Svoje stvaralaštvo opisuju upravo tako – kao neofuturističko putovanje kroz muziku, a svojim intuitivnim izvođenjem povezuju brojne svetove u jedan. Sonja i Andrija čine LP duo, klavirski duo koji pomera granice klasične muzike, a spajanjem umetnosti i nauke kroz projekat „Kvantna muzika“ otvaraju nove horizonte.
LP duo su klasično obučeni muzičari koji su tako i počeli svoje karijere, ali su ih njihova istraživanja i rad na različitim projektima doveli do muzike koja hoda na žici između klasične i popularne muzike.
Kao solo muzičari i klavirski duo do sada su osvojili preko 30 nagrada na međunarodnim muzičkim takmičenjima, a imali su i turneje širom Evrope, SAD, pa sve do Singapura. Pre nekoliko godina nastupili su u Karnegi holu u Njujorku, kao i u Centru Kenedi u Vašingtonu.
Do sada su zajedno izdali sedam albuma, od kojih je poslednji Duality izdao Universal Music. LP duo čine Sonja Lončar i Andrija Pavlović, pa smo razgovor sa njima za Original počeli pretpostavkom da je LP nastalo od Lončar&Pavlović, a zanimalo nas je kako su postali duo?
„Zanimljivo je da se nikada nismo upoznali na Fakultetu muzičke umetnosti iako smo studirali u slično vreme, par godina razlike. Naše poznanstvo potiče sa tadašnjeg radija SKC, na kojem smo oboje imali emisije. Od momenta upoznavanja razumevanje na raznim nivoima, a pre svega na kreativnom nivou bilo je apsolutno i evo traje već 18 godina. Odmah smo počeli da sviramo zajedno, zapravo do tog momenta smo oboje bili u stalnoj potrazi za nekim sa kim bismo mogli da podelimo dosta specifična interesovanja u muzici koja su uvek bila negde između žanrova. Klasična muzika jeste naša polazna tačka, ali zajedno smo krenuli u dalja istrazivanja. Upisali smo postdiplomske studije za klavirski duo u Nemačkoj i krenuli na ovaj zajednički put”, pričaju Sonja i Andrija.
Šta mislite da je magični sastojak koji je učinio da se vaša muzika muzika čuje širom sveta – od Njujorka, Londona, do Singapura?
Najpre, mi smo klasično obrazovani pijanisti, usavršeni da besprekorno interpretiramo različite muzičke stilove. Zatim, ono što svi primećuju je naša iskrena komunikacija na sceni, neka nada i čovečnost koju pružamo publici. Mi stvaramo bez kalkulacija, i to traje već godinama, pa publika ima poverenje u ono što će doživeti na našim koncertima. Sledeća stvar je muzika koju stvaramo, a koja je spoj tradicije i nečeg novog. Mi ne robujemo tradiciji, slobodni smo, ali i poštujemo sve one dobre stvari koje je neko uradio pre nas. Poštujemo naše muzičke roditelje, ali ne živimo sa njima (smeh). Trudimo se da stvaramo autentičnu muziku. Sada se poklopilo da naše muzičke ideje imaju smisla i na globalnom planu, što je bilo nezamislivo kada smo počinjali. A to je sloboda spajanja žanrova, spajanja različitih svetova. Paralelne realnosti koje egzistiraju zajedno. Sada postoji jako velika „niša“ nove klavirske muzike, gde možete čuti sve ono što je bilo nezamislivo u klasičnoj muzici u poslednjih sto godina. Vratili smo se Eriku Satiju i sada nastavljamo dalje. Muzika je najveći prostor slobode zato što je apstraktna i svako je čuje drugačije. Ne postoje dva ista para ušiju.
Kako ste razvili koncept kvantne muzike? Kako se rodila ideja, a potom koliko je vremena, truda… bilo potrebno da dođe do realizacije?
Naš dugogodisnji saradnik i prijatelj, inženjer Dragan Novković, zajedno sa čuvenim kvantnim fizičarem Vlatkom Vedralom započeo je ideju ovog projekta. Zajedno su krenuli da istražuju zvuk koji postoji u kvantnom svetu i pozvali nas da učestvujemo u njihovom istraživanju. Da su naše uši dovoljno male, mi bismo bili u stanju da čujemo neke zvukove koji se dešavaju na kvantnom nivou. Zajedno sa još nekoliko kvantnih fizičara iz Oksforda, Danske i Singapura krenuli smo da istražujemo ovu zanimljivu pojavu. Kvantna fizika je neiscrpna oblast, učimo o njoj i ona nam je stalna inspiracija. Fenomeni koji se dešavaju u kvatnom svetu su nam polazna tačka za određene načine razmišljanja koje pokušavamo vrlo konkretno da primenimo i u našoj umetnosti. Iako, naravno, nismo to studirali i verovatno nikada nećemo moći da kvantnu fiziku razumemo na način na koji se njome bave sami fizičari, ova oblast nam je neiscrpna inspiracija koju posmatramo i sa filozofske strane, a kvantna fizika nam to dozvoljava. Projekat „Kvantna muzika” je prošao kroz različite faze, traje sa kratkim pauzama već skoro pet godina, a trajaće sigurno još dugo. Razvijaće se brzinom kojom naučnici dolaze do novih saznanja, a mi smo tu, pratimo ih iz senke i pokušavamo kroz našu umetnost da možda nekome približimo kvantne fenomene i tako nekoga inspirišemo.
