Iako bi mnogi njen život opisali kao američki san, Bojana Vederli i dalje razmišlja o novim poduhvatima i uspesima. Posle studija medicine u Kanadi, gde je otišla kao stipendistkinja, specijalizacije u prestižnim bolnicama u Americi, i pokretanja svoje lekarske prakse, osnovala je porodicu sa američkim glumcem Majklom Vederlijem, zvezdom serije “Navy CIS”.
Bojana će 27. aprila govoriti na konferenciji posvećenoj osnaživanju žena Fempower kao keynote speaker, a za Original otkriva kako je tekao njen karijerni put, kako prevazilazi nostalgiju za Srbijom, a govori i o inovativnom pristupu zdravlju, integrativnoj medicini i putu do kvalitetnijeg života.
Izgradila si zavidnu karijeru u Njujorku o čemu svedoče brojne nagrade u okviru tvoje struke. Tamo si osnovala i svoju lekarsku praksu – koliko je bilo teško istaći se u svetskoj metropoli i da li bi nam približila termin integrativne medicine koja je jedna od tvojih specijalnosti?
Ja sam pre svega internista. Posle medicinske specijalizacije u Cedars Sinai bolnici u Los Anđelesu, počela sam da radim kao lekar generalne interne medicine i opšte praske. Često sam viđala pacijente koji su imali hronične probleme – hipotiroizam od Hašimotovog tiroiditisa – autoimunog oboljenja štitne žlezde, sindrom iritablinog creva, dijabetes, gojaznost, autoimune bolesti, anksioznost, migrene, hroničan umor zbog kog nisu mogli da funkcionišu, i lista se nastavlja.
Rano sam uočila da, koliko god da imamo sofisticiranu dijagnostiku i terapije za mnoga hronična oboljenja, generalni pristup savremene medicine često ignoriše ili se jednostavno ne udubi u to što je prouzrokovalo te tegobe (setimo se da oko 80 odsto kontribucije hroničnim oboljenjima dolazi od naše sredine, životnog stila i ishrane, ne samo genetike).
Takođe, moderna medicina ima lekove i hirurgiju kao glavne modalitete lečenja, a retko u praski koristi integrativne modalitete kao što su ishrana, fizička aktivnost, modifikacija stresa i sredine, mind-body medicina, suplementi i biljni preparati za koje postoje naučna istraživanja (i često hiljade godina iskustva kao npr. u ajurvedi) koji mogu da se koriste zajedno sa lekovima. Naravno, treba prvo proveriti interakcije između pojedinih sastojaka prepisane terapije da ne bi došlo do neželjenih efekata.
Ja ne preporučujem samo jedan ili drugi pristup – svaka osoba zaslužuje ovaj sveobuhvatan pristup svom zdravlju, edukaciju od svog zdravstvenog tima i detaljnu istragu uzroka svojih simptoma i tegoba.
Dakle, integrativna medicina je ovaj sveobuhvatan pristup koji se oslanja na „evidence-based“ medicinu (zasnovanu na naučnim istraživanjima, a da pritom uključuje personalizovani tretman koji je baziran na istraživanjima i preporukama, smernicama, i zasniva se na partnerstvu između pacijenta i lekara uzimajući u obzir stanje pacijenta, njegov sistem vrednosti, prioritete i celokupan stil života.
Da li je bilo teško? Posle specijalizacije, dok sam radila u Cedars Sinai grupi na Beverli Hilsu, dokazala sam se kao internista. Posle nekoliko godina, zbog porodičnih okolnosti (moj suprug je počeo da snima novu seriju u Njujorku i živeli smo odvojeno godinu dana kao porodica “na daljinu” – deca i ja u Los Anđelesu, on u Njujorku), preselili smo se u Njujork.
Trebalo je nekoliko godina da se etabliram u novoj okolini – na početku nikoga nisam znala, a sada imam široku mrežu kolega i saradnika u Njujorku, kao i u Los Anđelesu. Za sve treba vreme, upornost, plan, fleksibilnost, i znati svoj cilj i zašto idemo ka tom cilju. Onda je put, iako je težak, više ostvariv.
Svoju vezanost za Srbiju kanališeš i kroz humanitarni rad – kako je došlo do saradnje sa princezom Katarinom Karađorđević i, s tim u vezi, kako gledaš na stanje u zdravstvenom sistemu naše zemlje? Po čemu je slično, a po čemu različito od onog u Americi?
Prijateljice su me upoznale sa princezom Katarinom, i kada sam se doselila u Njujork, pridružila sam se neprofitnoj organizaciji Lifeline NY kao članica upravnog odbora.
