Na današnji dan, 2. februara 1924. godine preminuo je Aleksa Šantić, jedan od najznačajnijih pesnika naše lirike.
Šantić je zauvek sebe vezao za svoj rodni Mostar, u kom je proveo većinu svog života i na kraju tu i umro. Rano je izgubio oca, pa je značajan period detinjstva proveo kod strica. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra Zorica umrla još kao beba. Šantić je, kao dete iz trgovačke porodice i sam završio trgovačku školu u Trstu i Ljubljani. Po povratku u Mostar posvetio se književnom i društvenom radu.
U njegovom pesničkom odrastanju najviše udela su imali srpski pesnici Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih najvažniji uticaj je imao Hajnrih Hajne. Svoju najveću pesničku zrelost Šantić dostiže između 1905. i 1910. kada su i nastale njegove najlepše pesme. Šantićeva poezija je puna snažnih emocija, ljubavne tuge, bola i prkosa za socijalno i nacionalno obespravljen narod kom je i sam pripadao.
Voleo je više puta. Jednu Zorku, jednu Eminu i Anku. Ljubavna poezija mostarskog pesnika razvila se pod jakim uticajem sevdalinki, ambijent njegovih pesama je ambijent bašta, behara, šadrvana.
Njegova najpoznatija ljubavna pesma jeste “Emina”, koja govori o večitoj ljubavnoj boli srpskog pesnika i ženi koju nikada nije preboleo.
Ko je bila Emina
Blizu kuće imama Sefića živeli su sestra i zet Alekse Šantića, koje je često posećivao. Tako je jednog dana u komšiluku sreo imamovu kćer, Eminu, koju su u čaršiji nazvali “dženetska hurija” – lepotica iz raja.
Te noći, 1903. godine nastala je jedna od najlepših pesama srpske ljubavne poezije. Brat se na Aleksu naljutio zbog “Emine”, jer je smatrao da će zbog toga što je njegov mlađi brat “po novinama telalio” o ćerki imama Sefića, oterati mušterije iz njihove radnje, te da će Šantići morati da beže iz Mostara. To se nije desilo. A Mostar je sve glasnije pevao ovu pesmu…
Njihova ljubav nikada se nije ostvarila i Emina je ostala večita patnja slavnog srpskog pesnika.
Sinoć kad se vraćah iz topla hamama,
prođoh pokraj bašče staroga imama.
Kad tamo u bašči, u hladu jasmina
s ibrikom u ruci stajaše Emina.
Ja kakva je pusta! Tako mi imana,
stid je ne bi bilo da je kod sultana.
Pa još kada šeće i plećima kreće,
ni hodžin mi zapis više pomoć' neće!
Ja joj nazvah selam. Al' moga mi dina,
ne šće ni da čuje lijepa Emina,
već u srebrn ibrik zahvatila vode,
pa niz bašču đule zaljevati ode.
S grana vjetar puhnu, pa niz pleći puste
rasplete joj njene pletenice guste.
Zamirisa kosa, k'o zumbuli plavi,
a meni se krenu bururet u glavi!
Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
al' meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
niti haje, alčak, što za njome crko'!
