Položaj žene oduvek je bio naročito težak. Stalno se od njih očekivalo da budu jake, poslušne i da ćute i trpe. Nekako se podrazumevalo da su one vlasništvo muškaraca i da ih oni oblikuju prema svojim potrebama.
Vremenom su se žene borile za svoja prava, borile se za to da ne budu više potlačene i omalovažavane i dešavali su se pomaci. Ipak, moraće da prođe još mnogo vremena dok svi ne počnu da ih gledaju kao ravnopravna ljudska bića.
Imaju li žene danas zaista svoja prava?
Iako bi se logičnim smatralo da je odgovor potvrdan, ipak postoji i ono ALI. Da, imaju prava na svoje mišljenje, izbore, poslove, zahteve, ali uvek će se naći tu neko da im objasni da bi trebalo drugačije.
Jer žena ima pravo da se obuče kako hoće, ali ako je previše provokativna svi će “znati” da je nemoralna. Sa druge strane, ako je previše zatvorena, trebalo bi je poslati u manastir. Ako je našminkana – nije prirodna, a ako se pojavi bez šminke – ne vodi računa o sebi.
Govoriće joj i kako “bolje” da vaspitava svoju decu, a ako ne želi da ih ima – “nije prava žena”. Postoje i poslovi koji su “prihvatljiviji” za ženu i ono u šta “ne bi trebalo da se meša”. Ako do određenih godina nije udata smatraće je nesposobnom, neozbiljnom i nepoželjnom. I još mnogo toga…
Ko to osuđuje žene?
Ne postoji određena grupa ljudi koja se bavi osudama. To nisu samo muškarci, stariji ljudi, poslodavci i slično. Međutim, najtužnije od svega možda jeste to što u velikoj meri žene osuđuju jedna drugu.
Da, one su često sklone da procenjuju druge žesnske osobe na osnovu izgleda, posla, izbora partnera… Vole da komentarišu koja je predebela, koja premršava, koja je narcis a koja “muškarača”. I nisu zadovoljne odgovorom da smo jednostavno sve drugačije.
Žena često u drugoj ženi vidi pretnju, suparnicu, a ne ljudsko biće. Upravo takvu sliku imaju one koje osuđuju svoje drugarice, poznanice, komšinice, sestre… Ne shvataju da bi mnogo više uradile kada bi jedne drugima pružile ruku.
Zašto su žene često neprijatelji drugim ženama?
Jer nisu svesne toga koliko bi dobrog mogle učiniti kada bi se udružile. Ne znaju da bi mogle pomeriti i planine kada bi jedna drugoj pružile ruku, umesto što podmeću nogu.
Žene su nežna bića i imaju potrebu za razumevanjem, ljubavlju i prihvatanjem, a kada im dajete samo suprotno od toga – to im reže krila. Kada ih napadaju i ponižavaju one koje bi najbolje trebalo da ih razumeju, šta od drugih da očekuju?
To svako žensko biće vodi ka nesigurnosti i nepoverenju u ljude. Tako dolazimo do toga da ćute o zlostavljanjima koja im se dešavaju, o tugama koje su im u srcu, o ranama na duši. Jer, u njih prstom upiru njihove sestre, one koje bi najbolje trebalo da ih shvate. I to samo iz čiste zavisti i iz neznanja.
Da li se to može promeniti?
Naravno da može, ali je neophodno da svi počnemo da radimo na tome. Potrebno je da shvatimo da osudom ne dobijamo ništa, samo drugome činimo loše.
Svaka žena bi trebalo da shvati da ne treba da napada i omalovažava drugu ženu. A stalno smo svedoci toga da se međusobno ogovaraju, ponižavaju i degradiraju. Nije mnogo potrebno da shvatimo koliko je to pogrešno.
Što pre je potrebno da prestanemo sa rivalstvom i da zaigramo na istoj strani. Dobro se zapitajte sledeći put kada sa podsmehom budete pričale o količini celulita na nečijoj nozi, o velikom nosu, lošoj frizuri, trapavom hodu…
Dobro se zapitajte i kada komentarišete nečijeg ružnog dečka, nevaspitanu decu, kada sa ponosom nekoj devojci “ukradete” partnera, namestite otkaz ili je izblamirate pred brojnim ljudima.
Zapitajte se šta time postižete i kako biste se osećale na njenom mestu? Kako biste se osećale da vas neko blizak izda, da vam ne veruju i nemaju razumevanja za vašu bol? Pomislite samo na usamljenost i nemogućnost da sa nekime podelite tugu.
Shvatite da žene ne treba da budu same sa svojim problemima i da ih podsmeh i nerazumevanje samo vuku na dno. Jedna drugoj treba da budemo spas, a ne dželat. Treba svakoj ženi da damo vetar u leđa da se suoči sa svojim strahovima, a ne da ih zaustavljamo i teramo da kroz traume prolaze same.