Važno mi je da na neki način doprinesem našim ljudima kroz saradnju sa bolnicama i poboljšanju uslova u zdravstvenom sistemu, i to je upravo misija Lifeline NY organizacije.
U Kanadi sam završila medicinski fakultet, a u Americi specijalizirala i radim. Zdravstveni sistem nigde nije idealan – nažalost daleko je od idealnog u svim ovim zemljama.
U Srbiji, gde se moj otac lečio pred kraj života, i gde sam živela do svoje 13. godine, često je loša koordinacija nege. Upoznala sam divne, pametne, posvećene lekare, ali su uslovi za rad i negu pacijenata nedovoljni u državnim institucijama. Na ovome treba da se radi, jer svi ljudi zaslužuju osnovnu negu.
U Kanadi pacijenti često ne mogu da dođu na red do specijaliste, tretmana ili skeniranjima (npr. CT sken ili MRI) i to može drastično da kompromituje kvalitet zdravlja i prognozu bolesti. Sa druge strane, zdravstveni sistem je svima dostupan, što je jako važno.
U Americi može da se nađe vrhunska nega i naravno postoje poznati centri za razne bolesti, međutim u mnogo slučajeva, cene su jako visoke za tretmane i lekove, nekada čak i sa dobrim zdravstvenim osiguranjem, i često ne postoji transparentnost u cenama. Nažalost, ako osoba nema osiguranje, opcije su vrlo ograničene što se tiče nege.
Poslednjih godina alternativna medicina i u Srbiji postaje sve popularnija. S obzirom na tvoju praksu koja je kombinacija alternativne i konvencionalne medicine, koje su glavne prednosti ovakvog oblika lečenja?
Moja oblast nije alternativna medicina. Postoje razni modaliteti medicine koji nemaju dobru istrazivačku podlogu da bi se koristili, i koji su bazirani na teorijama, i postoje modaliteti koji su podržani naučnim istraživanjima i imaju dugu istoriju korišćenja.
Kombinacijom interne medicine, koja je osnova mog pristupa, integrativne i funkcionalne medicine, moji pacijenti u partnerskom pristupu dobijaju informacije i sredstva koja im pomažu da donose odluke i aktivno učestvuju u svom lečenju.
Oni znaju da pravimo odluke zasnovane na nauci, istraživanjima i metodologijama i terapijama od kojih su neke nasi preci koristili hiljadama godina. Znaju da merimo korist u odnosu na rizike i pravimo proračunate odluke koje se uklapaju sa njihovim sistemom vrednosti.
Takođe, neophodno je da pacijenti preuzmu aktivnu ulogu u svom lečenju i u aspektima životnog stila. Sa ovim sveobuhvatnim pristupom, postižemo superiorne rezultate u poređenju sa samo modernom medicinom.
Koje zdravstvene probleme rešavaš kroz svoju praksu i sa kojim problemima ti se pacijenti najčešće obraćaju?
Problemi štitne žlezde – najčešće hipotiroidizam zbog Hašimoto tireoiditisa, sindrom iritabilnog creva, SIBO, nadimanje, hronična konstipacija, dijareja, gojaznost, dijabetes, povišen holesterol, hipertenzija, autoimune bolesti, migrene, sindrom policističnih jajnika, anksioznost.
Tvoj privatni život takođe je interesantan javnosti. Već kao tinejdžerka si napustila Srbiju, obrazovala si se u inostranstvu, a onda i osnovala porodicu sa slavnim glumcem. Da li za sebe smatraš da si ostvarila tzv. američki san i na koji način balansiraš između porodičnog života i svog profesionalnog uspona?
Zahvalna sam za mnoge prilike u životu i mnogo divnih ljudi u mom životu. Zahvalna sam što sam imala mogućnost da se školujem i podršku svojih roditelja dok sam odrastala da se fokusiram na školu, svoja kreativna interesovanja i odlaske u Srbiju svakog leta. Zahvalna sam na svojoj porodici.
Što se tice američkog sna, ako gledamo na to da li smo nešto „ostvarili“ ja mislim da onda stagniramo. Naravno, treba prepoznati i slaviti svoja dostignuća. Mada, ja takođe uvek gledam napred i fokusiram se na to šta još nisam ostvarila i šta planiram u budućnosti.
Pored moje dece, supruga, majke, šire porodice, mojih pacijenata, prijatelja, taj progres i to što je moguće u budućnosti me motiviše. Cilj je svakog dana doprineti (društvu, porodici, profesiji) na pozitivan način, nešto novo naučiti, nešto novo kreirati. Ljudska priroda nagrađuje i teži ka progresu.
