BUDI – Bijenale umetničkog dečjeg izraza je najveselija međunarodna manifestacija koja se dešava u Pančevu, a osmišljava je i realizuje Kulturni centar Pančeva i udruženje BUDI.
Festival će ove godine biti održan od 15. maja do 15. juna, pod sloganom „Male ludosti – velike mudrosti“, i inspirisan je najpoznatijim italijanskim lutkom na svetu, Pinokijem, zbog čega je ove godine Italija odabrana kao zemlja gost domaćina predstojećeg festivala.
Svakom izdanju prethodi i međunarodni konkurs u različitim oblastima, za decu do 15 godina, a izložbom odabranih radova otvara se BUDI festival, kada Pančevo postaje centar dečjeg sveta.
BUDI promoviše dečje stvaralaštvo i stvaralaštvo za decu, kulturu i običaje na međunarodnom nivou. Svaki BUDI obuhvata preko 60 programa, koji uključuju predstave, izložbe, koncerte, performanse, susrete sa piscima, književne događaje, radionice, edukacije, okrugle stolove, tribine, prezentacije i druge događaje, redovno se predstavljaju i premijere i inovacije.
O programu predstojeće manifestacije razgovarali smo sa osnivačem i tvorcem BUDI-ja Branislavom Radovanovićem, urednikom dečjeg programa Kulturnog centra Pančeva.
Kako je nastao naziv za BUDI?
Želeli smo da u nazivu festivala postoji reč Bijenale, kao što postoji Bijenale za odrasle, i hteli smo da festival koji pravimo za najmlađe bude potpuno originalan. Pošto je dečji festival hteli smo da se pominju i deca u nazivu i da ima veze sa umetnošću, tako da je akronim BUDI nastao igrajući se tim rečima. Mi smo u bukvalnom smislu tražili pravu reč koja može da veže tih nekoliko pojmova. Igrali smo se. Nismo angažovali agenciju, niti kopirajtera, sami smo to uradili.
Usled koje i čije potrebe ste pokrenuli ovakav festival?
Dečji izraz nema svoju umetničku kritiku; on nije opterećen kanonima niti trendovima, te oslikava samo neograničenu maštu i kreativni potencijal. Deca nemaju saznanja i iskustva odraslih, ali imaju istančan senzibilitet za intuitivno razumevanje sveta oko sebe. Do ovih i mnogih drugih saznanja vezanih za decu došao sam na prethodnom poslu, radeći u osnovnoj školi kao profesor razredne nastave. Sa svojim đacima iz čuvenog IV/5 iz Zmajeve škole, snimao sam filmove, pravio muziku, izvodili smo performanse. Dosta vannastavnih aktivnosti u kojima smo učestvovali, oslanjalo se na kulturna dešavanja. U to vreme sam se aktivno bavio rokenrolom i muzičkom i video produkcijom. Sanjao sam da pokrenem festival za decu i oživim dečju scenu u gradu. Tada mi se ukazala mogućnost da počnem da radim u Kulturnom centru Pančeva i da objedinim svoja interesovanja. U školi sam video da deca obožavaju da se takmiče kroz igru pa sam poželeo da segment na BUDI-ju, bude takmičarskog karaktera. To je bila neka skica, a sveprisutna je bila i želja da galeriju zanimljivih umetnika iz mog okruženja predstavim i približim deci. Kasnije se zahvaljujući pre svega iskustvu, upornosti i veri u ideju sve samo nadovezivalo i raslo.
Koje su sve zemlje podržale BUDI do sada?
Jedan od osnovnih BUDI ciLjeva jeste povezivanje dece različitih kultura sveta, a tome su mnogo doprinele zemLje gosti – domaćini festivala. Dosad su se u ovoj ulozi pojavili Kuba (2006), Mađarska (2008), Japan (2010), Švedska (2012), SAD (2014), Velika Britanija (2016) Danska (2018) i Izrael (2019).
Šta ti sve radiš dok pripremaš BUDI?
Da bi cela stvar funkcionisala već u godini pauze festivala kreću pregovori sa ambasadom koja je zemlja domaćin za iduću godinu. Zajedno osmišljavamo program kojim će se oni predstaviti na festivalu, zajedno puštamo međunarodni konkurs u medije, i pravimo pres-konferencije pre i tokom festivala. Nakon svakog BUDI-ja štampamo katalog, BUDI almanah, u kojem se nalazi sve ono što se desilo na bijenalu.
U Almanahu najavljujemo koncept i temu sledećeg festivala i objavljujemo Međunarodni konkurs. Konkurs se objavljuje i u štampanim i elektronskim medijima. Snimamo i promo spotove, pravimo sponzorske pakete, komuniciramo sa potencijalnim sponzorima, sa školama, predškolskim ustanovama, inostranim kulturnim centrima, i to su sve neke pripremne radnje koje su, mogu slobodno da kažem, uigrane. Sve te razgovore vodim i koordiniram stručne saradnike i timove na festivalu. Konkursi su isto jedan važan segment u organizaciji BUDI-ja. Iz budžeta se nikada ne dobija dovoljno sredstava, tako da sa svojim najbližim saradnicima konkurišem ka svim raspoloživim fondovima.
