Slavna spisateljica, koju je svet zavoleo zbog njene “napolitanske tetralogije”, koju je počela knjigom “Moja predivna prijateljica”, poslednjih godinu dana pisala je svake subote kolumnu za Guardian. Sada je odlučila da je tome došao kraj.
– Ovo je moja poslednja kolumna, nakon godine koja me je plašila i inspirisala – počela je Elena Ferante svoje poslednje obraćanje publici na ovaj način.
– Pisati svake subote značilo je konstantno izlagati delove sebe. Ali toliko dugujem vama, moji čitaoci.
Ova vežba se završava ovde: Dala sam sebi godinu dana i ona je upravo istekla. Nikada nisam radila nešto slično, i dugo sam oklevala pre nego što sam pokušala. Plašila sam se nedeljnih rokova; plašila sam se objavljivanja nečeg bez da pažljivo razmotrim svaku reč. I na kraju, radoznalost je pobedila.
Probala sam da odgovorim izazovu zamišljajući da imam 52 pitanja na koja treba da odgovorim pisanjem, i to svake nedelje po jedno.
Mislila sam da je to nešto što sam do sada naučila da radim: godinama već odgovaram na pitanja novinara. I tako sam i nastavila, marljivo.
Ali moram da priznam da sam, uprkos izuzetnoj ljudskosti mojih urednika, konstantno strahovala da ne uspevam da ispunim zadatke kojih sam se prihvatila, ili da svojom brzopletošću vređam čitaoce, da ću izgubiti veru u sebe i morati da odustanem.
Na sreću, strah od objavljivanja bio je mnogo manji od uživanja u pisanju. I danas mogu da kažem, sasvim sigurno, čak i ako nikada više ne uradim ovakvo nešto, bilo mi je veoma korisno i izuzetno sam zahvalna na prilici koju sam dobila.
Pisala sam kao autor romana, obrađujući teme koje su mi bile važne, mislim da sam izostavila samo jedno osećanje od onih koji me interesuju, ali samo zato što je obrađeno u mojoj poslednjoj knjizi i smatrala sam da je previše da se vraćam na to. Govorim o nejednakosti i o katastrofama koje ona izaziva na ekonomskom, socijalnom i kulturnom nivou. Brine me sve u vezi sa ovim vremenima, ali to što većina ljudske rase – žena, dece, muškaraca – na različite načine oseća posledice nejednakosti, to mi se čini kao suština svih problema koji nas obuzimaju.
Nejednakost izaziva uludo trošenje sjajnih umova i kreativnih energije, koje bi, da su na pravi način iskorišćene, verovatno napravile od naše istorije laboratoriju za popravljanje štete koju smo naneli do sada – ili bar za kontrolisanje njenih efekata, pre nego nepodnošljivu listu užasa.
Pisanje kolumne činilo me nervoznom svake subote. Konstantno sam izlagala čitaocima delove sebe, nisam umela da se oslobodim prethodne pre nego što krenem da mislim o sledećoj… Na sreću, bilo je čitalaca, i onih koji su me dočekali dobrodošlicom, ali i onih neprijateljski nastrojenih. I svima njima dugujem, manje ili više, jer su se, saglasni ili protivni, na neki način povezali sa mojim mislima.
Autor: Original
Foto: Profimedia
