Najlepši je užitak i najveća radost života osećati da si ljudima potreban i drag.
Duša… Šta reći o duši, a da se ne umanji značaj tog najtananijeg dela svakog od nas? Šta reći pred tim najemotivnijim delom svakog od nas?
Po mom mišljenju, svaka duša živi svoj život nezavisno od onog telesnog što se golim okom može opaziti. Ona ima svoj, kako volim da kažem život nežan poput latica ruže. Doživljava i preživljava sve „oluje” sveta, sreću, tugu, bol i patnju a u isto vreme ostaje tako postojana i dostojna svog postojanja – postojanja da voli, prašta, razume i opet iznova pruža se onako istinski cela. Celom svetu, koji je voli i koji ne. Koji ju je učinio srećnom, ali u isto vreme i povredio. Za sreću joj je potrebno tako malo, a uvek je dočeka kao svog najdražeg „gosta i ponudi joj da sedne” i ostane što duže, dok tugu ne krivi što ju je „posetila” već joj prašta što je tu i uči od nje, uvek novo, čak i već proživljeno i doživljeno. Katkad je reči, ta „surova ogledala ličnosti” povrede, uvrede, ali šta da se radi. Samo pokazuju ono čega ima u ljudima. Dobrog ili lošeg. Neću suditi o tome. Nisam ja za to. Ali, ostavljaju „ožiljak” na duši i nekad joj se čini da joj se ceo njen svet ruši. Pogođena kao torpedom, hitno se „reanimira”. Najefikasnija „reanimacija” je prisustvo voljenih ljudi i ljubav. Ako se tako „leči”, pozitivan ishod je zagarantovan. Ako ne, duša je u rukama sudbine. Pa šta joj Bog da. Ali, da se vratim na ono dobro – „pozitivan ishod”, borbu za život duše – ljubav. Ljubav kao glavni pokretač svega na ovom svetu, srce je duše. Bez nje nema ničega. Glavni je „motor” svega postojećeg, a kamoli duše kojoj je potrebna kao vazduh koji se diše. Ljubav, „univerzalna valuta”, koja plaća sve, leči i najranjenije duše i one veoma povređene i one nešto manje, a u isto vreme daje im „krila”. „Krila” da lete uvek u dobrom smeru i da im je vetar naklonjen…
Ispovest jedne duše.