Da li postoji određena doza nostalgije prema Beogradu i dan-danas? Šta te najviše veže za Srbiju i koje kulturološke razlike, u odnosu na Njujork, smatraš najupadljivijim?
Naravno. Uvek. Upravo čitam Magiju Beograda od Kapora i uživam u nekim vrlo specifičnim i tačnim opisima naših ljudi kod nas i u inostranstvu.
Ranije se nostalgija manifestovala kao tuga svaki put kad se vratim iz Beograda u Vankuver. Dosta sam čitala naše knjige kada sam živela u Kanadi (sada manje jer uglavnom čitam stručne knjige i članke), često sam išla u Srbiju i održavala bliski kontakt sa prijateljima i porodicom u Srbiji.
Moje poreklo će uvek biti deo mene. Deci svaki put kada smo kod Brajant parka u Njujorku – to je park u centru Menhetna, pokazujem kako je tamo „Nikola Tesla Corner“. Deci sam inače čitala o Nikoli Tesli od kada su bili mali. Bili smo nedavno u muzeju Rise NY i naravno prva egzibicija je Tesla – deca su se oduševila.
Takođe, u Njujorku imamo i naše omiljeno mesto za burek sa sirom i žito. I naravno, najpre naši ljudi – gde god da sam živela imala sam „naše“ i nastavljam da održavam kontakt sa njima. Treba se integrisati – imam širok krug divnih prijatelja iz raznih zemalja u Vankuveru, LA-u, Njujorku i Konektikatu – ali isto tako ispunjava me što imam i naše prijatelje, održavam naš mentalitet i jezik.
Zahvalna sam što sam u životu imala prilike da živim u različitim gradovima, da upoznam i radim sa interesantnim, divnim ljudima iz svih krajeva sveta.
Sada to više nije toliko nostalgija kao što je zahvalnost i ponos na to odakle sam i za sve to što sam kod nas naučila, za naše ljude koji su me inspirisali – počev od moje majke, do babe i bake – sve tri su bile radne žene, uspešne u svojim profesijama – pogotovo moja majka – tako da sam uvek imala uzore u njima.
Jedna razlika koje sam postala svesna tek kao odrasla osoba je da na zapadu, nažalost, generacijama devojčica i žena su do nedavno govorili ili nekako signalizirali u kulturi/školi da su dečaci bolji u matematici, da one nisu dovoljno dobre u matematici, naukama i inženjeringu.
Meni to uopšte nije bilo jasno i tako sam zahvalna da ne razumem taj koncept. Dok sam odrastala, bila sam okružena našim ženama koje su matematičarke, naučnice, inženjerke. Takođe, sećam se da sam u osnovnoj školi kod nas išla na takmičenja iz matematike, pa onda u gimnaziji u Kanadi na „olimpijadu iz fizike“.
Kasnije sam studirala i završila biofiziku, pa magistraski iz eksperimentalne medicine pre nego sto sam upisala medicinski fakultet. Ja uopšte ne mislim da je ovo nesto specijalno, ali imam sreće što me je naš mentalitet naučio da su žene profesionalno jednake muškarcima. Da treba da rade, da se bore i da vrede.
U svojoj misiji da pružiš prečicu do zdravlja i balansa, da li postoji još nešto što želiš da ostvariš?
Naravno – mnogo toga. Nažalost, ne postoji prečica do zdravlja, ali svakom su dostupne mnoge metodologije za poboljšanje zdravlja. Želim da promenim kako gledamo na svoje zdravlje i da pojačamo kvalitet interakcije sa medicinskim sistemom.
Da umesto da smo pasivni pacijenti, uzmemo aktivnu ulogu. Takođe bitno je ne pratiti sve “zdravstvene” trendove na društvenim mrežama i važno je biti skeptičan, jer postoji mnogo netačnih informacija na internetu.
Moja praksa je butik praksa gde, zbog detaljnog, personalizovanog i sveobuhvatnog načina na koji radim sa pacijentima, mogu da vidim samo određeni broj pacijenata dnevno. Želim da približim zdravlje većem broju ljudi i da uključim ljude da budu CEO svog zdravlja. To je između ostalog ostvarivo kroz kurseve i predavanja kao što će biti predavanje na Fempower konferenciji.
Takođe, misija mi je da edukujem više lekara – držim predavanja, pozvana sam da predajem na programu subspecijalizacije iz integrativne medicine na Univerzitetu Arizone koji je osnovao dr Endru Veil (pionir integrativne medicine), i redovno mentorišem lekare koji žele da uključe integrativni pristup u lečenje svojih pacijenata.
Autor: Original
Foto: Privatna arhiva