Možete li nam objasniti malo bliže šta je u stvari kvantna muzika?
„Kvantna muzika” je projekat koji je počeo kao istraživanje zvukova u kvantnom svetu, a razvio se i razvija se u različitim pravcima. Zajedno sa partnerima iz Holandije (TodaysArt Festival), Austrije (Ars Electronica, Linz), te Muzikološkim institutom SANU, Hochschule für Musik, Theater und Medien u Hanoveru i još mnogim drugima koji su do sada učestvovali iz Danske, Singapura i Slovenije, radimo na ovom projektu čiji je jedan od ciljeva i inspirisanje drugih umetnika da stvaraju nova dela. Upravo se završio konkurs koji smo raspisali u okviru ovog projekta, gde nam je stiglo preko 100 radova iz celog sveta od umetnika koji su stvarali inspirisani kvantnom fizikom ili su koristili zvukove iz kvantnog sveta, koji su uz pomoć ovog projekta dostupni svima na korišćenje. Iznenađeni smo ovakvim odzivom i drago nam je da smo pokrenuli ovoliko ljudi. Spajanje umetnosti i nauke je oduvek postojalo u različitim oblicima i smatramo da je to jedna neophodnost novog doba u kojem živimo.
Nedavno su u okviru projekta Novi Sad Evropska prestonica kulture i festivala Kaleidoskop kulture svi poštovaoci kvalitetne muzike mogli da uživaju u besplatnom onlajn koncertu LP dua. Da li je ova vrsta nastupa zapravo „new normal” u situaciji kakva nas je zadesila?
Nije ovo ništa novo, normalno niti nenormalno. Samo se sada više investira u snimanje muzike ili, što bi rekli izdavači, u stvaranje contenta (smeh). Nama to sa jedne strane odgovara, to su stvari koje ostaju iza nas, naši snimci dalje žive i bez nas. Međutim, muzičarima je preko noći ukinuto pravo na rad. Pravo da izvodimo muziku, odnosno naše ideje uživo. I to je jako opasno. Naravno da se vodilo računa o pandemiji, ali ne smemo dozvoliti da tako ostane. Za muziku, ali i za samo čovečanstvo najvažniji je ljudski, direktan kontakt, i to iskustvo je nezamenljivo. Stvari se ne smeju mešati. Ne može jedno zameniti drugo, uvek će postojati živi koncerti, živa umetnost i reprodukovana umetnost, odnosno snimci.
Aktuelna situacija i pandemija korone promenili su način na koji publika konzumira sadržaj. A koliko su promenili vas kao umetnike, odnosno vaš pristup muzici?
Ova situacija nam je poremetila planirane nastupe i obaveze, ali su se otvorile i neke nove, neočekivane stvari. Kad malo bolje razmislimo, ovo je kompleksan proces jer se radi o unutrašnjim promenama i temama koje oblikuju život u različitim momentima. Naše unutrašnje biće reaguje na spoljašnjost i tako se oblikuju naši životi. Ima mnogo ljudi kojima je ovaj slučaj pandemije promenio život nabolje. Jednostavno, ohrabrili su se. Naravno, ima i onih koji su, nažalost, izgubili živote i sada smo tome prisustvovali svakodnevno. Izveštavanje o broju umrlih. Smrt je prestala da bude tabu tema. Ipak, moramo ići dalje. Mi se trudimo da istražujemo, radimo sve ono što želimo i zbog toga smo jako srećni. Nove ploče se spremaju i ima dosta toga što treba završiti, samo da nas zdravlje, snaga i kreativnost posluže.
Kada smo već kod publike – koliko se ona razlikuje širom sveta? Gde ste se kao umetnici najviše osećali kao svoj na svome?