Festival se sklapa deo po deo, kao slagalica, mic po mic, a kada se sklopi u jednom trenutku, ispuni me neka neopisiva radost.
Izmaštavam festival svakodnevno i čim nešto zanimljivo čujem i vidim zapisujem u svoj rokovnik, u kojem se, moram priznati, ponekad i sam ne snalazim. Tu su zapisane gomile ideja, crtica, podsetnika, zamisli, itd
Šta te plaši, koji rizici postoje?
Realno, kultura u našoj zemlji je potpuno skrajnuta, a kada su deca u pitanju tu je tek sve na margini. Kako rastemo iz godine u godinu, naša očekivanja i ideje su sve veće. Bojim se da smo došli do trenutka u kom više ne možemo da rastemo tim tempom, i non-stop razmišljam kako da sledeće bijenale unapredim da bude za nijansu bolje od prethodnog. Plaše me i oni koji odlučuju o ključnim temama i da li će ikada shvatiti da su deca budućnost svakog društva i da ulaganje u njih nije uzaludno, već neophodno.
Da li te neki snovi iz tvog detinjstva vode dok osmišljavaš aktivnosti za BUDI?
Napravili smo na proteklim bijenalima nekoliko fantazija iz mog detinjstva. Prva koja mi pada na pamet je jahanje konja. Moj omiljeni igrani film iz tog perioda je “Poslednja trka”, a u njemu me je posebno dotakao odnos dečaka džokeja i njegovog konja Zimzelena, inače, to je prvi film Mirjane Joković.
Gledajući taj film maštao sam da ću jednog dana imati svog Zimzelena i da ću i ja postati džokej. Na jednom od BUDI-festivala organizovali smo besplatne časove jahanja i terapijsko jahanje za decu sa autizmom, to je direktno poteklo iz sećanja na moje detinjstvo. Mi smo jako voleli filmske matine programe najčešće tokom raspusta, voleli smo i lektire koje smo čitali, ali više od bilo čega drugog voleli smo romane, i „Politikin zabavnik“.
Sve je to danas uvezano i utkano u BUDI. Zato BUDI i nudi toliko disciplina, a negde je osnovna ideja da se kroz sve te igrokaze posredstvom BUDI-ja, klinci zaljube u to što rade i da poveruju da će i oni sami postati naučnici, pisci, glumci, muzičari, vajari, astronauti… Za nešto smo svi stvoreni, samo treba pronaći to nešto!
Koji doživljaj vezan za BUDI nikada nećeš zaboraviti?
Mnogo je tu lepih uspomena… Svaki festival ima neku svoju notu, neki svoj začin. Iskren da budem, mene više od svega raduju produkcije koje se dese na samom BUDI-ju, BUDI premijere, i svi oni programi koje je BUDI inicirao, a bilo je tu veličanstvenih događaja. Mislim da smo za svu decu koja učestvuju ili dođu na neki od programa podstrek da i oni mogu nešto slično da nam ponude, i da sigurno neki od njih ostanu u umetnosti delom zahvaljujući i BUDI-ju.
Koji su najveći izazovi u vezi sa festivalom?
Najveći izazov je da BUDI festival opstane i da se ne uruši koncept… a time i naši snovi da na ovaj način dečji svet bogatimo i kreativno angažujemo.
Šta te je oplemenilo kroz Budi?
Kako je rastao BUDI rasla je i moja porodica. Tokom BUDI festivala tri puta sam postao tata, 2010. rodila se Zoe, ona je te godine bila u stomaku, ali nam je pomagala dok smo postavljali izložbu nagrađenih radova u Galeriji savremene umetnosti i pomogla mi je da koncipiram program te godine. Sećam se da smo tada imali ciklus predavanja cenjenog profesora Svetomira Bojanina o prenatalnom periodu, zatim doba “bebstva”, i tako sve do puberteta. Na ta predavanja je dolazila Zoe sa mamom i tatom i slušala ih je iz stomaka. Zoe je dobila društvo i mlađu sestru Iris, a da Iris ne bude najmlađa potrudila se Đorđa. Mi smo tako postali Teatar Radovanović, a tata je počeo da piše i dečje pesme:
„Zoe, Iris i Đorđa, slađe od najslađeg grožđa
Đorđa, Iris i Zoe, prava čarolija to je…“
Podeli sa nama tvoj životni slogan ili stih?
SVE JE MOGUĆE AKO DOVOLjNO JAKO POŽELIŠ!
Razgovarala: Smiljana Grujić
