i umetnost sprečavanja bolesti”, posebno ako zdravlje posmatramo kao fizičko, psihološko i socijalno blagostanje.
Moja karijera u Institutu za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut” u direktnoj je sprezi sa mojim naučnoistraživačkim radom, čiji je medicinska antropologija neizostavni deo. Bez funkcionalnog državnog organa koji ima ingerencije da sprovede bilo kakve mere u cilju poboljšanja kvaliteta života i zdravlja ljudi, bilo koji naučnoistraživački rad na tu temu ostaje samo slovo na papiru.
Smatram da se javno zdravlje može unaprediti svojevrsnim filtriranjem izvora informacija ili makar rangiranjem po stručnosti i relevantnosti.
Šta su najveći izazovi mladih naučnika u Srbiji danas?
U nauci generalno, svuda u svetu postoji niz problema i prepreka sa kojima se svi naučnici susreću. Za početak, izuzetno je teško držati korak sa svetom i poslednjim dostignućima jer svaki naučnik ima pristup samo onim radovima koje može da razume u svom izvornom obliku ili koji su već prevedeni na jezik koji razume.
Neretko se događa da se ljudi bave nečime godinama, a korist toga je već opovrgnuo tim naučnika iz recimo Mongolije, čiji je rad preveden samo na mandarinski jezik. Pored te jezičke barijere postoji i veliki problem finansijskog “navođenja” nauke ili ono što je procenjeno kao isplativo nekome ko je spreman da sponzoriše.
Takvo istraživanje će neumitno izazvati interesovanje samih naučnika, a naučni rad, kao i plasiranje rezultata takvog istraživanja biće finansijski i politički potpomognuto te će lakše biti objavljeno u prestižnim časopisima, prevedeno na više jezika i svakako će biti daleko isplativije samim učesnicima istraživanja, nego neko istraživanje koje je možda čak važnije ili korisnije za društvo, ali nije toliko isplativo.
Kako vidite svoj položaj u odnosu na položaj vaših kolega iz društvenih nauka u inostranstvu?
Pod inostranstvom se obično podrazumevaju države koje imaju bolju ekonomsku situaciju od Srbije. Srbija je razvijena evropska država koja ima pijaću vodu i brz internet.
Javno zdravlje može se unaprediti svojevrsnim filtriranjem izvora informacija ili makar rangiranjem po stručnosti i relevantnosti.
Šalu na stranu, smatram da moje kolege iz društvenih nauka nigde u svetu nemaju neki posebno povlašćen položaj na koji bilo ko može ili treba da bude zavidan. Ne utičemo mi na proizvodnju bilo čega što može da se prodaje u milionskom tiražu, ako razumete šta hoću da kažem.
Šta biste rekli nekom tek svršenom studentu ili studentkinji koji razmišljaju o tome da li da ostanu u akademiji ili pak krenu nekim isplativijim putem?
Baš ništa. Neko ko je student, a ko se već bavi naukom, zna šta sve bavljenje naukom podrazumeva i baviće se naukom bez obzira na to šta drugi naučnici, roditelji, komšije ili Bog imaju da kažu na tu temu.
Student koji bi krenuo isplativijim putem ni inicijalno nije zainteresovan za to šta ja imam da kažem, a ako i čita ovaj tekst, to je zato što je u istoj konotaciji pisalo “naučnicai pornografija”.
Svi ostali koji navodno biraju baš između te dve toliko dijametralno suprotne stvari samo traže izgovor da ne naprave izbor, pa bi svaki savet bio više nego suvišan i mislim da sreću treba da potraže na nekoj trećoj stazi.
Tekst: Anja Stanišić
Foto: Privatna arhiva