Razlikuju se kulture slušanja i izražavanja emocija. Recimo, kada sviramo u Beogradu i Splitu, to je vrlo emotivno. U Japanu su jako kontrolisani u iskazivanju emocija, ali se oseti energija, uzdah, jači aplauz kad im se nešto više dopada. Za severne Evropljane, Holandija i Danska, mi smo vatreni. Oni cene to što smo glasni, brzi i snažni u izrazu. Ako Njujorčani ustanu i tapšu, to je velika stvar jer oni su najteža publika, uslovno govoreći. Toliko toga im je dostupno i nije ih lako naelektrisati. U Americi je uvek bilo dobrih reakcija za nas, i u Karnegi holuu, Centru Kenedi u Vašingtonu ili u Čikagu. Ista stvar svuda su divni ljudi koji poštuju stvaralaštvo i umetnost, a njih je nekad manje, nekad više.
Šta je to što vas motiviše da idete napred, rušite prepreke i prevazilazite sebe?
Mogućnost promene. Ljubav prema životu, bližnjima, svim bićima, ljubav prema umetnosti i neophodnost spoznaje sebe. Otkrivati sebe, svoj kod, jezik, stvarati umetnost, to je izuzetno težak put jer ovo nije samo posao. Stvaranje je život sam po sebi.
Andrija, pored LP dua, bili site osnivač i alternativne pop grupe Ola Horhe. Šta je najvažnije što nosite iz tog iskustva i koliko je ono bilo drugačije od ovoga što radite sada?
To je takođe bio duo sa mojim dragim prijateljem iz srednje škole, vizuelnim umetnikom Draganom Jovanovićem (bubnjar u grupama Nežni Dalibor, Dol). Snimili smo jednu, čini mi se, jako interesantnu ploču (izdanje Odličan Hrčak i EXIT), gde smo takođe dopustili da nam se desi neka nova muzika koristeći se analognim sintisajzerima i bubnjevima. Mnogo smo putovali i svirali konstantno na teritoriji nekadašnje Jugoslavije. Sonja Lončar nam se pridruživala takođe na nekim koncertima i ovaj rad je takođe dalje doprineo Sonjinom i mom projektu LP Elektro i albumu ,,We Have To Talk” (Universal Music). Proces rada, komponovanja i nastupa sa grupom Ola Horhe mi je pomogao da se dodatno oslobađam i na sceni i van nje, kao i da umetnički sazrevam. U to vreme je nastao i moj pseudonim i projekat Andy Pavlov, koji upravo ima novu ploču klavirske muzike pod nazivom „Me and My Love on The Road to Honduras”, takođe u izdanju Universal Music. Izložbu pod nazivom „Meet Andy Pavlov” bilo je moguće pogledati u galeriji „Pavane Art Room” u Beogradu, do 20. septembra.
Takođe, profesor ste na Novoj akademiji umetnosti, suosnivač ste Belgrade Keyboard Days, a uz to i komponujete muziku za pozorište, TV, filmove… Koliko je vas u svakom od tih poslova, a koliko svakog od tih poslova u vama?
To su apsolutno različiti poslovi, ali su prožeti jednom istom temom i pasijom, a to je muzika. Naučili smo da se bezrezervno i do kraja dajemo u onome što radimo, pa ja tako apsolutna misija da se studentima predstavi onaj svet muzike i zvuka za koji nisu do sada imali prilike da spoznaju. Ovo je zapravo najvažniji i najosetljiviji posao, mladim ljudima pomoći u koracima otkrivanja sveta i samih sebe. Što se tiče festivala, Sonja i ja smo želeli i uspevali u tome da publici predstavimo zaista izvanredne internacionalne umetnike posvećene klavirskoj muzici. Festival je nastao još 2014. godine i imali smo sjajne goste iz Kolumbije, Japana, Velike Britanije, uvek je bilo i fokusa na naše mlade umetnike, a imali smo i prateću izložbu sintisajzera. Trenutno je festival na pauzi, jer ne uspevamo da postignemo da se bavimo ovim producentskim poslom koji je zahtevan, a takođe, vrlo je teško sakupiti novac za njegovu realizaciju. Što se tiče rada na primenjenoj muzici, to je uvek specijalno uživanje. Saradnje sa rediteljima otvaraju neke nove ideje i prostore. Radili smo prošlog leta sa Goranom Gajićem (Dug moru) i tu smo zaista uspeli da uradimo nešto specijalno. Sada radimo na aranžmanima ove muzike za klavire, i to će biti jedno od naših narednih izdanja.
Sonja, vi takođe dugo predajete na fakultetu. Vidite li promenu za to vreme u studentima s kojima radite, u generacijama koje se smenjuju – menjaju li se oni, a menjate li se i vi kroz rad sa njima?
Predajem na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu već 11 godina i mogu da uvidim različite promene koje se dešavaju sa novim generacijama. Koliko oni uče od mene toliko i ja učim od njih. Zajedno istražujemo, stvaramo, interesujemo se za novo i staro i međusobno se inspirišemo.
