Kada bismo vi i ja dobili zadatak da održimo govor pred nekoliko desetina ljudi (uživo ili putem Zoom aplikacije) šta bi bio vaš prioritet?
- Jasno pripremljen plan sa svim idejama koje treba da budu naglašene i za koje ste prethodno ustanovili da su prihvatljive vašoj publici;
- Autentičnost čak i po cenu toga da se vaša publika neće složiti sa svim onim o čemu budete govorili.
Ako birate prvu opciju, jasno je da težite društveno-prihvatljivom ponašanju iako to podrazumeva i u nekoj meri prikazivanje za nijansu boljim nego što to zaista jeste. Sa druge strane, autentičnost sa sobom povlači ranjivost od koje ljudi često beže, jer ona zahteva preispitivanje i suočavanje, a možda će iznedriti i ideje koje se velikom broju ljudi neće dopasti.
U knjizi ‘’Darovi nesavršenosti’’ autorka Brene Braun piše:
‘’Pošto se istinsko pripadanje događa samo onda kada svetu predstavimo autentični i nesavršeni deo sebe, naš osećaj pripadanja nikada ne može biti veći od našeg nivoa samoprihvatanja.’’
U knjizi se ističe ideja da ljubav prema sebi određuje koliko ćemo biti u stanju da volimo druge. Čitanje ove knjige obeležio je utisak da mi iz straha od mišljenja drugih ljudi i prekornih pogleda sami sebe sabotiramo ignorišući izbor da budemo autentični. Ipak, da li se baš sve odvija na unutrašnjem nivou ili postoje određeni eksterni faktori koji utiču na to kako ćemo percipirati ono što je za nas ispravno i poželjno?
‘’Ne biti neko drugi već biti ti u svetu koji čini sve, dan i noć, da od vas napravi sve osim vas – znači voditi najtežu bitku koju ljudsko biće može da vodi i nikada ne prestajati s tom borbom.’’, napisao je E.E.Kamings u pogledu toga da izbor autentičnosti nije nimalo lak.
Svet nam nudi idealne slike, simetriju i balans upućujući nas na savršenstvo i odvraćajući nam pažnju od traganja za autentičnim pristupom. Idealna slika narušava kreativnost i stvaralački poriv, a samo kroz kreativni izraz možemo spoznati sta je to što autentičnost u nama budi. Reklame koje posmatramo nude nam slike srećnih porodica na okupu bez ikakvih nagoveštaja o nesuglasicama i manjim ili većim problemima koji boje svakodnevicu ljudi. Kamera usmerava fokus samo ka osmehu, a šta je sa druge strane, nikada ne vidimo. Kamera voli vitko telo, sjajan ten, savršene crte lica. Kamera, da. Ali poruka je usmerena ka ljudima – oni je tumače, na kraju oni osećaju.
Potenciranje nesavršenosti kroz reklamne kampanje je hrabar, ali sasvim logičan potez. Ljudi žele da se poistovete sa onim što posmatraju na ekranu. Ta porodica, neka ne bude savršena, neka nisu svi do jednog nasmejani, neka nekome nije dan, neka žure na posao/u školu. Ali to je stvarnost. Kada pogledamo idealnu sliku i u svojoj glavi napravimo komparaciju sa svojom realnošću, može nam se učiniti da živimo pogrešno i da naši izbori nisu dobri. Ono sto je pogubno je upravo poređenje sa idealnim.
Ne postoji balans 24 sata u nedelji kao ni optimizam bez prestanka. Sav taj disbalans nam i pruža mogućnost da se preispitamo i radimo na sebi da bismo u budućem periodu bili bolji. Ali ne savršeni. Sva savršenstva su ista, potpuno jednolična. Autentičnost je ta koja pravi razliku među ljudima.
Ljudi pamte ono što u njima budi emocije. Na kartu emocija se zato često provereno igra sa ciljem podsticanja prodaje i stvaranja svesti kod ljudi o postojanju nekog proizvoda čijim bi korišćenjem potencijalno mogli sebi da unaprede život. Ono čemu se takođe pribegava je stvaranje potrebe da je to nešto neophodno iako možda ne postoji stvarna potreba za tim. Način komuniciranja određene poruke ciljnim grupama koje su definisane tokom kreiranja reklamnih kampanja izuzetno je važan – pričanje priče o proizvodu ostaje u mislima onoga ko sluša i posmatra reklamni sadržaj. Autentičnost je posebno važna za građenje priče o proizvodu – ona nas upoznaje sa stilom života koji korišćenje određenog proizvoda omogućava, uvlači nas u središte, ubeđuje i nakratko ostavlja mogućnost da odlučimo. Ipak konačna odluka biće doneta na samom mestu kupovine, a ne u dnevnoj sobi gde smo poruku čuli. Bez obzira na to, doživljaj proživljen na osnovu autentičnosti moze podstaći i ubrzati proces donošenja te odluke, jer je stvorena empatija koja podstiče akciju.
Brene je napisala da je ‘’autentičnost izbor da se pokažemo i budemo stvarni; izbor da budemo iskreni i da dozvolimo našem istinskom sopstvu da bude viđeno.’’
Idealna slika ne može stvoriti povezanost na emotivnom nivou. Ona ostaje daleka i hladna. To nije nešto što može razviti empatiju. Zato treba posmatrati čitav onaj proces ka kom kamera nije usmerila svoj fokus. Šta se tamo krije? Šta očekujete da pronađete? 🙂
Fotografija: privatna arhiva
