Što više razmišljam, sve mi se čini da živimo u svetu u kome se prave vrednosti potcenjuju, i maltene polako iza nas ostaju u magli, zaboravljene i same. Svako od nas kao da je „uzeo“ život zdravo za gotovo, ljutimo se i nerviramo zbog sitnica, nezadovoljni smo platom na poslu, kukamo kako imamo mnogo da učimo za ispit, želimo novu garderobu, želimo da putujemo, čekamo „ono nešto“ kako bismo bili srećni i ispunjeni, a često i sami zaboravljamo da sve ono što nam je potrebno, da je zapravo tu ispred nas, i čeka da ga primetimo.
I sama sam živela život od danas do sutra, nervirala se jer zaboga svaki dan treba da uđem u krcati autobus da bih išla na fakultet kako bih slušala neko predavanje koje mi možda nije dovoljno interesantno, i svuda oko sebe primećivala isključivo ono što mi nedostaje. Shvatila sam da me takvo razmišljanje samo uvodi dublje u začarani krug nezadovoljstva. Nisam htela da prihvatim da ću svoje vreme na ovoj zemlji provesti okupirana osećajem da mi fali ono nešto kako bih bila zadovoljna i ispunjena.
Uvidela sam da ljudi, pa i ja, zaboravljaju na male svakodnevne, lepe stvari koje čine ovaj život, na sitnice koje tako beznačajno prihvatamo, pustimo ih da prođu kroz naš dan ne shvatajući koliko su i one same po sebi važne, dok se uporno osvrćemo na ono negativno. Uzvišene emocije poput zahvalnosti, radosti, ljubavi, mira i nadahnuća kao da su potonule u moru onih destruktivnih poput brige, nervoze, ljutnje…
Gde grešimo?
U našoj svakodnevnoj žurbi, ispunjenim obavezama oko posla ili fakulteta, zaboravili smo da se zahvalimo, da se zahvalimo životu, samima sebi, svemu što je bilo i svemu što će biti. Emocije poput straha, brige i ljutnje remete rad našeg srca, pluća i drugih organa i pogodne su za razvoj toksina u našem telu, što može dovesti do neželjenih posledica. Zamislite onda samo kako biste se osećali ako biste u sebi probudili istinski osećaj zahvalnosti, kao i prihvatanja svega što vam se dešava, jer bez prihvatanja ne možemo doći do srži zahvalnosti. Zastanite malo, udahnite i izdahnite duboko, pogledajte svet oko sebe, prisetite se svih onih malih stvari koje vas čine srećnim, zahvalite im se, zahvalite se i na ne tako lepim stvarima iz vaše prošlosti, zato što da one nisu bile tu uz vas, vi ne biste bili danas ono što ste. Postoji razlog i za njih iako nekad ni sami ne vidimo taj razlog, ali verujte tu su da vas nešto nauče, i zato im se i zahvalite. Zvuči teško, i jeste teško, i boli, ali postepeno malo po malo, i bol polako bledi i ne staje. Možda je paradoksalno, ali uživajte u procesu dolaska do mira i zahvalnosti, prepustite mu se, iako je put neretko trnovit. Zahvalite se i na onome što vas u životu tek čeka, što će doći u vaš život i spremno ga oberučke prihvatite. Najveću zahvalnost pružite samom životu, prilici da bivstvujete na ovom svetu, svakom novom jutru, novom danu, na vašem zdravlju, mogućnosti da vidite zalazak Sunca, čujete kako kiša udara u prozore vašeg stana, pa i gužvi u autobusu, neka vas ona podseti na to da ste živi i da je pred vama velika lepota života čak i onda kada idete na posao koji ne volite da radite. Setite se da postoje ljudi koji bi sve dali za vaš posao, kakav god on bio. Setite se i jedne poznate izreke „Bolestan čovek ima samo jednu želju, a to je da bude zdrav“ i razmislite o njoj, osvestite sve što je oko vas i u vama, i što vas čini onim što jeste.
Pre nego što sam se dubinski posvetila razmišljanju o ovoj temi, mislila sam kako je zahvalnost na neki način dar, dar samo onim ljudima kojima je u životu sve potaman pa i imaju na čemu da budu zahvalni. Realnost je pak malo drugačija. Zahvalnost nije dar, zahvalnost je u svima nama i čeka da je probudimo.