Jednom prilikom rekli ste da se jako mali procenat studenata zainteresuje, te da smatrate da je celo klasično muzičko školovanje pogrešno. Zbog čega to mislite i šta je potrebno uraditi da se stvari promene?
Klasična muzika jeste na neki način u problemu ne samo kod nas nego i u celom svetu. Za iznenađujuće veliki broj ljudi klasična muzika je nešto strano, strašno i neshvatljivo. Ja mislim da je to muzika koju svako može da razume i koju bi svako morao bar ponekad da sluša, zato što ona nudi prostore koji direktno utiču na oblikovanje emocija. Ne sećam se da sam rekla da se mali broj studenata zainteresuje, možda je to bilo u nekom drugom kontekstu. Oni se interesuju, ali im sama škola ne omogućava da do kraja ispolje svoju kreativnost. Postoje pravila koja moraju da se poštuju, ja sam uvek za to da samo neko ko do detalja zna kako se svira određeni stil može da se poigrava sa njim i tako stvori nešto novo. I tu mora da postoji škola za sticanje ovih znanja, ali od jednog trenutka muzika mora da živi i da se razvija ponekad i bez određenih pravila, jer samo tako će moći brže da napreduje.
Nije lako biti koncertni muzičar. Za to su potrebne godine i godine svakodnevnog vežbanja. To je isto ono što ljudi ne znaju. I nakon svog tog vežbanja uvek postoji taj strah od greške, tzv. strah od pogrešne note, i to je ono što nije dobro u klasičnom obrazovanju. Tako se stvaraju stresne situacije i neprijatne okolnosti. To je ono što mora da se menja i što direktno utiče na to da se veliki broj ljudi na celog planeti pomalo plaši klasične muzike. A da bi se to promenilo, mora da se počne iz početka, od prvog razreda.
Kao duo pronašli ste način da klasičnu muziku učinite primamljivom široj publici – da li pristupate tome da apsolutno svako može i treba da bude vaša potencijalna publika, ili mislite da umetnost donekle ipak mora biti isključiva?
Umetnost nije isključiva, posmatrači, slušaoci su isključivi. A to je pitanje evolucije i afiniteta, traganja, potrebe za nečim drugačijim, nečim novim. Naše uši su naviknute na određene standarde. Tako je u svakoj epohi. Međutim, mi se oduvek trudimo da to menjamo. Da nađemo način da slušaoce ubedimo u neku ideju za koju mislimo da je važna. To je svrha umetnika i umetnosti. Mogućnost promene. Naša karijera je zasnovana na tome. Naš svaki nastup je borba za lepotu, ideju, a ako pridobijemo još neke uši, to je bonus. Na neki način, ovaj poziv je dan mrmota. Sa jedne strane konstantno napredujete, a sa druge vam se čini kao da ste uvek na početku. I tako će verovatno biti do kraja. Umetnost je poslednja oaza borbe za slobodu i čoveka. Vredi se za to boriti.
Objavili ste i album Duality. Koja je priča iza ovog projekta?
Duality je prvi album naše autorske muzike i prvi album na hibridnim klavirima. Dualnost je nešto što je sveprisutno i konstantno i nešto što nam pomaže da sve sagledamo sa više strana. Ovaj album donosi dualnost kroz mešavinu različitih žanrova i kroz spajanje zvukova akustičnih klavira i digitalnih sintisajzera. Uz pomoć hibridnog klavira, instrumenta u čijem smo stvaranju učestvovali, pravimo novi zvuk koji spaja analogno i digitalno, akustično i elektronski. Istraživali smo kako možemo da obogatimo zvuk klavira, a da ne uništimo njegove prirodne alikvote, kako da unapredimo klavir, a da ne menjamo njegovu suštinu. Album je izašao za Universal Music u septembru 2019. godine.
Da li možemo da očekujemo nove eksperimente i projekte koji će kombinovati nauku i muziku ili u budućnosti sebe vidite nekako drugačije?
U narednom periodu nastavljamo sa projektom Beyond Quantum Music i pravimo novi unapređeni hibridni klavir. Nauka će uvek biti tu, to je nešto što prozima našu umetnost i što nam daje inspiraciju za dalja istraživanja. Tokom ovih meseci u kojima nije bilo koncerata došli smo do nekih novih saznanja i videćemo gde će nas to dalje odvesti. Ne dozvoljavamo sebi da preterano boravimo u zonama komfora i zato nekada ne možemo da predvidimo šta će biti sledeće, ali u tome je i lepota ovoga čime se bavimo, ali i naše dugogodišnje zajedničke saradnje u okviru LP dua.
Tekst: Ivana Stanišić Bokić
